Стари и нови мајстори/I
„Како Дамјане, како пазари?" запитаће Марко Терзић Дамјана ћурчију.
„По мало, иде. А зар ти не смеш унутра?“ одговори Дамјан ћурчија.
Уђе Марко у дућан. Дамјан га понуди да седне. Марко седне на сандук, а Дамјан се нагнуо на тезгу. На глави му капа од црне коже, а препасао плаветну кецељу, пуни лулу. По дућану су у наоколо онаклије, кожуси, капе: неке висе, неке наслагане. По дућану се види да је добар и вредан мајстор.
Обојица су људи већ временити.
Дамјан Остругић је човек крупан, од средњих људи, смеђих, пошироких брка — пустио их доле, — густих обрва, да му се надвиле у вис. Кад хоће што мудро да рече: намакне капу на очи, да изгледа озбиљнији. Па скоро никад и није без капе на глави; ал и нека га, већ је јесење време, застудило нешто, а Дамјан је и онако ћелав. Јаке му руке, широке шаке — види се даје много радио. Па онда, Дамјан много и даје и држи на свој занат и на своју вредност. Баш право и има: радња му добро иде. Истина, да ће се и он кад и кад потужити на рђава времена — ал баш не треба њему са свим ни веровати. То је тужакање већ у обичај ушло, а кад дође с вашара, оно је увек врло рђаво, на ма вашар и најбоље испао.
Марко Терзић је повиши човек. Сувоњав је, прса су му угнуга, лице пожутило, кад и кад и кашљуцне, као да је сипљајив. Руке му суве, већ зборана кожа на њима. Нит је обучен у свечано, нит у свакидашље рухо, већ неко осредље: правио је то одело пре неколико година. Сад већ није више за рухо стајаће, ал није богме ни за свакидашље. Зато он навлачи то одело на се само онда, кад је рад да изаће где год, не би ли тако угледнији био. Марко је по занату кројач.
Данас је субота, јеси ли што продао?" запитаће Марко Дамјана ћурчију.
„Та скоро ништа! Неколико кана и два кожуха — то ти је ето све.“
А кад то рече, а он начини кисело лице — бојаги није задовољан.
„Код тебе бар капље, а код мене ни тога нема. На вашаре већ не идем; слаб сам; дућан није ни вредно држаги више. Па онда и занат је ваш друкчији. Једна роба, те једна до века; никад не изиђе из моде — а код нас сваке године друга мода и онда чекај, ком ћеш ону стару наметнути. Твоја стакленцета и огледалца увек једна те иста на кожуху, а код нас су и дугмета сваки час друга. Сад још да немам оне кућице, парче винограда и оно нешто земље - бога ми, бих под старост танко свирао; по нашем занату једино и онако се већ не може више живити, ни помоћи. Нема ти сад већ више ни цехова; сад свака шуша може мајстором постати. Какви су онда били мајстори. па калфе, па шегрти — а какви су јадни данас! Па кад се онда ко закалфио, добио је од цехмајстора читаву диплому; на њој велики печат ударен а у наоколо сами свеци: свети Петар и Павле. Та биле су дипломе лепше нег у адвоката! Ал да, онда се није нико закалфио од шеснаест година, као данас, већ све зрели момци, скоро људи. Па су се знали друкчије владати, друкчије и понашати. Није се ишло у цркву само недељом на службу божју, но и на вечерње. Ко не иде у цркву — не прође добро, тај се не би могао нигда у свом веку оженити, јер му нико не би дао ћерке своје. Па тек мајстори какви су били! Никад више такових времена!...“ Ту заћута, па љуто уздахну.
У то ће нека муштерија ући у дућан, хоће напршњак. Мајотор Дамјан изнесе напршњаке, па стаде хвалити робу. Све је на свом месту и шав и дотерано и исциФрано, само су нешто запели око цене. Попусти нешто Дамјан, а мало додаде муштерија, па се подесише.
„Ето, тако, рекох ја, да код тебе капље."
„Та по мало... Него лепо ти оно рсче: и јесте тако било. Па тек каква је слава, кад се калФа дигне у свет, у вандровку, а кад се врати, онда се тек жени; први мајстори давали би му своје ћерке... Па какве нам оно славе беху! Храм слави, а цехови се сви искупили са литијама... Па ијеније оно негда! Како је мило дирало, кад запоје хиљаду грла, у глас... Па и мајстор Дамјан заћута. Скиде капу са ћелаве главе, па је поглади, као да су се у њој све ројиле те лепе мисли, те миле успомене.
Одушевио се и Марко, те прихвати.
„Па како је поштовао млађи старијега. Недељом, нек сагледа само калФа мајстора, а он скида пред њим капу, прави му места, а сад ти леђа окреће и не гледа те. Кад се шором вуку, не сме поштено женско чељаде мимо њих мирно ни проћи, јер иду по петоро па препрече, гурају се, час но падне по која погана реч, да се поштено женско чељаде мора застидити" — рече Марко.
„Баш као вуцибатине какве! Лре је мирније било и у биртији, но сад на сокаку“ узе рече Дамјан.
„Сад, како је тако је; сад из ове коже никуда. Него, знаш ли брат Дамјане, зашго ја до тебе дођох?“
„Не знам.“
„Теби је знано, да у мене има два сина. Један је код мене изучио занат. Камо среће да није, ал шга ћеш, дете је било слабачко, за друго и није. Оном другом је сада четрнаеста, тај није на свог бабу ни брата — сушта је мати, чврст и јак. Њега сам рад теби на занат дати. Држи га, док му се не наврши двадесета. Нека занат добро испече, а ти ћеш га упутити шта и како да ради и како да се влада. Ти припази на њега да не буде као ова друга дерлад, што се још од шеснаесте године скита које-куда. Тога чуда пре не беше!“
„Богме се и јесте обезобразила та дерлад. Сад већ и шегрти запале цигаре, а за нашег калфовања ни калФа није смео пушити док му мајстор не допусти. Какав је овај данашњи свет, доћићемо већ до тога, да ће деци у колевци, турати цигару у уста као сисаљку.“
„Дакле на чему смо, брат Дамјане? Хоћеш ли ми примити Милутина за шегрта? Кажем ти: деран је здрав и јак, моћиће добро коже стругати и растезати.“
Дамјан стаде, да мисли и премишља, шта ће и како ће.
„Примићу га“ рече „ал да ја њиме владам нако по старински.“
„Тело твоје, а душа његова."
Они ти тако у разговору, кад ал ево ти им Савете, Дамјанове жене.
„О гле пријатељ Марка, зар ви ту?! А шта вам раде на дому? Јел све здраво и весело?"
„Богу хвала, све је добро и на миру. Ето баш нудим Дамјану, да узме мог Милутина за шегрта.“
„Та имамо ми за сад и шегрта и калФу, а и мој још ради...“
„Ћути жено; не мешај се и ти у мој посао. Гледај ти свој, да ти не загоре запрашка.“
„Та баш зато и дођох, да питам, хоћу ли да закувам; дванаест тек што није, а млађи не могу чекати. Треба да једу, па да гледе свој посао.“
Кад је то рекла, није огишла, но се подбочила, па чека, хоће ли скоро мајстор Марко отићи, мисли пре ће бити готови, ако она ту остане, брже ће се ствар свршити.
Савега је за мајсторицу као створена. Стаса осредњег, темељна и јака жена, лице јој чисто и округло, ту је већ и подваљак. Ал није ни чудо, близу јој већ четрдесета. Мишице јаке, руке, шаке позамашне — види се, да је вредна жена. А да је нешто удовица, све би је облетале калФе, и то старије ваљане калфе, све би се отимале о њу. Па и мајстор Дамјан се њоме дичи и поноси. То је и заслужила, јер је вредна кућаница. Чиста је, пази иа себе и кад ради. Није распикућа, штедљива је. А оно рухо на њој, стоји као да јој је прирасло: чиста, набрана сукња, кецеља се све бели. Мајсторица Савета није никад рекла свом мужу: „ти“, већ увек „ви,“ као да јој је муж и отац. Кад је мајстор Дамјан Савету узимао, женио се по други пут, јер је остао за рана удовцем.
"Ја идем, а ви дођите. Ето већ на дванаест звоне.“
Окрете се а на њој све трепеће. Упути се, у кухињу кроз собу.
„Е, дакле брат Марко, примам ти Милутина, кад велиш да је здрав, јак; само, као што ти рекох — ја сам над њим госиодар!“
„Већ звоне на дванаест, а хтедох се с тобом још нешто проразговарати. Баш добро, те сам и то свршио. Бог да боље било, него с првим сином.“
Таман се диже дома, ал га ухвати мајстор Дамјан.
„Та стани човече, тако се не иде!"
Ту пружи руку под тезгу, па дохвати боцу с комовицом. Ту је и једна чаша. Добри другови и из једне пију.
Дамјан наспе, куцне се, па испију.
„Спаси бог!“
„У срећу твоју и мога детета.“
Испију обојица, па се растану.
„Збогом!“
„Збогом!“
Дамјан закључа дућан, па отиде да руча.
Мајстор Марко се пожури, да што пре дома стигне, Дванаест је већ одзвонило, ручак је гогов и само на њега чекају — а он није рад да се замери жени својој... Честит мајстор мора бити у дванаест код куће, осим, ако није на вашару, ил за другим којим преким послом.
Мајстор Марко је сасвим задовољан, што му је Дамјан примио сина.
Кад дође кући, скине капут и седне да руча. Нема их много кутње чељади: он, жена му, кћи Мара, девојка од шеснаест година и син Милутин.
Ручак је кратак, мајсторски ал, ваљан.
КалФа како је сит, устане, прекрсти се, поклони се и оде. Мајстор Марко још држи калФу и шегрта, али шегрт руча у кухињи. Пође и Милутин, ал га мајстор Марко задржа.
„Остани, хоћу нешто да ти кажем.“
Деран се зачуди, све нешто стрепи од очина озбиљна погледа.
„Не бој се, Милутине! Ја сам ти родитељ ја сам ти најрадији срећи твојој. Видиш ли, четрнаест си година већ превалио. Давао сам те и на школе, ал се ниси добро учио. Па баш да си се нешто и најбоље учио, не бих те дуго давао на школе, не бих био рад, да због тебе једног убијем себе и све остале. А друго, оно велико школоваље и стаје много. Па шта буде најпосле? Постао би адвокатом, па би терао парницу и с рођеним бабом... А ако то и не буде, ал они за рана, за дугог школоваља свог исисају сву породицу... Да богме, да се браћа и сеје могу после подичити звучним именом брата свога, па бива да сироте девојке дигну нос. За то видиш синко; ја бих хтео, да ти будеш поштен и ваљан мајстор, као што ти је и деда био, као што сам и сам сада. Изабери занат, који теби драго.“
Милутин ником поникнуо, па ни да би речце једне прословио.
Док он стоји тако оборених очију, уплете се у разговор мајсторица Перка, жена мајстор Маркова.
„Та молим вас, пустите га бар још једну годину у школу; можда ће се и поправити, дете је још; младо, па лудо. Зашт он не би даље учио? Та ето син Мише берберина, изучио је лепо, па је сад доктор. Па још колико их има таких: све сама сиротиња, лепо су изучили, па сад све сами Фишкали и доктори."
Госпођа Перса није била никако вољна да јој син мде на занат.
„За то и пропадамо,“ рсче мајстор Марко.
„Ух отац“ зачу се и кћи Мара: „та већ имамо једног кројача, њега бар подајте у школу.“
Мара је то врло жалостивно рекла, па обриса очи — потекле јој биле сузе низ образе.
„Немојте ви мени, жене, солити памет. На занат мора, па сад нека бира, на који хоће. А ако ми се дуго отеже и сам ћу му изабрати. Бирај Милутине, само кројачки не.“
Милутин покрио лице рукама, па све јеца. Није њему жао за школом, ал не мари баш ни шегртом бити, то му је тешко. Волије он ништа не учити, и довек се беспослен бећарити, а мати и сестра хтеле би силом да имају једног бар из куће господина.
Мајстор Марко плану, кад виде, шта је и како је.
„Сад је крај свему! Мора бити шегрт код Дамјана, ћурчије. Све је већ готово и удешено. Дао сам га на шест година.“
„За име божје; па зар на тако тежак занат?“ цикну и заплака Мара.
„Па још на шест година!“ додаде подсмешљиво госпођа Перка.
„Да, да, на шест година. Нећу да ми буде калфа од шеснаест година, као Милан. Закалфио се момак, па сад бог зна где је. Па већ би се и женио!“ Мајстор Марко је то изговорио врло љутито, ал и — одлучно.
„Није, него да се жени кад оматори!“ рече госнођа Перка, на прекорно погледа на свога мужа.
„А видим и теби нешто Фали, што си пошла за мене. Мени је било тридесет и пет, кад сам те узео, а ти си била још млада."
"Та да, то јс истина, било ми је тек шеснаест година, кад сам пошла за вас. Ал ви сте друго, а Милан друго. Ви сте остали удовцем, имали сте своју кућу и кућиште, земље, виноград, радњу, па уз то вредне руке."
„Јест, био сао удовац, ал све ми је то прва жена донела. С тобом нисам ништа добио у мираз. Калфовао сам дуго код покојног мајстор Аћима, био сам му десна рука. А кад он, бог да му душу прости — умре, предала ми је мајсторица сву радњу. А кад је вид’ла да сам вредан и ваљан и у радњи подузетан — пође за мене. Те тако чим мину година и она после годишњег парастоса скине црнину — ми се венчамо. Није нас бог децом одарио, а друго, баш нисмо ни живили дуго једно с другим. Њу бог прими, а ја се оженим по други пут, и узедох тебе, јер сам видио, да си добра и ваљана — а баш си ми се и допала."
„Та немојте ми само ту вашу спомињати. Све ми се мути, кад за њу чујем. Дошло ми је већ довде!“
И ту Перка превуче прстом преко уста, да покаже како но јој је догрдила.
„Моја Перко, немој ти ни тако! Покојној Соки није било замерке. А да ње није било — не би нам ни била данас пуна кућа. Бога ми крај радње једино — ретка би била запрашка. Не би иначе ни шегрта могли држати — а овако богу хвала, имамо и калФу. Да ње није било, морао би под старосг крпарити. као многи те многи од руфета мога.
Види мајстор Марко, да би му рада била Перка нешто рећи, ал неће пред децом, за то им рече, да изађу. Милутин једва чека, да се извуче из очиних канџа. Није му ни бриге што отац говори, заборавиће он то међу децом, чим се почне с њима лоптати.
Кад деца изађу, узе опет реч Марко.
„Стани само, да ја тебе нешто запитам „Перка! Кад бих ја нешто умро сада — ал сачувај боже — зар се ти не би удала за каквог ваљаног калфу, као што је ето сада тај наш Јова? Дед ми реци само све по истини.
„Шта?! Бог с вама! Ја да се удам за калфу, па још за тог Јову?! Јух боже сохрани! Нека бог вас поживи још дуго и много, а баш да нешто... сачувај боже— умрете, ја бих пошла за каквог, коме је џеп мало пунији. Не себе, већ деце ради, да њих на бољи пут изведем, да љих усрећим.“
„Е, видиш ли, да ја и опет имам право. Моја покојна Сока пошла је девојком за удовца, мајстор Аћима. Он је опет момком узео удовицу, прву своју жену. Његова се Сока удала удовицом за мене, а ја удовац узео тебе девојку. Сада — не дај боже, да ја умрем — боље би радила, да се удаш за кога, који ће ти у кућу доћи, а синови — свак на своју страну. Јер, знаш, доћиће доба, да се син ожепи, а и то знаш, како се свекрва са снахама слаже.“
„Бога ми, моја Мара неће поћи за кројача кaо ја; њу ћу дати за адпоката, ил бар за каквог званичника.
"Па добро, добро. Нс мора он бити баш кројач; нека буде, што му драго, само нек ми остане у кући.“
Госпођа Перка се насмеши, потапка га мало по раменн и поглади руком по образу.
„Та знам ја, што ти тако збориш. Теби је кост у грлу, да се само ја после тебе не удам, ал већ не брини се: ја се нећу удавати."
„Жено, немој да ме срдиш!“
Марко би бајаги хтео да се покаже како је озбиљан — ал му то не иде од руке. Одало га лице, јер му се уста развукоше, да су му се видили велики, жути зуби. Па како му тек мило засјаше црне очи, оне очи, што опако негда опчинише госпоћу Соку; оне очи, за којима је она лудовала.
„ ...Мани се жеио шале. Мени бар није до ње; имам ја и свога посла. Брига ми је за то дете да се не побећари.“
Мајстор Марко устане, и стаде се опремати да иде. Хоће да навуче капут, а жена му помаже. Намешта му мараму око врата, рукама му чисти капут — тако га је испратила из дома.
Мајстор Марко отиде а и мајсторица оде да гледа свога посла.
Мајсторица Перка није баш марила, што је мајсторица. Она је волила била, да је зову госпођом.
Дакле госпођи је Перки било тада тридесет година. Толко јој било по крштеном писму, ал она је много млађом изгледала. Била је танка, вита, очи јој ђаволасте па грахорасте. Да нешто само умре мајстор Марко данас сутра, слегло би се око ње читаво јато просилаца. КалФе би је највише облетале, ал бога ми ни једнога не би бува ујела! Кад иде где год с ћерком својом, не би нико рекао, е је мајка, већ старија сестра. За девовања свога нигда није ни мислила на мајстора, да ће с њим век свој вековати. Она је сневала о ФићФирићима, о господи, па ма ко и шта био, само нек је господин. Ал то беху само снови њени... Јава је са свим друга била. Мати јој остаде удовицом, а уз њу се прибило петоро дечице, да их храни и од зла брани. Сад јој већ није толико стало за госпоство — сада смо да јој је „добра партија,“ да се лепо удоми, да може по кад што и матери пружити и помоћи. Па кад је заиска мајстор Марко — распршта се сви лепи снови и она пође за њ, јер он беше „добра партија".
Тако се мајстор Марко оженио, тако се Перка удала.
Разносили се гласови, да је он имућан човек.
Кад је Перку узео, имао је кућу, у којој је сада, леп виноградац од два десет мотика, и седам јутара земље. Крај тога, кућа беше пуна свачега, пун дућан, пуна магаза. У дворишту лепа крава, у коњушари два добра коња за вашаре.
Ето, куд се довела Перка.
Била би то прилика за миоге и многе девојке, а зар је једна мајка зажелила, да јој се мајстор Марко зетом назове, и ако не беше млад, и ако је био удовац.
У природи мора да буде равнотеже. Мајстор Марко оженио се први пут Соком мајстор-Аћимовом и дошао је крај ње до имања. Сока је уживала у Марку. После се коло окренуло. Марко остане удовац, но сад више није хтео удовнце, но је узео девојку, рад је био да ужива. Сад да Марко умре, није снгурно да се Перка не би удала и то не само за маторог богатог но и за младог крај све деце. Госпођа Перки није све ни веровати, велики је она враг, то каже цео свет.