Стојан Јанковић и црни Арапин
0001 Порасла је лијепа ђевојка
0002 Над свом Босном и Ерцеговином,
0003 Дивна шћерца старца Ћефен-аге.
0004 Дивна ли је, три је јада били!
0005 Њу ми ишту до седам банова,
0006 Ал’ се млада удомити неће,
0007 Но свакоме наодила ману.
0008 Ал’ јој стари бабо проговори:
0009 „Удаји се, удао те с јадом!
0010 Што имасмо пива и јестива,
0011 Изједоше гости у дворове;
0012 Што имасмо зоби и сијена,
0013 Изобаше коњи у одаје ─
0014 Но с’ удаји, удао те с јадом!
0015 Да си мало у око слијепа,
0016 За мене би много боље било,
0017 Него тако у лице лијепа!”
0018 Но кад зачу лијепа ђевојка,
0019 Пак је бабу ријеч бесједила:
0020 „О, Богу ти, мој билани бабо,”
0021 Подај мене три товара блага,
0022 Е ћу одит’ у дно поља равна,
0023 У дно равна поља Зечевога;
0024 Ако сретнем икаква јунака,
0025 За њим ћу се млада удомити!”
0026 Јадан бабо једва и чекаше,
0027 Па јој даде три товара блага.
0028 Па с’ отале млада подигнула,
0029 Собом води своју вјерну слугу,
0030 Па отиде у дно поља равна
0031 У дно равна поља Зечевога.
0032 Ту је млада шатор поперила,
0033 Па је млада књигу направила,
0034 Па је шиље Јанковић’ Стојану,
0035 Овако му млада књигу пише,
0036 У књигу дивно поздравила:
0037 „Поздрављам те, Јанковић’ Стојане,
0038 Али не чујеш, не чули те људи,
0039 Да сам сљегла у Зечево равно,
0040 Него да си брже у Зечево,
0041 Ја сам за те лице узгојила!”
0042 Даде књигу своме татарину;
0043 Татар пође и књигу понесе.
0044 Када дође под равне Котаре,
0045 Зло нанесе црног Арапина,
0046 Татарину тако бесједила:
0047 „О, Богу ти, млади татарине,
0048 Од какве си земље ал’ крајине?”
0049 Татар му се по имену каже:
0050 „Ја сам момче сасред Босне равне,
0051 Књигу носим Јанковић’ Стојану
0052 Од кадуне, моје госпођице,
0053 Да га чека у приморје равно,
0054 Јер је за њег’ лице узгојила!”
0055 Кад то виђе црни Арап Моро,
0056 Узе силом књигу татарину,
0057 Хитимице књигу проучио,
0058 И кад виђе што му књига пише,
0059 Удари се руком уз кољено:
0060 „Авај”, рече, „курвино копиле,
0061 Чију л’ оћеш цуру да обљубиш?”
0062 Кад то виђе млади татарине,
0063 Он замоли црног Арапина:
0064 „Богом брате, црни Арапина,
0065 Врати мене лист књиге бијеле!”
0066 Тада Арап поврати му писмо,
0067 Шњиме татар оде планинама,
0068 Право оде Стојановој кули,
0069 Све му право и лијепо каже.
0070 А кад зачу Јанковић Стојане,
0071 Он се врло јунак обесели.
0072 Сву ноћ свога коња титорио,
0073 А кад било о зори бијелој,
0074 Па се бача на свога коњица,
0075 Па са собом добар арач баца ─
0076 Двадест ока крува бијелога,
0077 А тридесет меса печенога,
0078 А четрдест вина црвенога.
0079 Па одлеће низ поље Зечево,
0080 Поред њега црни Арап Моро,
0081 Али га је Стојан претекао
0082 Колико би пушка дометнула.
0083 Али Моро иза грла виче:
0084 „Зло ти јутро, Јанковић’ Стојане,
0085 Играјући зелена дорина
0086 По равноме пољу Зечевоме ─
0087 Пукоше ти четири колана
0088 И четврта ибришим каница!”
0089 Мудар бјеше Јанковић Стојане,
0090 Мудар бјеше па се преварио,
0091 Па силази са свога коњица,
0092 Па погледа четири колана,
0093 Ал’ су пусти здрави сви четири!
0094 Претече га црни Арап Моро
0095 Колико би двије дометнуле,
0096 Јер је брза пуста бедевија.
0097 Кад то виђе Јанковић Стојане,
0098 Па се опет на коњица баша,
0099 Удари га плетеном канџијом;
0100 Како га је ласно ударио,
0101 Доро му се до долине слеже.
0102 Три пута га боље заиграо,
0103 И дотури црна Арапина
0104 И отури њега и кобилу,
0105 Ђе га стиже, ту га и престиже
0106 Колико би и три дометнуле.
0107 Али Моро иза грла вика:
0108 „Зло ти јутро, Јанковић Стојане,
0109 Зло ти јутро и горе ти било ─
0110 Пукоше ти плоче под коњицем,
0111 Крвца ти је коња оборила;
0112 Од Бога је велика греота
0113 Да изгубиш такога коњица
0114 Кога данас у Турчина нема,
0115 У Турчина ни у каурина!”
0116 Мудар бјеше Јанковић Стојане,
0117 Мудар бјеше, пак се преварио,
0118 Па са коња на земљу скочио
0119 Да обиде плоче у коњица,
0120 Ал’ су пусте здраве све четири,
0121 Ни клинца му од њи не манкаше!
0122 Уто га је претекао Моро
0123 Колико би двије дометнуле.
0124 Кад се Стојан на невољи нађе
0125 И ђе виђе да се преварио,
0126 Па насрди себе и дорина,
0127 Удари га плетеном канџијом;
0128 Како гаје лако ударио,
0129 Натроје му крвцу опучио.
0130 Три пута се боље заиграо
0131 И достиже црног Арап’ Мора,
0132 И отури њега и кобилу,
0133 И уграби лијепу ђевојку,
0134 Па је баца за се на коњица;
0135 Три пута је пасом опасао,
0136 А четвртом каишом од сабље,
0137 Шњом одлеће у поље Зечево,
0138 А кад виђе црна Арапина,
0139 Па танчицу пушку доватио,
0140 Па не гађа Јанковић’ Стојана,
0141 Него силна коња под Стојаном,
0142 Угоди му зелена дорина,
0143 Коњиц паде, а Стојан припаде
0144 И уз њега лијепа ђевојка.
0145 Кад то виђе Јанковић Стојане,
0146 Он довати бистра џевердара,
0147 Џевердару живи огањ даје;
0148 Он не гађа коња под Арапом,
0149 Но Арапа у прси јуначке.
0150 На зло га је мјесто ударио,
0151 Више паса ђе не даје гласа.
0152 Паде Арап на трави зеленој,
0153 Арап паде, а Стојан припаде,
0154 Ману сабљом и десницом руком,
0155 Те му црну одасјече главу
0156 И узе му суру бедевију,
0157 Арапово свијетло оружје,
0158 И појаха бедевију суру,
0159 За њим врже Туркињу ђевојку,
0160 Шњоме пође Стојан у Котаре.
0161 Колико му коња жао било,
0162 За три дни га није окусио,
0163 Ни изио ни вина попио,
0164 Но се баша у меку душеку
0165 И јадова три-четири дана,
0166 Пак покрсти Туркињу ђевојку
0167 И вјенча је Стојан за љубовцу.
