У неприлици

У ноћи немој  (1897)  Писац: Стеван Бешевић

Пријатељу и пјесниче,
„Учин’те ми љубав ову:
Пошаљ’те ми и ваш прилог,
... Как’ву пјесму вашу нову“.

„О вама се чују, знате,
Л’јепе р’јечи — права хвала;
Па де друже пробудите,
Вашу лиру идеала“.

..........

Од прилике тако гласи,
Писмо драгог уредника:
— Пјесник сјео и већ лута,
Кроз редове живих слика.

Хоће да се „одазове“
Уреднику и свом брату.
То је лако — та пјесник је
По природи и — занату.

Сјео пјесник мућка, мисли,
А све брж лети време,
Сумори га неки стисли,
... Нема пјесме,... нема теме.

К’о изгнаник ком је судба,
Вјечни немир само дала,
Тако и он лута мишљу
Кроз редове од могила
И срушених идеала.

Пред њим пукла сама степа,
Тако тужна, гола тако;
Зар ни једног више цв’јетка,
... Ох, ала би горко плако!

И налакћен док је тако,
У хартију немо глед’о,
У једанак шта се деси?:
— Врисну једно мало чедо.

„Ха, ето је!“ кликну пјесник,
„Ето пјесме „с оног св’јета“.
И... „бабица“ оцу јави:
„Красно женско!“ — (штета, штета!)

Четврто је, хвала Богу, —
То баш теку л’јепо дани!
... А како би нешто било,
Да се чедо пјесмом... храни?

Па потеже ситно перо,
Да напише ц’јелу страну,
Пјесму „чеду с другог св’јета“
Такву никад нечитану.

И тек поче,... кад ал’ ба́ка,
донегуца, па к’о с неба:
„Синко, још нам „круна“ фали,
Да купимо данас — хљеба“.

..........

„Све бадава!“ хукну пјесник,
И лати га нека гроза,
Па дохвати једну карту
И написа уреднику:
„Извините, нема пјесме,
Око мене сама — проза!“

Извор

1897. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година друга. стр. 162-63.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Бешевић, умро 1942, пре 82 године.