УЗДАСИ
I
Ја уздахнух; из уздаха
Никоше ми пјесме ове;
Ја их шаљем оном само
Несрећником ко се зове.
Нек их чита ко кроз тмину
Изгубљено лане зове,
Ал’ никаква гласа нема,
Да му с’ оно одазове!
II
Испод мене тихо шуме
Хладне Буне бисер-вали,
А још тише лелуја се
Мој лагани чунић мали.
Поноћ тиха; изнад мене
Безброј зв’језда шири крила,
Око мене већ све снива
Под копреном санка мила...
Ал' са једног ближњег грма
Кроз зрак тихи булбул-тиче
Рајским гласом пјесму једну
Пуну бола, туге кличе.
Ој, булбуле, друже туге,
Ходи, на мој чунић мали,
Не би ли нам тешки јади
У друштву се утишали!
III
Љубио сам некад премаљеће мило,
И звјездано небо и вечери мајске,
Љубио сам некад све, што ’но је л’јепо —
И цв'јеће и пјесме булбулове рајске.
Сад најволим тмину, помрчину густу,
Моја душа нађе само покој тада;
Јер слободно љубим онај цв’јетак свели,
Што ’но јоште на њу мене сјећа млада!
IV
Давно ми је записано тужну,
Гдје се судба ц’јелог људства пише:
— Овај роб ми нек вјечито тужи,
И до гроба јади и уздише! —
И ја морам, да се покоравам —
Бож’јој вољи и Усуду своме,
Јер у Левхи Махфусу што пише,
Није дато изм’јенит’ никоме!
V
Не гледај ме, л’јепа дјево,
Дигни с’ мене страсни глед!
Јер у мојим младим грудим
Није срце, него лед!
Не гледај ме, јер љубави
Угасн’о је моје плам,
Моје срце није друго,
Него туга, чемер сам!
VI
Ох, да ми је сузу циглу,
Да из ока мога кане,
Да ми души измученој
Бар за један часак ла’не!
Али, оклен сузе мени?
Када све се исц’једише,
Несрећнога часа оног,
— Кад ме од ње одвојише.
VII
Зар баш никад љубнут нећу,
Оне медне усне више?
Зар Усуди вјечну тугу
Баш меника досудише?
Шта Аллаху скривих јадан,
Да ме казни љуто тако,
Те ме тужна без милости
У вјечити врже пак’о!
VIII
Ноћас у сну снивао сам,
Гдје крај мене она сједи,
И очицам рајске дражи,
Гдје у мене тужпо гледи,
А када је привих себи,
Она рече тужно н’јемо:
Љубимо се, драги, у сну,
Кад на јави не можемо! —
IX
Ја нијесам више, ко’ сам прије био —
Пун младићке снаге и огњеног плама;
Мој дух није више тако смион, чио,
Што се диже к небу сунчаним зракама.
Што узл'јеће гори у облаке густе,
И разгледа муње, што се с дусима боре,
И смјело се спушта у крајеве пусте,
Гдје авети црне страшну пјесму оре.
Што на хитрим крилим лагано се вине,
Гдје бисерни вали Гангесови хује,
И разгледа тамо перивоје дивне,
Гдје вјечито пјесме булбулића брује.
Ја нијесам више, ко сам прије био,
Пун младићке снаге и огњеног плама;
Мој дух није више тако смион, чио,
Што се диже гори сунчаним зракама.
Његова су крила сломљене веће,
У пленице он је од уздаха пао,
И суморно лежи, никуд се не креће,
У окову том је сасвим малаксао.
X
Јучер виђох мило лане
Пошље дуго негледања,
У хаз-башчи, под ружицом,
Гдје о нечем будно сања.
Клонула јој глава мила,
Низ млађа’не груди њене,
Као ружин цв’јетак бајни,
Кад од топлог сунца све’не.
Можда она сањала је —
О биједноме мени таде,
А ни знала није тужна,
Да је гледам кроз ограде.
Ох, гледах је, ал’ пгга хасни,
Само уздах што се буди,
Кад не смједох пр’јећ ограду
И на њене пасти грудиЈ
XI
О, како тужне успомене рађа,
Чеврма она, што ’но ми је даде,
О, каквом тугом и чемером горким
Напуња моје боне груди младе!
Срце ми клоне и престане бити,
А кроз груд ледну уздаси се вину,
Када је стиснем на огњене усне,
Те кад је врелим пољупцем додирну.
И као пијан: махнито, без св’јести,
Љубим је, љубим без конца и краја,
И твоја слатка ја осјетим уста
И сањам, да сам сред твога загрљаја.
И видим тебе, мој анђеле мили,
И твоје бајне препознајем очи;
И све ја видим око себе оно,
Што оне красне гледао сам ноћи.
Ал’ кад се пренем, ох, шта видим тада —
Чеврму твоју, гдје притискам страсно
На своје груди и на усне вреле
И гужвам оно везиво ти красно.
И тад ми опет узбуркане груди
Напуне силни ројеви уздаха,
И ув’јек тужна проламају мене,
Кад видим спомен нашега севдаха.
XII
Сјетно поје булбул мали
На ружиној грани витој,
Још сјетније в’јетрић пирка
По травици валовитој.
Тужно плове зв’језде јасне
Ведрог неба по пучини,
Још тужније мисли моје
Разл’јећу се по даљини.
Ој, остан'те мисли моје,
Не тргајте груд ми ледну,
Јер су пуста мјеста она,
Гдје ја љубљах ону чедну.
У хаз-башчи ђул је свен’о,
Нема лонџе оне више,
Под којом сам некад слуш’о,
Гдје крај мене она дише.
Пресан’о је бистри поток,
Што ми жеђцу често згаси,
Све је пусто, вихор само
Долијеће са уздаси’!
