Тартиф/7

ДРУГИ ЧИН

ПОЈАВА II

ПОЈАВА II
Дорина, Оргон, Маријана

ОРГОН (примети Дорину.):
Шта се ви врзмате?
Радозналост ваша одвише је смела,
када вас је, да ту слушате, довела.
ДОРИНА:
Ја заиста не знам како се глас прон'о,
из некакве сумње, ил' га случај дон'о,
али о тој свадби начула сам гдешта,
но одмах сам рекла да је то којешта.
ОРГОН:
Шта? невероватно изгледа?
ДОРИНА:
Толико,
да ни вама самом не верује нико.
ОРГОН:
Наћи ћу начина да се уверите.
ДОРИНА:
Да, да, ви се само са нама шалите.
ОРГОН:
Ускоро ће све то и да се оствари.
ДОРИНА:
Приче!
ОРГОН:
Ја не причам ижмишљене ствари.
ДОРИНА:
Господину оцу не верујте лако.
Шали се.
ОРГОН:
Ја кажем...
ДОРИНА:
Кад радите тако,
ко верује...
ОРГОН:
Још ће бесним да ме створе...
ДОРИНА:
Но, па вероваће! у тим по вас горе.
Зар он, господине, с изгледом мудраца,
с том великом брадом на лицу, да баца
сваки разум и да хоће...
ОРГОН:
Ви се, знате,
сувише интимно овде понашате,
што ми се никако не свиђа нит' волим.
ДОРИНА:
Говоримо мирно, господине, молим.
да л' се том завером ругате? Сирота
кћи вам није пос'о за једног бигота;
за друге дужности он треба да мари.
И Шта вам доноси та веза, у ствари?
За целим богатством вашим шта се крије?
Да вам је зет просјак? ...
ОРГОН:
Ако богат није,
знајте да он живи у честитој беди,
и да га баш зато поштовати вреди.
Од свих величина он је зато виши;
и својих добара он се радо лиши,
јер није бринуо за успехе вајне
док везује себе за вредности трајне.
Ал' му моја помоћ могућности ствара
да поново дође до својих добара:
то је посед што се с правом свуда слави;
и такав какав је, он је племић прави.
ДОРИНА:
Да, али се само, када он то каже,
та таштина мало с побожношћу слаже.
Ко светом животу желрузнесење
не помиње често име и рођење;
за смерно држање побожности сваке
незгодан је излив амбиције таке...
Ал' да ћете бити мирни; дајте јемство;
узмимо ту личност, оставимо племство.
Зар не осећате жалост, тугу неку
дајућ' такву ћерку таквоме човеку?
Мислите ли да су те природе складне,
и на посљедице таквих веза јадне?
У љубави част се девојачка квари
кад укусом њеним неко господари,
и жеља да живи честито, да знате,
зависи од мужа којега јој дате.
Људи који свуда прст челу принесу
праве своје жене таквим какве јесу.
Јер збиља је врло тешка верност ова
нарочитом мужу нарочита кова;
а ко кћери даје човека без цене'
одговара небу за грехове њене.
Мислите на беду што вас може снаћи.
ОРГОН:
За живот ћу код ње увек наук наћи!
ДОРИНА:
Волим част вашу; за мене бол значи
кад се ма ко може с вама да шегачи.
ОРГОН:
Ви још не ћутите?
ДОРИНА:
Моја савест преза,
кад пуштате да се ствара таква веза.
ОРГОН:
Змијо, хоће л' бити крај твом палацању?
ДОРИНА:
Зар ви, смирен човек, па у гневном стању?
ОРГОН:
На та блебетања сва ми се жуч мути,
и одлучно тражим од тебе: ућути!
ДОРИНА:
Добро. Ал' кад ћутим, ипак мислим на то.
ОРГОН:
Мисли, ако хоћеш; али немој зато
говорити мени...
(Окрећући се кћери.)
ја сам путем свесним,
к' о мудрац, све добро мерио.
ДОРИНА:
Ја бесним
што морам да ћутим.
(Ућути кад се он осврне.)
ОРГОН:
Ма да лутка мушка
није, Тартиф ипак јесте...
ДОРИНА:
Лепа њушка...
ОРГОН:
Човек који ипак, да ти није мио
никакав дар други...
ДОРИНА:
Згодитак би био!
Нико не би, да сам ја на месту њену,
мог' о силом да ме узима за жену,
и показала бих по свадби, још како,
да се жена уме осветити лако.
(Оргон се осврне и посматра је прекрштених руку)
ОРГОН:
Дакле, што сам рек'о ти не фермаш, је ли?
ДОРИНА:
Не говорим вама, па шта бисте хтели?
ОРГОН:
Него шта то радиш?
ДОРИНА:
Ја говорим себи.
ОРГОН:
Одлично. Па зар јој сваки човек не би,
к'о што ћу ја сада, добар шамар дао?
(Узме став човека који хоће да је ошамари, а Дорина, чим је угледа, стоји право и ћути.)
На одлуку моју нек ти није жао,
кћери. Човек ког сам... изабрао теби...
(Дорини.)
Ћутиш, а?
ДОРИНА:
Јер немам шта да кажем себи.
ОРГОН:
Само речцу.
ДОРИНА:
Још ми није на ум пала.
ОРГОН:
Ја те чекам.
ДОРИНА:
Кад бих ја била будала.
ОРГОН
Но, треба да слушаш, кћери, моја мнења,
и да у мој избор имаш поверења.
ДОРИНА, бежећи:
Моја веза с таквим не би била дуга.
(Он замахне да је удари, и промаши.)
ОРГОН:
Ал' с тобом је, кћери, увек ова куга,
са којом се не бих могао да дружим.
Ја нисам у стању овде да продужим.
Тај говор ме дрски дражи сваког маха,
и морам на ваздух, да добијем даха.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Жан Баптист Поклен Молијер, умро 1673, пре 351 година.