Тако је морало бити (драма у три чина)/4
IV
ЂОРЂЕ, НЕДЕЉКОВИЋ
ЂОРЂЕ (смрачи му се лице са њене равнодушности, пали опет цигарету и пуши је ходајући)
НЕДЕЉКОВИЋ (старији господин, чист, избријан; чини утисак отменог, али лакомисленог вивера. Он носи велику лепу кутију бонбона и при доласку остаје на вратима) Јесам ли ја полаженик?
ЂОРЂЕ (идући му усусрет) Одиста, ви сте први.
НЕДЕЉКОВИЋ (улази) И то ваља знати да сам побегао од куће. Хтели су да сви заједно дођемо, али ко ће жене сачекати! Њихово спремање је бесконачно, а ја нестрпљив, па сам просто побегао. А где је Јела?
ЂОРЂЕ: Сад ће, спрема се! Што сте не опростите тога терета? (Хоће да му узме кутију.)
НЕДЕЉКОВИЋ (не да) Не! Хоћу у руке да јој предам. Није богзна шта, али нисам већ знао шта ћу. Молим те, ја смислим да јој купим један врло леп брош од слонове кости, а тек њена мајка: „Ох! врло добро, то ћу јој купити ја!" Ја смислим затим да јој купим плишану шатулу за рукавице, а тек Станка: „Ох! Врло добро, то ћу јој купити ја!" И онда, разуме се,
пошто сам се исцрпао у идејама, ја престанем даље смишљати и одем па јој купим бонбоне. Ето ти!
ЂОРЂЕ: О, па то ћете је ви претоварити даровима!
НЕДЕЉКОВИЋ: Али чујеш, могу ти рећи да је твоја жена одиста срећна!
ЂОРЂЕ: То ми ласка!
НЕДЕЉКОВИЋ: Но не милим ја да си ти тај који си је усрећио, већ... Дакле, у четири ока говорећи, јуче су ми били нешто врло мршави џепови. Сасвим појмљиво, последња недеља у месецу. Имао сам једва око педесет динара, а сви у кући смишљају дарове, рачунајући, разуме се, на мој џеп.
ЂОРЂЕ: То је непријатно!
НЕДЕЉКОВИЋ: Разуме се да је непријатно! А знаш ли како сам испливао? Отишао сам код „Енглеске краљице". Већ двадесет дана нисам метнуо пару на зелени сто, а јуче, рекох, играћу на срећу Јелину.
ЂОРЂЕ: И разуме се, као обично, изгубили сте?
НЕДЕЉКОВИЋ: Не, напротив, добио сам. Играо сам на даму и остао сам при њој упоран. Први пут у животу добио сам и то озбиљно добио. Било је довољно за дарове и остало ми је још толико да могу пристојно провести последњу недељу у месецу.
ЂОРЂЕ: То је доиста лепо.
НЕДЕЉКОВИЋ: И брош од слонове ности, и плишану шатулу, и ове бонбоне, све је то платила дама херц. А збиља... шта си ти узео жени? Твој дар је, извесно, богатији?
ЂОРЂЕ (збуњено) Ја... овај...
НЕДЕЉКОВИЋ (изненађено) Како?
ЂОРЂЕ: Кад бих знао да би и мене срећа послужила код „Енглеске краљице"...
НЕДЕЉКОВИЋ: А ти си требао на други начин да се постараш. То значи да ниси уопште ништа ни спремао за данашњи дан?
ЂОРЂЕ: Напротив, све је спремно.
НЕДЕЉКОВИЋ: Ти знаш да ја не умем држати здравицу без шампањца.
ЂОРЂЕ: Биће га.
НЕДЕЉКОВИЋ: Па онда... здравица се мора завршити извесним ефектом. Не мислим на бенгалску ватру, али музика, например, и то овде, под прозором. Прозор отворен, нико се и не нада. Наредити, разуме се, музикантима да раније не штимују инструменте, него кад ја завршим здравицу и викнем: живела! то нека буде знак. Зар то не би било изненађење?
ЂОРЂЕ: Није доцкан, то могу још увек учинити.
НЕДЕЉКОВИЋ: Али све не искључује дар. Замисли како би то изгледало, сви јој доносимо, а ти...? Ја мислим да би то Јелу чак и увредило. Уосталом, још има времена.
ЂОРЂЕ (размишљајући) Мислио сам и на то, али... Њој се допада једна гривна. Видели смо је у једном излогу и питао сам за цену.
НЕДЕЉКОВИЋ: Колико?
ЂОРЂЕ: Две и по хиљаде динара.
НЕДЕЉКОВИЋ: Ако јој се допада, то није тако велика сума.
ЂОРЂЕ: Да, али...
НЕДЕЉКОВИЋ: Имаш толико велико примање код мене да се на рачун тога можеш задужити.
ЂОРЂЕ: Примање?
НЕДЕЉКОВИЋ: Па да... мираз.
ЂОРЂЕ: На то не рачунам више.
НЕДЕЉКОВИЋ: Утолико боље! Уосталом, можеш ваљда добити толику суму гдегод на зајам?
ЂОРЂЕ: Тешко!
НЕДЕЉКОВИЋ: Ако обећаш мало већу камату.
ЂОРЂЕ: Не би ли то било лакомислено?
НЕДЕЉКОВИЋ: Лакомислено? Боже мој, лакомислено! И лакомисленост је који пут врлина. За колико општих тековина има да се благодари лакомислености. Упамти: лакомислени граде срећу, а мудри је разграђују. Ако верујеш да је женина наклоност срећа, онда знај да се та срећа стиче лакомисленошћу.
ЂОРЂЕ: Тако је... одиста је тако! А ја осећам потребу да градим себи срећу.
НЕДЕЉКОВИЋ: Но, па онда шта размишљаш? Иди, а ја ћу рећи Јели да су те хитно одазвали у канцеларију и да ћеш се за који час вратити.
ЂОРЂЕ (невољно) Најзад, послушаћу вас!
НЕДЕЉКОВИЋ (испраћајући га) Не заборави и на музику. Била би цела светковина без ефекта.
ЂОРЂЕ (одлази)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|