◄   VII X IX   ►


VIII

На Сретење истицаше рок службе војницима. Уочи тога дана, око вечерње, дођоше замијеници свима; Крцуна Сердарова замјени њеки од Кустудића. Он приступи ка владици, који се, као обично у то доба, шеташе по ходнику, и рече:
— Господару, збогом!
— Шта је, бабовићу? Куда ћеш ти по ноћи без вечере? — запита владика зачућен.
— Дома, господару. Прекосутра ми се удаје сестра, па сам рад осванути онамо!
— Рођена ти сестра?
— Није, господару, но кћи Рака Мргудова, а ја ћу јој бити барјактар.
— Нека јој је са срећом — рече владика и извади из шпага два талијера; један даде Крцуну, као што ће свакојем војнику на крају рока, други додаде, рекавши:
— Подај јој ово мало поклона од моје стране и поздрави добра старца Мргуда и Рака и све браство, и нека вам је аманет да одржите вјеру!
— Бог и теби дао здравља, добри господару, а вјеру ћемо чувати, занаго! А нека је и теби на аманет наш Јанко! Е погибе ђетић од нечесова дерта, а не знамо заправо шта му је!
— Проћи ће то, синко. Знаш, мека је срца, па... Али, проћи ће!
— А како би било, господару, да и он пође са мном, ако можеш без њега? Најпослије и њему је Анђе рођака!
— Видиш, то ти је добра мисао, синко. Нека иде! Нека остане, ако хоће, цијелу недељу! Реци му да сам ја рекао. Нека узме коња.
Крцун отиде у Јанкову ћелију.
Јанко бјеше једнако мрзовољан пошљедњих десетак дана; он се усиловао да то прикрије, али се то опажало, а сви у манастиру прописиваху његову сјету немилом догађају, коме је био свједок. Додуше, крвави догађај бјеше га потресао, али главни узрок није био тај, него што не прима одговор од својих. Јанко је рачунао да ће за осамнаест, најдуже двадесет дана моћи примити одговор од Лудмиле. Очеву се није поуздано надао; међутијем протече већ тридесет дана, па ни од кога ништа. Свакога јутра устајаше с надањем; цио дан провођаше у томе; свакога вечера, кад би Бајица поштоноша испразнио своје бисаге, дрхаташе Јанково срце, па би га спопало очајање. Најпослије изгуби сан и поче вехнути, а о своме тајном страдању не помену ни владици!
Крцун га затече на одмарачи, сјетна, замишљена.
— Јанко! Хајдемо сестри на свадбу. Ја идем одмах, али, ако хоћеш ти са мном, ја ћу те причекати да презалогајиш! Владика рече да узмеш коња.
— Хајд’мо — прихвати Јанко, готово немарно, па сазу чизме а узе опанке, које бјеше добио на поклон на Његушима. Затијем се заврже џевердаром, који му владика бјеше поклонио, огрну се струком и понови:
— Хајдемо!... Не треба ми коњ.
Владика их пресрете и рече:
— То је лијепо од тебе! Обрадоваћеш их свијех!... Али добро би било да се обојица заложите и да понесете мјешчић вина!
— Обраде! — викну ђака.
Ђак скочи из мађупнице.
— Иди код Лаза и донеси овијем путницима по залогај јела и мало вина. Спреми им вина и за пут!... А ти, Јанко, сврати к мени прије поласка!
Владика отиде у своју ћелију, а младићи у трпезарију. Кад Јанко послије уђе к владици, он му дода осам дуката и неколико цванцика рекав:
— Ево ти да дариваш невјесту. Ово је твоја мјесечна плата! Иди, синко, и проведи се лијепо у сватовима!...
Бјеше већ мрак кад се Јанко и Крцун упутише горњим пољем. Дувао је лак сјеверац. Док не прођоше Бајице, мало су што говорили, а кад се дохватише планине, нашавши завјетрину, сједоше, напише се, и Јанко започе питањем: „Шта је то дјевојачки барјактар?“ На то Крцун развезе, поче спочетка. Доиста хтјело му се да ма чим разговори сјетна друга, али осим тога, мило му бјеше да га поучи и свадбенијем обредима, као што га у свакој згодној прилици поучаваше о свему што обиљежава Црногорце. Започе:
— Ваистину, треба да знаш како се у нас жени и удаје! Ево да ти испричам. Већ си дознао да често Црногорац вјерива сина или кћер још у колијевци. Вјереници чекају вријеме које старији одреде, па се вјенчају, и свршено је! Али има доста младића и дјевојака који нијесу тако вјерени, али се ни тада они не питају, но их вјеривају родитељи. Отац изабере сину дјевојку, па пошаље двојицу од својте да је ишту. Дјевојчин отац, или, ако је сирота, ко оца замењује, пита све браство да ли пристају; сваки браственик има ту гласа, јер да послије одива дође до невоље, сваки је брани, јер ми не лучимо браственице од рођенијех сестара, као што знаш! Кад и браство пристане, онда просцима дâ ручак и пуцањем се огласи вјеридба и углави се „свила“. Обично на двије-три недјеље пред свадбу дођу ка вјереници тројица од рода вјереникова и донесу јој платна за кошуље, свиле за вез, двије боце ракије и један дукат. Пошто дарују дјевојку, пију са цијелијем браством. То се зове „свила“. Тада се углави колико ће бити сватова и каквијех дарова, и кога ће дана бити свадба. Трошак за дарове које спрема дјевојчина кућа намириће све послије младожења...
— А могу ли се вјереници састајати? — запита Јанко, кога те потанкости почеше занимати.
— Не! То би била срамота!... Дакле, младожења јави свакојем свату осам дана напријед кад ће бити свадба; сваки треба да донесе по пециво, а њихове жене по погачу и боцу ракије или вина. Браственици дјевојчини такође доносе у њену кућу по пециво, по погачу, пића и марама, да помогну даривање сватова...
Јанко га опет прекиде:
— Колико ђе бити сватова Анђи?
— Углављено је шездесет.
— Шта кажеш!? — рече Јанко изненађен. — То је премного! То је велики трошак!
Крцун се осмјехну.
— Кад се женио наш поп Марко, било их је равно три стотине!... Дакле, дан пред свадбу сви сватови дођу кући жениковој, и све их браство дочека. Главни су људи у сватовима: стари сват, десни и лијеви дјевер, првијенац, барјактар, кум и војвода. Ту сви вечерају и преноће; ако нема мјеста, разреде се по кућама браственијем. Сјутрадан крену се сватови по дјевојку, а женик остаје дома. Цијелијем путем сватови мећу из пушака, а десни дјевер нуди вином људе, мимо чије куће пролазе. Кад се сватови примакну дјевојчиној кући, онда из ње изиде њен барјак, бива, првијенац и барјактар, а то ћу, као што знаш, бити ја прекосјутра. Онда се одвоје од њих њихов првијенац и барјактар, па ћемо нас четворица поиграти, ижљубити се и претећи их у повратку. Оба барјака побошћемо пред вратима. За нама ће једанак уђи оба дјевера, па остали сватови, онијем редом којим су ходили путом. Совра је постављена и посједају: у прочеље стари сват, с десне му стране кум, првијенац и барјактар и сви сватови, редом, а у заставу војвода. С лијеве стране совре сједа стари сват од дома, па редом браственици и својте. Е, онда почињу здравице. Прву напија сватовски стари сват, а послије ње ставља новце на погачу у име трошкова који је поднио домаћин, то дуго траје. На то стари сват од дома дохвати погачу, па је сломи на глави, говорећи: „Из овога дома пошла у добри час, а у онај уљегла у бољи час! Да се полажу хљебом и вином и сваким добрим чином!“ Онда десни дјевер преда нове опанке брату дјевојчину, а овај отиде у пријеклад, гдје сестра чека у јединој кошуљи, а жене стоје око ње. Тада јој брат натакне опанке на ноге, а поврх кошуље навуче јој другу, нову кошуљу, која се зове „вјенчаница“. Затијем јој скине капу с главе и отиде, а жене јој ставе мараму, опашу је женским појасом и одјену је. За совром тада напија сватовски стари сват старом свату од дома. То је друга здравица. Тек трећа почиње вином. Њу пије домаћи стари сват у здравље сватова. Четврту пије њеки од главнијех сватова, и онда износи домаћин мараме и дијели их. Затијем се опет једе. Затијем викне стари сват њихов: „Ха, на ноге моји дјевери, дјевојку под руку!“ И иште дјевојку. Брат је изведе и преда је дјеверима, а десни је узме за руку, а лијеви стане иза ње, и од тога часа обојица добро пазе да је се не би ко од рода дотакао. Дјевери је приведу ка своме старом свату, који јој натакне прстен на прст, а она се онда почне клањати пред сваким и свакога од њих у руку цјеливати... Жалосно је то гледати!...
Јанко се зачуди и насмеја томе ненаданом завршетку. И запита:
— Шта је ту жалосно, Крцуне!?
— А то, што постаје туђа! Оно, истина је, крв остаје крв, али од тога тренутка туђим људима постаје покорна!... Онда долази пета здравица, која се зове „добре молитве“. Отац напија кћери: „Хајде збогом, дјевојко! Дао ти бог срећу, како бих ја рад! Дао ти бог порода, прве кћери, а потоње синове, да се два зла у дому не састају. Најгори ти синови били као што су ова два стара свата! Излазиш из мога дома у добри час, а ушла у тај, у који се крећеш, у бољи час!“ За оцем благослови је и мати тако исто, ако је плач не омете!... Шеста је здравица за совру и дружину, а њу, кити њихов стари сват, па повикне: „Ха, на ноге, на путовање!“ Тада сви устану, војвода напије седму здравицу дому, братству и роду, и то се зове: „Здравица с ногу“. Тада сви излазе, редом како су улазили, па када се одмакну, проспу огањ из пушака сви једанак. И потада се више не меће. Тако стигну у своје мјесто, гдје младожења чека у цркви. Из цркве иду кући, пред којом чекају браственици и својта и свекрва са мушким дјететом у наручју; пред вратима је прострта пустина, преко које млада унесе дијете у кућу... Ту се вечера, преноћи и сутрадан руча, па се разилазе. Ето ти!
— Много церемонија! — рече Јанко за себе, па запита гласно:
— Шта бих ја поклонио Анђи? Имам при себи осам цекина; да јој дам четири!
— Много је то, чôче, и њекако није у реду да јој поклањаш само аспре! Подај јој цекин, а за други купи јој свилену мараму, а за оно што претече узми вина... Ићи ће њеко од наше момчади сутра у град, па ћемо све то уредити.
На томе прекидоше и пођоше даље кроз мрак.
Другом се одморише на другој страни планине на помол његушке долине, коју бјеше притисла густа магла.
— Ух, чајине! — рече Крцун. — Али њека! Већ је крај зими. Ноћас је срета љето.
— Како то! — пита Јанко.
— Па освиће Сретење, а ми бајемо да се тада сусреће зима са љетом; она одлази а оно долази. Оно, има и пословица: „Благовијест, приповијест“, али њека буде снијега још једном-дваш, па ће се зазеленити гора и јунаци дохватити планине, ако бог дâ насјећи турских глава! Једва чекам!
Јанко је разумио шта Крцун мисли, јер то не бјеше први пут да о тој ствари разговарају. Знао је да се браственици у потаји спремају да изненаде и обрадују кнеза Драга главом којега Мушовића из Никшића, јер један од њих уби Милуна. Јанко се није могао заносити том осветом, јер, најпослије, Милун је погинуо одводећи плијен. То толико да њешто рекне, запита:
— Дакле, биће рата?
— Не велим то, али четовања занаго биће, јер га је лани слабо било због немира међу племенима, а сад се ето вјера ухватила!
— А владика хоће ли допустити четовање? — запита Јанко запита онако, не мислећи, али се одмах сјети да је рекао бесмислицу! Та већ бјеше толико познао прилике у Црној Гори и толико ушао у дух црногорски, да тако питање није могао поставити!
— Владици то не може бити криво — рече сухо Крцун.
Јанко бјеше увјерен да му је друг, поред све искрене оданости владици, у себи додао: „Питамо ми за то владике и патрике?“ Ту изреку бјеше он, Јанко, нехотице, разумије се, изазвао њеколико пута, те се не могаше начудити тој необичној супротности — покорности владици у њеким стварима и немару у другима.
Стигоше у браство подоцкан; не чуше нигде гласа, сјем што узаври лавеж. Стане Сердарева отвори им врата након дужег дозивања и лупања. Она се стаде јадати:
— Куку мајци, што не јави, или не дође раније, па да вас дочекам, с вечером и на ногама, а не овако траповијесна! А што ћемо сада, де!
— Ништа друго но да сједнеш с нама и да наздравиш, као баница — вели Крцун предајући јој оружје. — Па да ти натенане причамо шта ради владика и шта су главари зборисали о Васиљеву дне! Ето шта ћемо, а шта би боље!
— Не знам, крста ми, дијете, зашто се једиш! Надах ти се сјутра у ручано доба. А што рече за владику, хоћу радо његов благослов и гутљај његова вина, а све остало нека остане коме доликује. Је ли тако, Јанко?
— Тако је, стрина — потврди Јанко, коме већ не бјеху необичне такве смјесе грубости и њежности између њих. Сједајући крај огњишта, Крцун јој пружи мјешчић.
— Дед наздрави, банице!
— Е, па да сте ми здрави и с добријем дошли! Догодине у ово доба напијала вашим сватовима!... Аха! Чисто црмничко! Ово је ватра за старе кости!... Збиља, да вам скувам мало кастрадине?
— Ми смо вечерали, но нам простри да лијежемо.
Стане донесе пустине, подглавље и бјељеве, прострије им крај ватре, па отиде.
Јанку, ненавиклу ходити у опанцима, бриђаху табани, а онако сустала, неиспавана за много ноћи, ухвати тврд сан, те се пробуди пошто сунце грану. Домаћица је мијесила. Она викну с врата малог Ђузу и рече:
— Здрав освануо, Јанко! Опрости, не могу те послужити оваквим рукама. Де, Ђузино, поспи Јанка.
Крцун је дера брава објешена о дрвету у дворишту. Рамо и још њека дјеца гледаху работу. Ђуза, полијевајући руке Јанкове, започе причати новости у браству, догађаје, који се њему чињаху знатни, а који се највише тицаху дјеце. Кад бјеху готови, Ђуза викну матери:
— Бог ти, Стане, кад ћеш престати мијесити? Зар не видје да је Јанко устао? Кад ћеш попригати утробицу?
— Ево ме, соколићу мој! Жао ти је Јанка гладна, ма више себе, бојим се!
Прије него што сједоше да једу, у дворишту Мргуда Шутова узаври пјесма. Стане рече:
— Тамо су већ све дјевојке из нашега и још из три браства, осјем силне родбине Шутовића по женској крви! Бијели свијет! Но, чим ручате, хајте момци да поиграмо. За тебе, Јанко, нико од извањаца неће помислити е нијеси Црногорац.
— Ја ћу најприје до кнеза — рече Јанко.
Пошто ручаше, Јанко даде Крцуну два дуката за набавку дарова, а Ђузи и Раму по цванцику, па се упути кнежевој кући. Као што знамо, требало му је проћи поред куће Стева Бојова, попа Марка и Мргуда Шутова, гдје је била удавача. У дворишту Стевову, Маркиша, син, му, такође дераше овна. Горде, жена му, бављаше се нечим крај њега, а Стево сио на столовачу пред вратима. Све троје готово у један глас повикаше:
— Наш Јанко! Дође! Добро дошао.
Јанку се загрија срце од тијех топлијех, искренијех гласова из срца, те узврати, здрави се и проразговара. Стево и Маркиша такође рекоше да се скроз поцрногорчио, да га већ ни по чему не могу разликовати од правог Црногорца! И опет чу похвалу:
— Ко би рекао да је ово онај солдат што с нама бјеше на Бадњи дан у кнеза Драга.
Јанко додаде смијући се:
— И онај принцип, о коме се толико причало.
У дворишту попову пристав окреташе пециво, а Гојача се деси на прагу. И она викну Јанка, и потече му у сусрет с ријечима:
— А ђе си нам, јадо? Жељни смо те сви, сви од најмањег дјетета до старог Мргуда!... Поп је отишао часком у село. Боже мој, колико се о теби говорило! И нагађали смо да ли ћеш доћи на свадбу. Ја сам тврдила да хоћеш, а њеки говораху да нећеш! Како си? Јеси ли се обикао у манастиру?
— Хвала богу, здрав сам и добро ми је.
— А што стојиш? Ходи на једну кафицу, знаш, на моју кафицу?
Није било друге. Јанко уђе и сједе.
Гојача, пристављајући ибрик, настави:
— Драгић Милунов највише те жељкује! Сад, је ли из своје главице, или по науку њечијем, дијете те једнако помиње! И пријети тобом, кад год му њеко нажао учини, вазда пријети: „Казаћу ја Јанку кад дође“. А тетка му Милица највише га љути грдећи Јанка: „Јанко је овакав, онакав, лацманин, страшљивац“, па кад га расплаче, онда почне да хвали Јанка. То, неборе, не збори кад је људи, него кад смо насамо. И она је највише говорила да нећеш доћи! „Не мари“, вели, „он више за нас колико за лањски снијег! Ко ти га зна, хоћемо ли га икада више видјети! Ко ти га зна! Лако може бити да ће он преко Скадра на море, па у широки свијет!“
— Откуд јој те мисли!? — рече Јанко узрујан и брзо додаде:
— А је ли здрава? Јесу ли сви кнежеви здраво? — И преметну говор на друго.
Дуго је трајао разговор, а све, отуд, одовуд, ријеч дође на Милицу. Јанко је био опрезан, а баш настајући сувише да то буде издавао се сувише. Гојача се осмјехивала и доиста саму себе питала: је ли то само зато што му годи, е се дјевојка занијела за њим, или је и она њему омиљела у велике?
Баш кад Јанко хтједе да пође, бахну поп. Поп канда занијеми за тренутак од чуда, па махну главом и прекрсти се. И рече:
— Е ово јест чудо!... Муштулук, Јанко! Одмах муштулук!
И скиде струку с њега.
— Шта је? Зашто? — пита попадија, а Јанко забезекнут, гледаше их.
— Дошло му благо из дома! Благо! Триста жутијех дуката. И књига!
— Разумијеш ли, Јанко! — дода поп, видећи Јанка непомична... — Писали су ти твоји, и послали су ти силан новац! Ено све у Сава Маркова!
Јанко скиде капу, пријеђе руком преко чела и једва изговори:
— Но, хвала богу!... Хвала милостивом богу!... Хвала ти, попе Марко!
Поп га заогрну струком и рече:
— А-ну сједи још мало да ти испричам. Ово је, знаш, наш обичај, кад први њекоме донесеш какав весео глас да му иштеш муштулук! Онда скинеш с њега ма што, капу или струку, а он ти дâ поклон!..
— Молим те — рече Јанко, машив се у шпаг.
— Молим те — претече га поп, ухватив га за руку. — Зар ти не знаш за шалу?... Дакле, ево што је и како је било. Бјех послом у Рајчевићима и тамо чух да је Саво Марков оболио, те у повратку увратих к њему. Кад онамо, човјек мало прозебао и лешкари. Чим се поздрависмо, Саво ће: „А за вашег Јанка дошле синоћ паре и књига. Донио их нарочит човјек из града, а дошле су на име Жутковића, како углависмо. Јадан Јанко. Он се занаго већ и не нада одговору, те једва чекам да наиђе Бајица поштоноша.“
Јанко устане и запита:
— А кад наилази Бајица?
— Ако већ није.
— Е, опростите, одох! Збогом!
И отиде.
Поп настави причање попадији:
— Запитах Сава колико је дошло новца Јанку. Вели: триста жутијех цекина! И показа ми кесу запечаћену. Сад ће, вели, да зида кућу у браству и да купи земље.
— И да се ожени — дода Гојача.
— Тешко и да се ожени, али није вјеровати! Гдје би он узео Црногорку? А прилика није да би довео какву из свијета. Сад како му драго о томе, елем ти је цијелијем путем од Рајчевићâ довдје мишљах о Јанку, и мишљах: бôго ти мој, да ми се како створити на Цетињу, па да му ја први донесем хабер! Зато се ја онолико зачудих кад га овдје затекох!...
Јанко удари пречцем од попове куће и готово трком стиже кући Саве Маркова, кога затече у разговору са Бајицом поштоношом.
— Гле! — викну Саво поисправив се малко на одмарачи, на којој лежаше одјевен и покривен и зачалмљене главе. — Откуд ви, господине Јанко! Срели сте се с попом, је ли.
— Јесам. Знам све! — одговори он веома задихан. — Хвала богу! Како је вама?
— Ништа: прозебао сам, па се лијечим по нашки, као што видите. Ено вам ондје на столу све.
Јанко нестрпљиво узе писмо и сједе. Руке му дрхтаху. Саво отпусти Бајицу и узе да чита новине, које бјеше онога часа примио.
Лудмила писаше као што у таквој прилици може писати онака сестра. Писмо је имало осам страна. У првој трећини бјеху ријечи какве само осјећање наноси: радост, страховање, надање, поуке, простодушни савјети. Затијем долажаше извијест какав су утисак учинила његова три писма. Отац бјесни. Неће да знам ни за што. Мати је дуго плакала и прва приложила свој прилог: сто дуката.
Ујак је дао другу стотину, а она и муж трећу. Нека се Јанко не брине, биће још, само боже здравља! Затијем писаше о себи, о мужу, о дјетету, стотину ситница, које су бјегунцу биле тога часа најзнатније на свијету. Па опет се повраћаше сама сестринска милошта и на крају њеколико реченица од ујака и зета. Између осталог ујак писаше: „Ти си свој, потпуно свој, а то је идеал који сам ти увијек истицао!... Буди захвалан судбини што те је довела до тога. Сад, пун искуства и поуздања у себе, што год урадиш моћи ћеш бити задовољан и поносит, јер ће се у твојој свијести огледати твоја дјела, подстакнута слободном, мушком вољом слободна човјека.“
Јанку тецијаху сузе до ујакова рукописа, па се осмијехну, и преузе читање спочетка.
— Јесте ли задовољни? — запита га најпослије Петровић.
Јанко се трже као да се пробуди иза сна:
— Опростите, господине, ја... ја...
— Разумијем ја то добро. Немам шта да праштам, него, јесте ли задовољни гласовима из дома?
— Срећан сам, господине! Никада овако не бјех срећан! Ја немам ријечи, којима бих умио захвалити вам!... Молим вас, тај господин Жутковић зна да је ово за мене?
— Зна све и одсад можете право њему слати писма за Чешку. Доста је да обавијете писмо другом хартијом и на њ упутите!
— Он је трговац!
— Јест, рукотворина и јестива.
Јанко се опрости и врати се.
Затече кнеза пред кућом гдје поправља седло. Драгић посматраше што дјед ради. Кнез гракну:
— А камо те већ, грдове мој!? Дошао си синоћ, а ја те сад видим! Долажаху од Мргуда да те траже, а мене чисто стид да кажем, е те још ни видио нијесам.
Изидоше Крстиња и Јоке.
Јанко загрли старца, као што би своје загрлио; ижљуби драгића и срдачно се поздрави са женскима, па сједе и исприча им све. Кад доврши расијече кесу и извади три фишека; један наче и узе десет дуката, остало завеза и пружи кнезу:
— Нека ово код тебе, па ако бог дâ, на прољеће саградићу мало куће, а ако што претече, ваљаће и то.
— Велиш ли од истине да кућу зидаш међу нама? — запита Драго.
— Велим и желим!
— Нека ти је са срећом! — рече он давши новац жени... — На, бабо! Ако те похарају, платићеш главом!
— А сад, ако има ко да одмах отиде у град — дода Јанко.
— Има наш пристав Кићун — рече Јоке... — Занаго је и он у колу! Да идем по њега?
— Иди — вели свекар.
Јанко уђе у кућу, извади из грудњака хартију иза појаса, дебелу млетачку писаљку, па написа писмо Жутковићу. Захвали му на љубазности, па наручи за десет дуката свиле, скерлета, платна, ђаконије и пића. Писмо и новац даде приставу, па отиде на весеље.
И двориште и кућа бијаху загушени свијетом, али Милицу угледа од прве. Бјеше с гомилом дјевојака у углу дворишта. Она учини као да ће поћи к њему, али се предомисли. Он се једва прогура и једва нађе Мргуда и Рака. Онда зађе кроз тишму, здравећи се на дохват с познаницима. Тако се задуго врзао као у њеком заносу, као мјесечар, докле јој се најпослије не примаче. Она се одвоји и приђе му блиједа, оборенијех очију. Он јој шапну:
— Милице, душо моја! Милице, срећо моја!... Желиш ли да овако буде и наше весеље, наскоро ако бог дâ?
Па се брзо раздвојише, нити се већ састаше насамо ни за трајања свадбе, ни сјутрадан, ни дан трећи, кад се око подне врати на Цетиње.
Јанка је мучила савијест, што је преступио црногорски обичај, што се у њеколико огријешио о гостопримство; толико га је то гризло да најпослије исприча све владици.
Старац му благо замјери, али одмах додаде:
— Нâко, ако је збиља мислиш узети.
— Хоћу, свијетли господару — рече Јанко одлучно. — Сад бих је већ узео и да је не љубим, а љубим је свом душом.
— Па у добри час! Томе, надам се, неће бити сметње, иако је дјевојка још у колијевци вјерена, јер, колико сам разабрао, та се вјеридба мора развјерити.
И још њеколико пута њих двојица водише разговор о томе. Најпослије, како се владика спремаше да се прве недјеље великога поста пресели у манастир Стењевиће, Јанко измоли допуст и отиде на Његуше да проведе покладе. Ту се, при чаши вина, завјери Крцуну Сердареву да ће и он с њим, у чету да свети Милуна Драгова.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Матавуљ, умро 1908, пре 116 година.