[Фала богу, фала јединоме]
Фала богу, фала јединоме,
Ил’ ми грми, ил’ се земља тресе?
Ни ми грми, ни се земља тресе,
Но ми овце за јагањци блејев.
Туј ми седе момче и девојче 5
И крај њи’ је ајдук Јеремија.
Тој дочуше Турци Босанлије,
Опколише па ги преврзаше,
Врзаше му руке наопако,
Откараше у Басама града,[1] 10
Затворише у тамне тамнице.
Туја има вода до колена,
Туја има змије тројеглавке,
Змије печев, пијавице пију.
Јеремију мајка не сетила, 15
Не сетила девет годин’ дана,
Па је пошла у Басама града.
Насрећу је Турци Басамлије:
„Богом бога, Турци Басамлије,
Јесте л’ чули ајдук Јеремију, 20
Јесте л’ чули, јесте л’ га видели?“
Тад говорив Турци Басамлије:
— Јесмо чули, јесмо га видели,
Затворили у Басама града!
У град оде остарела мајка, 25
Опази гу ајдук Јеремија,
Па говори ајдук Јеремија:
„Близу приђи, остарела мајко,
Близу приђи, тамнице уз прозор,
Да се врнеш на те наше куће, 30
Да доведеш мојега ђогата,
Да га зобеш сас зоб совралију,
Да га појиш с воду шербетлију,
Да га стезаш сас девет колана,
Да га седлаш седло од дуката, 35
Да му туриш узду позлатену
И доведеш у Басама града!
Слушала га остарела мајка,
Опремила, коња оседлала,
Довела у Басама града, 40
Па га пушти низ Басама града.
Игра ђога никога не прима,
Од копите жеравице лете,
А на уста зелен пламен пуца.
Басам град се тврдо затворија, 45
Никој ђогу не сме да привати,
Ђого иде тавнице на врата,
Сагледа га ајдук Јеремија,
Јеремија апсанџији вика:
„Ја ћу ђогу јунак да уфатим, 50
Да га давам, да ме обричите.
Послушаше младе апсанџије,
Обричише ајдук Јеремију.
Тад говори ајдук Јеремија,
Говори му скопчки, пословачки: 55
„Клекни, ђого, на твоја колена,
Ја да рипим на твоја рамена,
Па да летиш преко поље равно,
Како звезда преко ведро небо!“
Што зборија ајдук Јеремија, 60
Што зборија, ђога урадија.