Старина Туцак

Јован Илић

Старина Туцак

Старина Туцак Писац: Јован Илић

     Све спава, а старина Туцак још не спава, већ седи замишљен у својој собици, за својим столом,. на коме свећа тихо гораше. Дуго је тако старина Туцак замишљен седео, као кип. Наједаред дрмну главом, устаде, и колико игда може повика : »Свет је пропао! Свет је пропао! Он се утопио у бездано море сотонино!« 
     Сад се отпшринуше врата, и плашљиво једном ногом преко прага ступи у собу девојче.
     — Бабо, хоћете ли спавати?« 
     — Колико је сати?« 
     — Два!
     — Да, треба спавати!
     Девојче узе свећу и оде у другу собу, а старац леже у постељу и заспа.
     А девојче није могло заспати. Оно није могло заспати до зоре, јер чу где старац срдито спомену име неко, које оно и у дану и у ноћи, и на селу и на прелу, и на јави и на сну често и радо спомињаше.
     Па вато не могаше васпати до зоре.
     А кад зора би, устаде лепо, црнооко девојче, уми се и оде мајци на тужбу.
     — Је ли, мајко ! Драгојло је добар, он те увек лепо у руку љуби, па ја не знам што је баби, те се срди на њега?
     — Јест, кћери моја ! Драгојло је добар, он ме увек лепо пита за те, па ја не знам шта је баби, те се срди на њега?
     И кад ово рекоше, уздахнуше обе, и увдаси им не помогоше.
     Јер старац приђе к њима и рече им : »Ја вам заповедам, да Драгојло више у моју кућу не улави!« 
     Да тешке заповести! Да чудног старца!
     Али добра домаћица сети се брзо речи св. Апостола Павла: »И жена да боит сја својего мужа!« па покорно слушаше заповести свога господара.
     И лепа кћи сети се брзо пословице српске: »У млађега поговора нема!« па покорно слушаше заповести свога оца. Она слушаше заповести свога оца тако, да ни осетила није, кад јој се два три зрна бисерна са дугих, црних трепавица њених у недра свалише!
     То зрневље старац смотрио није.
 
          *

     Драгојло је сву ноћ мирно спавао и сневао лепе сне до зоре, а у зору, пробуђен из слаткога сна, певао је колико га грло носи о дугим, црним трепавицама, о руменом као зора лицу, о ружичним уснама, о беломе грлу лабудовом, и о сијасет других којекаквих лепих ствари. Па кад хтеде да изусти тужну и милу речицу ах! без које се песма разумети не може — онда уздахну, и уздишући помену име: Драга. То беше заиста лепо име, али је Драга лепша била од имена свога, па зато, је Драгојло имао право што се брижљиво обзираше, да му когод то лепо име не урече. А кад виде да је сам, ослободи се, и пође да назове добро јутро старини Туцаку, да пољуби добру домаћицу у руку и да измами који слатки осмеј са ружичних усана Драгиних, и да украде који ватрени поглед црних очију њених.
     У тој лепој мисли тек да прескочи праг своје собе, кад али изненада, на прагу, заустави га писмоноша и даде му писмо, жигом старине Туцака жигосано. Драгојло помисли да га зове на ручак, и у мало не заигра од радости пред писмоношом. Али како се зачуди, кад ове врсте читати поче:
     »Дакле ти си тај, који се усуди јавно устати у обрану слободне скупштине и слободне штампе? Зар толико моје световање да се махнеш будаластих ствари, па да постанеш срећан човек, узалуд би? Каква слобода? Одкуд ти боље знаш шта је слобода, него ја? Није ли јасно као сунце доказано, да ни право, ни правда, ни слобода ништа није према »благостању отечества«? Међер је истина да си права усијана глава, или — како ми господин Улизић рече — ултра либералац!
     Нећу више да имам с тобом никаква посла: то нек ти је на знање!« 
     Драгојло се запрепасти и једва могаше изрећи, да га писмоноша за одговор причека. У часу најчудније мисли прелетеше му преко главе. Увреда! Освета! Растанак! Драга! беху ствари такве, да му сузе на очи натераше. Дерао је хартију, ломио је пера, док једва ове речи написа:
     »Жао ми је што морам немилу дужност да извршим, да Вам на писмо Ваше одговорим. Ја поштујем свачију мисао, али начин којим Ви мисли Ваше казујете не допада ми се. Ко даде Вама то право да силом мисли своје другоме намећете? Па још такве затуцане мисли, какве само један Џингисхан замислити може! Међер су људи право имали што Вам приденуше име: Туцак!
     Не ја, наслађујте се Ви »благостањем отечества« без правде и слободе, и будите сретни заједно са господином Улизићем, а мени — како Бог да!« 
     Старина Туцак, кад овај одговор прочита, оде у помам. Он није могао веровати, да когод тако што опоро написати може! Грмео је као громовник Илија, и да могаше, све би муње и громове на свога противника пустио, а кад то учинити не може, подера писмо Драгојлово на хиљаду комада, и погазн га ногама. »Зар ја да будем подсмех једноме дерану — ја? Та чекај, соколе, запамтићеш ти, с киме си се у коштац ухватио!« 
     Тако је грмео и тутњио старина Туцак, а Драгојло баш ништа чуо није. Као да се надао томе, он је сместа, како је одговор писмоноши дао, сео на пароброд, и некуд у свет тумарио. Неки рекоше да је отишао у Нови Сад, неки у Беч, а неки у Стамбол.
Како-му-драго: старини Туцаку не би мило кад за ово чу, јер не имаде над ким да проспе громовнте стреле своје.
     Ни лепој ћерци његовој не би мило, кад за ово чу, јер јој Драгојло украде и однесе у свет половину срца њеног. Она се закле и прекле, да другу половину срца свога никоме више поверити неће! Па зато кад јој мајка после неколико дана издалека за господина Улизића наговештавати поче, она плану као жеравица жива.
     — Мајко! зар се и ти срдиш на Драгојла?
     — Не, кћери моја! Не срдим се ја на Драгојла, већ ми је твој баба заповедио, да ти то напоменем.
     Тако је добра домаћица верно извршивала заповести свога господара, а кад виде кћер своју у сузама, ражали се и поче и сама уздисати. Она јави своме господару, да се с Драгом ништа учинити не може, да она није више покорна, као што је била, и да за господина Улизића неће да чује.
     — Па међер ја сам узалуд Драгојла из куће терао: он је кућу у њеноме срцу начинио!
     — Да, он је кућу у њеноме срцу начинио! прихвати добра домаћица: ја сам то кроз наочари видела још онда, кад си ти заповедио да нам Драгојло у кућу више не улази. Очи су јој биле пуне суза!
     — Ех, па лепо! Ми ћемо се побринути да га и одатле истерамо.
     — Па зар баш нигде да нема станка? брижљиво запита домаћица.
     — Баш нигде! срдито одговори старац.

          *

     Боже мој! Како се све мења на овоме белом свету. И људи, и жене, и девојке — све се то мења, само старци и бабе не мењају се. Тако је милостиви Господ Бог наредио!
     Старина Туцак, после толиког времена, нимало се променио није. Он и сад, као и пре, једнако наваљиваше да Драгојла из срца Драгиног истера и да ту насели господина Улизића.
     Ни добра домаћица, после толиког времена, нимало се променила није. Она и сад, као и пре, све је више и више жалила Драгојла, што га је старац већма гонио.
     А лепа кћи? Ех . . . та и она се, бар засада, ни у длаку променила није. Она не само што и сада, као и пре, није хтела за господина Улизића да чује, већ га, шта више, од неког доба и мрзити поче. То баци у бригу старину Туцака.
     — То нису чиста посла! рече једном својој домаћици. Кад она и сад тако једнако лудује за њим, да шта ће бити, ако за пакост дође?
     — Па нек дође — рече домаћица — неће нам кућу запалити!
     — Шта? Зар још и то да дочекам, да свога заклетог непријатеља зетом зовем?
     — Е па сад — шта ћемо и како ћемо? настави домаћица.
     — Какоћи ти, а не ја! Ја видим да јој и ти страну држиш, али ја знам шта ћу : отераћу и њу, кад је тако тврдоглава, па нек иде с милим Богом!
     И заиста, како је старац тврд био на речи, могао је и то учинити, да лепа кћи његова оста тврдоглава као и пре. Али се она, једним изненадним случајем, сасвим измени, на велико чудо свију комшија и комшиница, које морадоше сад тако незграпну приповетку приповедати о невери лепе кћери Туцакове.
     Тај изненадни случај догоди се после неколико дана, од како је старина Туцак по варошком, господском обичају, славио шездесетогодишњи дан свога рођења. Тога дана, баш у по весеља, стиже му хабер од његова побратима из Крајине, да је жив и здрав, и да би доказао како му је мило, што му може честитати шездесетогодишњи дан рођења, шаље му петачку стара крајинска вина, за старо пријатељство. »Шаљем ти калауза, а и мене ето до два до три дана. Од великог посла бог-зна би ли се и сад наканио, али је томе кћи твоја крива. Лепота
њена ни Крајину на миру оставила није. Мој ортак, таман момче за женидбу, једва чека да је види и прстенује, а кћи му твоја доиста мане наћи неће!« 
     Кад ово прочита, насмеја се старина Туцак, засука своје густе брке и повика: »Де'те, децо, да огледамо тога љутог крајишника!« А кад му момци пун пехар донеше, попи га на искап у здравље свога побратима, и рече : »Добро вино — добра срећа, ако Бог да! Та није одавна узалуд речено: држ' се стара вина и стара пријетеља!« 
     Трећи дан после овог весеља, око заранка, уђе у кућу старине Туцака повисок, крупан човек, а за њим момче мрких наусница, господскога соја и погледа. На момчету беше срмали долама, а за пасом огњевито оружје.
     — Помози Бог, и добра ти срећа побратиме Богдане! повика непознати.
     — Бог ти дао добро, побратиме Бранко, и добро ми дошли! прихвати старина Туцак.
     Сад се оба побратима загрлшце и пољубише, и пошто се упиташе за јуначко здравље, викну Бранко шалећи се:
     — Камо цура? Одавно је видео нисам! Је ли голема нарасла?
     — Јест, богме, побратиме! Да ме тако слуша, као што је голема нарасла — у добри час!
     Мати уђе у другу собу и рече лепој ћерци, да узме брже служавник и да госте добродошлицом послужи.
     Лепа ћерка послуша мајку своју радо, самв да јој за господина Улизића не помиње. Она узе служавник, послужи најпре побратима, а кад момчету приђе, заблену се у њега и оста као укопана! То смотри Бранко, стари побратим Туцаков и
стаде се грохотом смејати. Девојка се застиди и оде брзо у другу собу.
     — Ама не рекох ли ти ја, побратиме, да цура момку мане наћи неће?
     — Вала, ако га она бегенише, ни од мене му мане нема! одговори старина Туцак.
     — Па лепо, рече Бранко; то је таман како треба. Деде сад одмах да зовемо попа, па да цуру у име Божије прстенујемо. Мени није до чекања. Ја морам сутра зором у Пешту, заједно са ђувегијом, да са купцима прекинемо цену говедима.
     — Не браним, побратиме, рече старина Туцак, само се бојим ....
     — Шта, болан! повика Бранко: та није ваљда кћи твоја поносита кано ћерка Леке капетана?
     — Ех, ако није кћи Леке капетана, а она јој је друга! Него баш — настави старина Туцак — кад ти, побратиме, велиш, ето попа уз кућу, да га зовнемо, ама у твој одговор.
     — У мој одговор и у боцу вина! рече Бранко засукујући мрке брке.
     Добра домаћица нађе се у чуду. Она оде у башту и стаде је вика. Зар она Драгојла да заборави? Боже, шта ови људи раде!
     Јадна домаћица! Она није могла веровати, да лепа кћи њена Драгојла прегорети може. Али се љуто превари, јер кад попа уђе у собу, и кад пред свима запита цуру: бегенише ли момка, и би л' пошла за њега? она се зарумени, спусти дуге, црне трепавице, погледа на момче, и —: о Боже! наједанпут, кано тихи жубор од таласа зазвони са ружичних усана њених речица: бих!
     Бранко се пљесну руком по колену од радости, а добра домаћица махну главом, али, покорна своме господару, који се томе веома зарадовао беше, не смеде прословити ни речи.
     — Нек је сретно! повика старина Туцак заједно с попом.
     Девојка приђе свима у руку, па и момку, а момак устаде, скиде прстен с руке и дарива је.
     — Нек је сретно и благословено! повикаше сви у глас, и пошто се неколико пута обредише
милојком и углавише свадбу, усташе гости, опростише се с домаћином, и одоше да се спреме за пут.

          *

     Гајде свирају, коло се вије пред белим двором старине Туцака а у двору, са сузним очима, прашта се мила кћи са старом мајком својом. Па кад и оца пољуби и благослов прими, спремише се сватови да пођу. Већ се и тужна песма растанка запева: »Одби се бисер грана од јоргована!« кад, али, стиже хабер старини Туцаку од господина Улизића: да се тај младожења не зове Драгић, као што га Бранко од милости прозва, већ да је то Драгојло, онај исти, кога је он пре године дана из куће истерао; да се прерушио у српско одело
     Старина Туцак брже скочи, спопаде наочари, и — позна Драгојла! Од чуда дође, сиромах, изван себе, стаде на праг кућни и повика колико игда може, да је он грдно преварен и да сватови неће извести девојке, док је њему на рамену главе! Сватови се зачудише шта би старцу и навалише да изведу девојку.
     — Натраг! повика старац.
     — Напред старче! повикаше сватови.
     Али се старац одапре и ногама и рукама о врата и не хте никако напред. Сад се начини кијамет! Од, вике срдитога старца и бесних сватова сва кућа зајеча. Најпосле досади се Драгојлу, узе цуру под руку и — како кућа старине Туцака беше за чудо лепо по старински саграђена, а пенџери до земље изиђе кроз пенџер на поље. То сватови једва дочекаше и одоше певајући за њим.
     Свадба би и прође, а старина Туцак никако да се разбере. Чудио се шта то би! Викао је на домаћицу, да је она свему томе крива, па најпосле нађе, да је он крив. »Шта ми би, те не запитах: одкуда је тај младожења и како му име? Бранко не би зацело то од мене затајио. Међер је истина што људи кажу: човек се учи док је жив!« 
     Тако се чудио старина Туцак скоро годину дана, па онда стиже му хабер из Крајине, да је добио унука и да му је Драгојло наденуо име : Богдан! Старина Туцак сад се чисто подмлади; он поста други човек. Он зажели видети малога Богдана, па узгред позва и непослушног свог зета Драгојла и тврдоглаву кћер своју Драгу. Некако, на несрећу, баш у то доба, под руковањем господина Улизића догоди се некакав дефект, или, као што старина Туцак имаде обичај рећи: крађа, па зато омрзе он сад њега страшно, и учини му се да је оно што му је он некад о Драгојлу и о његовим превратним и безбожним намерама говорио — лаж! Он се помири с Драгојлом и поста најжешћи противник господина Улизића о »благостању отечества« без права, без правде и слободе. Па још на велико чудо свију који су га познавали, из све снаге поче бранити слободну скупштину и слободну штампу!
     Ова необична промена у животу старине Туцака би узрок те изгуби то погрдно име, поврати мир у дому своме, и задоби своје старо, поносито име: Богдан!

Извори

• Јован Илић: Целокупна дела, страна 362-373. Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.