Сто једанаест јаја у тројицу, а свакоме по једно

Сто једанаест јаја у тројицу, а свакоме по једно

     Кажите ви мене, у колицињу бисте могли подијелити 111. јаја, а да свакога по једнако допане и да ни једно не остане између њих? (Запише на трпези угљеном, или на долини, или на зиду, па рече: сад ко зна рачуницу нека чини рачун). Они, који нешто знаду рачуне, почну се мучити и там амо угљеном по зиду, и никада на крај. Један, који није знао ни писати а камо ли рачуницу, гледа оне три нумере (111), па повиче: ма људи божји, ђе вам је памет? Та то је лако, ништа лакше. — Како? упитају га рачунџије. — Богме лијепо: јесу ли то на зиду три једнака слова? Раздијели у тројицу, има свакоме по једно. Питање: је ли право овај човјек прости казао, али није? — Није, јер је било записато 111, а не три. — Јест право казао, јер он није знао шта су бројеви, него видио три слова једнака једно до другога.

Извор

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 196-197.