Три адске фурије

Три адске фурије
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Царица Јунона пошаље Дугу, слушкињу своју, да јој нађе на земљи три здраве, велике и лепе девојке које су без никакова чувствованија љубови и милошће у срцу, и да јој их доведе на Олимп, да јој буду камерјунгфре. Отиде Дуга, обиђе сву земљу, па кад ето је, сама дође. „Камо? Гди су?” — пита Јуно. „Нема таке какве ти 'оћеш, ниједне“ — каже Дум. „Биле су само три, ал' је Меркурије пре мене дошао, и одвео их је у ад.” — „Ког ће јада тамо?” — запита она. — „Да буду паклене фурије, и да муче зле и осуђене душе”, — отвешта друга. — Насмеје се Јунона и рече: „Гледај ти хитрога Меркурија! Како је он то лепо умео изабрати!”

Наравоученије

Тврдо и немилостиво срце ни у мужескому полу не ваља ништа, али у женскому, ту је сасвим против натуре. Љупкост, милошћа и доброта женскога срца и душе тако су премудрим Творцем устројене, да ако би што и било у мужеском полу твердости и немилосерђа, да се чрез њих умехчава, ублажава, и милостивом природе чувствителству привлачи. Смотримо чловека из первог младенчества: пре него разумом позна чувствованија благодарности к родителници својеј, находећи храну и живот свој у персима њејзинима, као да већ савршено зна да се без ње плаче, њу жели, на њу се најпре почиње осмијавати, и њу као своје прво блаженство милује и љуби. Ово је извор и начало свију сљедујућих најслађих и најсветијих чувствованија и дужности человечества: благодарности, верности, љубови и благотворенија. Прво милост бог к човеку по створењу показа кад му дарова жену, и први благослов што му изрече, ово је: „Растите се и плодите се.” Кад би дакле (сачувај боже!) хотео бог највећу немилост показати човеку, што би му учинио? Узео би му натраг жену, пак ето ти га. А кад би хотео и да га прокуне, шта би му рекао? „Не растио се ни плодио, но нек ти пропадне род и колено, и нек те нестане на земљи!”

Ко има мозак и памет, сам себи из овога може прекрасне и преполезне науке давати; ко ли нејма, ил' неће да има, њему се све залуду беседи. Но о доброти и благости срца, буди мужескога или женскога, ово примјечаније господина Абта придодаћу: „Menschen! Wenn eure Seele schlecht ist, so prahlt nicht mit dem guten Herzen: Људи! Ако је ваша душа неваљала, не хвалите се добрим срцем.” Кад душа разумна, просвештена и правдољубива управља и располаже с добротом срца, онда је ова доброта савршена, а иначе сама доброта срца без разума може ласно човека у различне погрешке довести и неправедним, злим и несрећним учинити га. Но (осим великих и другима вредовитих зала) воопште много се може човеку презрети и простити кад је управ позната доброта срца његова, и кад се може о њему рећи: Није из зла срца и намјеренија то рекао или учинио. Зато се сами бог нариче праведни судија, зашто он сам совершено познаје свакога срце и утробу, и зато нам премудри Спаситељ налаже говорећи: „Не на лицаз рјашче суд судите!” Ласносе преварити на лице гледајући. А шта је у срцу, ко ће нам то казати? Многи се споља чини светац, а кад после, чудиш се шта у њему нађеш.

Кад се о човеку по делом његовим суди, ово иде својим путем, и ово је једино најизвесније и безгрешније правило по којему можемо закључавати о живима како и о усопшима, о праведници како и о грешници. Само се собом каже да ко год знајући лаже, тај је сасвим лажа; нити се гледа ни пита ко је. Ко му драго. Веле Талијанци за свога именитога папу Ксиста: Рара Sisto non perdona ne а Giesù Cristo. Ево што је овој речи повод дало. Jезуити у Риму начине у свом манастиру статуу Христову, у које главу метну сунђер, па кад би хотели да Христова статуа учини чудо и да плаче — воде у сунђер, пак суза колико хоћеш! Dође тужба папи да сав народ одустаје све цркве и иде к језуитом гди Христос плаче. Оде и папа, ал' понесе чекић у џепу. Како ти статуа почне плакати, а он чекићем у главу, пак имаш шта наћи: сунђер пун воде. У томе је папа свето дело учинио, зашто Христос, вечна божја истина, неће нипошто да се њему за атар лаже, и ко то чини, он Христа нити верује нити познаје.

Сјединимо, дакле, с добротом срца и честност срца, и дајмо овим његовим благородним својствам здрави и просвештени разум за управитеља и путеводитеља, пак ћемо онда заисто наћи у њему источник нашега јестественога и наравнога благополучија.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.