Српска граматика (1894)/Део 1

←Приступ

Српска граматика Писац: Новаковић Стојан Део први: Наука о гласовима

Део 2: Наука о основама→

Новаковић, Стојан (1894). Српска граматика. Београд: Државна штампарија

ДЕО ПРВИ: НАУКА О ГЛАСОВИМА

I. Постанак и подела гласова.

Говорна оруђа.

44. Гласови човечанскога говора постају оруђима смештеним у грудној дупљи и у глави човечијој. Та су оруђа:
    1. Плућа (бела џигерица) с мишићима у грудној дупљи, оруђе којим човек дише;
    2. Душник, цев у грлу, кроз коју дах из плуће у уста, и даље напоље пролази;
    3. Гркљан и у њему гласница (или писак), справе смештене наврх душника.
    4. Језик;
    5. Непце;
    6. Нос;
    7. Зуби;
    8. Усне;

    Тако, на прилику, кад је гласница са свим расклопљена, ми на њу дишемо не пуштајући никаква гласа; кад ли је пак гласница склопљена, ми на њу ваздухом из плуће а кроз душник градимо свеколике гласове, из којих је састављен наш говор.

страна 25

Употреба говорних оруђа.

45. Нека се од ових оруђа употребљују за изговор свакога гласа, а нека не. Без прва три, т. ј. без плуће, душника и гласнице, не може се изговорити никакав глас.
Остала пак оруђа.: језик, непце, нос, зуби, усне, употребљују се при изговору гласова кад које од њих затреба.

Гласови и слова српскога језика.

46. Сав српски језик склопљен је из тридесет гласова, који се данас пишу сваки својим словом овако:
а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ф, х, ц, ч, џ, ш. Облик слова, којима се ми сад служимо, није овакав од старине. До пре сто педесет година писали су Срби, Бугари и Руси словенском азбуком, која је у X веку начињена за потребу југоисточних словенских племена према грчким словима онога времена, и којом се још и сад штампају црквене књиге и издају стара књижевна дела. У почетку прошлога века руски цар Петар Велики заповеди, те се та азбука прекроји према латинској. Тако прекројеном почне се у Русији штампати све што није црквено, и она се за разлику од старе прозове грађанском азбуком; стара пак, пошто остане само у цркви, прозове се од тога времена црквеном азбуком. Кад се пре сто година у Срба почињала народна књижевност и редовно школовање, први знатнији књижевници, међу којима је био и Доситије Обрадовић, уведу руску грађанску азбуку и у српску књижевност, те се тако стара словенска азбука и међу Србима изобичаји и црквеном прозове. Вук Стефановић Караџић удесио је ту исту нову руску грађанску азбуку потпуно према српском језику, овако како се сад њоме пише. Тај посао он је извршио избацивши нека слова за наш језик непотребна, а додавши ових шест, нашем језику потребних: ј, љ, њ, ђ, ћ, и џ. страна 26

Латиница и ћирилица.

47. Осим ових слова пише се српски језик и латиницом мећу Србима западне (католичке) цркве и Хрватима, који су, ради књижевног јединства са Србима, примили место свога обласног дијалекта наш српски језик, па га сад и хрватским зову. Слова којима ми пишемо зову се насупрот латиници ћирилица. Знаци су латинице за писање српскога језика ови:
а — A a; б — B b; в — V v; г — G g; д — D d; ђ — Dj dj, или Gj gj, или Đ đ; е — E e; ж — Ž ž; з — Z z; и — I i; ј — J j; к — K k; л — L l; љ — Lj lj, или Ļ ļ; м — M m; н — N n; њ — Nj nj, или Ń ń; о — O o; п — P p; р — R r; с — S s; т — T t; ћ — Ć ć; у — U u; ф — F f; х — H h; ц — C c; ч — Č č; ш — Š š; џ — Dž dž, или Ǵ ǵ. Знаци Đ đ (ђ), Ļ ļ (љ), Ń ń (њ), и Ǵ ǵ (џ), увео је у латиницу Ђуро Даничић, кад је почео издавати свој велики „Рјечник језика хрватскога или српскога.“

Шта су самогласници а шта сугласници.

48. Гласови се деле на самогласнике и сугласнике.
У постајању самогласника глас пролази кроз уста без икакве препреке; у постајању пак ма кога сугласника, глас, пошавши из гласнице, запиње или о језик наслоњен на разна места непца, или о језик наслоњен на зубе, или о склопљене усне. Тога ради сугласници могу начинити слог само у друштву са самогласницима, а самогласници могу бити слог и сами, без сугласника.

Које су самогласници а које сугласници.

49. Међу тридесет српских гласова има шест самогласника: а, е, и, о, у и р. Сви су остали сугласници.
страна 27 Глас р је и самогласник и сугласник, како у којој речи. У врт, Србин, прст, крст, оно је самогласник; у врата, срећа, претња, оно је сугласник. У случајима где је р самогласник, а стоји покрај другога самогласника, тако да би се могло прочитати и као самогласник и као сугласник, међу се изнад р две тачке (р̈) за знак да га треба читати као самогласник, нпр.: тр̈о, мр̈о, сур̈жица, пор̈вица, зар̈ђати, гр̈оце

II. Самогласници некадашњег језика.

Самогласник ѧ.

50. Осим у чл. 44 поменутих шест самогласника, било је у вајкадашње време српскога језика још самогласника, који су данас замењени којим год од горњих шест самогласника, али им се траг и сад види у језику.
Један је од тих самогласника ѧ, које се изговарало као ен͡ кроз нос, а данас је место њега свуда дошло чисто е. Речи име, племе, виме, семе, теме, итд. гласиле су нпр. имѧ (имен͡), племѧ, вимѧ, семѧ, темѧ, итд., и то се види и сад по облицима, имена, племена, вимена, семена, темена. Глагол клети некад је гласио клѧти (клен͡ти), и н из ѧ види му се и данас у кунем. Глаголи попети, сапети некада су гласили попѧти, сапѧти, и н из ѧ види им се и данас у попнем, сапнем. Глагол узети некада је гласио узѧти, и н из ѧ види му се и данас у сродноме м у узмем.

Самогласник ѫ.

51. Још се у старо време говорио самогласник ѫ, и изговарао се као он͡ кроз нос. Глагол надути некада је гласио надѫти (надон͡ти), и оно н из ѫ види му се и данас у сродноме м у надмем. Реч могу некада је страна 28 гласила могѫ, вељу — вељѫ. Речи рука, мука некада су гласиле рѫка, мѫка, и отуда се види да је место старога ѫ у данашњем језику заступио самогласник у.

Самогласници ъ и ь.

52. Кад се сугласници с-н, п-с, к-д тако изговоре, да се гласом удари између и једнога и другога, с намером да се не изговори чисто ниједан од познатих пет самогласника, чуће се нејасан самогласник, на који су много налик старински самогласници ъ и ь, од којих је ъ било најближе самогласнику у, а ь опет — најближе самогласнику и, кад се исти врло кратко изговоре. На местима где су се некад изговарали ти нејасни самогласници, у српскоме се језику, у средини речи, где се не би могло бити без самогласника, говори а, иначе су свуда и у средини и на крају и ъ и ь избачени. Тако су речи: сан, сат, отац, пас, дан, магла, изговарале се некад сънъ, сътъ, отъць, пьсъ, дьнь, мьгла, а становници јужне Црне Горе, околнога приморја и предела према Бугарској говоре и данас сън, сът, отъц, пъс, дън, мъгла. Речи безочан (од безок), брачан (од брак), вечан (од век), различан (од разлик), дичан (од дик), некада су гласиле безочьнъ, брачьнъ, вечьнъ, различьнъ, дичьнъ, и оно је ь, а не садашње а, узрок промени гласова, која се сад у тим примерима види. Исти је случај у примерима двоножац, (од двоног), млечац (од млек), рожац (од рог), орашац (од орах), који су некад гласили двоножьць, млечьць, рожьць, орашьць, и све су се те речи изговарале још у једном слогу више но данас.

Самогласник ꙑ.

53. Покрај самогласника и у староме је језику био још и самогласник ꙑ, у ком је (као што и слово показује) било састављено ъ и и или ъ и ј. Самогласник ꙑ био је у речима бꙑти (изговори бъјти или бъити), рꙑти, страна 29 вꙑти, рꙑба, богꙑња, чекꙑња, мꙑ, вꙑ, итд. Место ꙑ у данашњем је језику свуда и.
Што у основама богиња, нероткиња, Српкиња, дојкиња, глогиња, мекиње нема онога претварања г у ж, к у ч х у ш, које видимо у основама вуч-ица, пророч-ица, тишина, узрок је што је оно прво и, којим се наставак почиње, пореклом ꙑ пред којим се у старом језику грлени сугласници пису ни у шта претварали.

Самогласник ѣ и српска три говора.

54. У старинскоме се језику, даље, налазио самогласник ѣ, који се изговарао каткад као ја, а понајвише као помешано е и и у многим речима у којима се сад Срби деле на три говора. Срби, на прилику, сад говоре једни лепо, други лијепо, трећи липо; једни дете, други дијете, трећи дите; једни сено, други сијено, трећи сино; једни вера, други вјера, трећи вира. Некад је у тим речима свуда било ѣ наместо онога е — ије, је — и, и онда су се те речи писале: лѣпо, дѣте, сѣно, вѣра. А данас се по тим разликама Срби деле на три главна говора: 1. источни, у ком је место ѣ — е; 2. јужни, у ком је место ѣ — ије или је; 3. западни, у ком је место ѣ — и.
Докле није био ојачао књижевни језик над пределним говорима, писало се у сва три говора, и западним су се говором нарочито служили старији католички писци из Далмације, Босне и Славоније. У наше време, са све већим снажењем књижевнога језика, западни говор излази из употребе, и у књижевности се пише већ само источним или јужним говором.

III. Подела и особине самогласника.

Самогласници непчани и ненепчани.

55. Између шест српских самогласника четири: а, о, у, р, изговарају се без учешћа непца; при изговору страна 30 пак остала два — е и и — језик се прикучује у неколико непцу, те и оно учествује у изговору њихову. Зато су самогласници.
    1. Ненепчани (тврди): а, о, у, р.
    2. Непчани (меки): е, и.
    Ова је подела знатна у језику по томе, што пред непчаним самогласницима ненепчани сугласници теже да се такође у непчане сугласнике претворе, нпр. јунак, јуначе, јунаци, враг, враже; сиромах, сиромаше; рекох, рече; вргох, врже итд.

Особине самогласника.

56. Осим ове поделе по природи њиховој, при самогласницима ваља пазити још на неке особине њихове, а те су:
    1. снажење, које долази од разликовања по снази,
    2. дуљење,
    3. избегавање зева или празнине међу самогласницима кад се у једној речи нађу,
    4. сажимање или спајање једнаких самогласника кад се у једној речи нађу.
    5. једначење неједнаких кад се у једној речи нађу.
    6. образовање слогова и
    7. наглашавање или акценат.

I. Снажење самогласника.

57. Да се самогласници разликују по снази, види се отуд, што се неки од њих у грађењу речи истављају као јачи, а неки као слабији, па се претварањем слабијега самогласника у јачи обележавају разлике у значењу речи̑, изведених од једнога истог корена. Такво претварање слабијега самогласника у јачи зове се снажење самогласника, и многа особена значења ре́чи̑ постала су тим снажењем.
страна 31 Угледа ради показује се овде три пара јачих и слабијих самогласника о примерима, на којима се види како се снажењем слабијега изводи различито значење ре̑чи.

I. е — о

Корен	Снажењем изведене основе
рек (рећи)	рок, урок, пророк, рочити, срочити, итд.
плет (плести)	плот
тек (тећи)	ток, оток, поток, поток, точити, итд.
вед (довести)	вод, свод, извод, завод, повод, водити, итд.
вез (извести)	воз, увоз, провоз, подвоз, возити, возати, итд.

II. и — ој

пи (пити)	појити, напој, запој, итд.
ли (лити)	лој, полојит, лојити, итд.
би (бити)	бој, разбој, убој, итд.
ви (вити)	повој, завој, завојит, повојница, итд.

III. у — ов

сну (сну-јем)	сну-ати:	снов-ати,
	о-сну-а:	основ-а.
ку (ку-јем)	ку-ати:	ков-ати.
	пот-ку-а:	пот-ков-а,
	ку-ем:	ков-ем,
веру (веру-јем)	веру-ати:	веров-ати,
стану (стану-јем)	стану-ати:	станов-ати,
гладу (гладу-јем)	гладу-ати:	гладовати.

страна 32

II. Дуљење самогласника.

58. Налик је на снажење просто дуљење (удвајање) самогласника, такође једно средство за бележење разлика у значењу ре́чи̑. Дуљењем кратки самогласници постану дуги.

    Примери.

    • лѐтети — ле́тати (леетати)
    • пе̏вати — запе́вати (запеевати)
    • гле̏дати — погле́дати (поглеедати)
    • лѐћи — ле́гати (леегати)
    • ки̏дати — ски́дати (скиидати)
    • би̏ти — би́вати (биивати)
    • по̀крити — покри́вати (покриивати).
59. Кад се оваким начином и за оваку употребу у глаголима продуљи о, оно се према а, које је одмах за њим, претвара у продуљено а.

    Примери.

    • порити — па́рати (паарати м. поорати)
    • ломити — зала́мати (залаамати м. залоомати)
    • двојити — одва́јати (одваајати м. одвоојати)
    • творити — потва́рати (потваарати м. потвоорати)
    • освојити — осва́јати (осваајати м. освоојати)
    • појити — напа́јати (напаајати м. напоојати)
    Примери показују да удвојен и тим продуљен коренов самогласник обележава да се она радња, која се по глаголу с кратким самогласником догађа једанпут, по глаголу с продуљеним самогласником догађа више пута.

III. Избегавање зева или празнине међу самогласницима.

Избегавање зева попуњањем.

60. Самогласници су у речима обично измешани са сугласницима, јер се два самогласника не могу један страна 33 до другога изговорити, а да се не предахне. Ако ли у образовању основа и облика дођу један до другога два самогласника, онда се празнина или предах, који је између њих, зове зев, и општа је тежња у језицима, да се таки зев избегне или уништи. То бива на два начина. Или се зев попуни каквим сугласником, или се један од самогласника претвори у какав најближи сугласник, и тим се начином зев укине. По томе зев се или попуња или укида.
61. Попуњање зева чини се у српском језику сугласницима ј, в, или н.

1. Примери за ј.

корен или основа	речи или облик
ста-(ти)	ста-ј ‖ а.
ста-(ти)	ста-ј ‖ а-ти.
саби-(ти)	саби-ј ‖ а-ти.
уби-(ти)	уби-ј ‖ а-ти.

2. Примери за в.

спа-(ти)	спа-в ‖ а-ти.
сакри-(ти)	сакри-в ‖ а-ти.
поли-(ти)	поли-в ‖ а-ти.
чу-(ти)	чу-в ‖ ен.
ми-(ти)	ми-в ‖ ен.
ли-(ти)	ли-в ‖ ен.

3. Примери за н.

и-(ћи)

у-н ‖ и-ћи.

Избегавање зева укидањем.

62. Као што је напред напоменуто, зев се може и укинути, кад се један од два самогласника претвори у најближи сугласник. То често чини самогласник и, претварајући се у ј.
страна 34

Примери.

води-ти	води-ен	водјен—вођен.
врати-ти	врати-ен	вратјен—враћен.
глади-ти	глади-ен	гладјен—глађен.
коси-ти	коси-ен	косјен—кошен.
храни-ти	храни-ен	хранјен—храњен.
моли-ти	моли-ен	молјен—мољен.

Тако се место на-ити, на-идем; по-ити, по-идем по гдекојим крајевима народа и сад говори најти — најдем; појти—појдем, од чега је и постало у нас обично наћи, нађем; поћи, пођем.

Тако се, на послетку, говори а не пише: нејдем м. неидем, нејдеш, м. неидеш, нејмам м. неимам (место чега је још обичније немам).

Зев непопуњен.

63. Има доста случајева, у којима зев или остаје непопуњен и неукинут, или се то попуњање не бележи у писању.
    Ти су случајеви:
    1. Кад је други самогласник непостојано о, које је постало од л, нпр.: отео (отел), стао (стал), пао (пал), знао (знал), видео (видел), умео (умел), смео (смел), светао (светал), мисао (мисал).
    У глагола пио, лио, чинио, мислио, судио, итд. зев се у обичном говору попуња гласом ј, али се у писању не бележи ради непостојанога о и ради једнакости с осталим оваким речима.
    2. Кад је зев у речима, које су од две речи сложене, нпр.: наоштрити, наочит, поодмаћи, пооштар, поочим, плавоок, прионути, црноок, тврдоуст, наука, неук, наумити, уочити итд.
    3. У страним речима као што су: географија, геометрија, зоологија, биографија, биограф, библиотека итд. Самогласници иа, и кад су у страним речима, увек страна 35 попуњају зев сугласником ј, нпр.: Италија, дијалог, дијалекат итд.

    Има опет прилика, у којима се зев у говору оставља непопуњен, а у правопису се држи попуњен, да би се очувала целина основе и једнакост у падежима. Таки су случаји у аи, ои, уи, нпр.: помишљаји (где се управо лакше изговара помишљаи), који (кои), својим (своим) славуји (славуи).

IV. Сажимање или спајање једнаких самогласника.

64. Кад се у речима, десе два једнака самогласника један поред другога, они се могу сажети или спојити у један дуг самогласник.
Ово сажимање или спајање извршује се често и кад су између два једнака самогласника сугласници ј, в, или х, који у таком случају испадају. У осталом овака се сажимања у књижевном језику понајвише не бележе.

Примери.

а. Из ав (аха, ава) бива а̑:

• снаха — снаа — сна̑.
• страха — страа — стра̑.
• сиромаха — сиромаа — сирома̑.
• влаха — влаа — вла̑.
• за права Бога — за праа Бога — за пра̑ Вога.

У народноме је језику та врста сажимања тим чешћа, што се, по многим крајевима х никако не изговара. б. Из ее (еје) бива е̑ или е́ (у старом језику ѣ). Првога и другога примера сажимање у књижевном се језику не бележи.

• не-једем — неедем — не̑дем,
• све-једно — свеедно — све̑дно,
• не-јесам — неесам — нѣсам — (несам, нисам, нијесам), итд.

страна 36 в. Из ии (ији) бива и̑.

• кутиј-ица^[1] — кутиица — кути̑ца.
• Андриј-ица — Андрица — Андри̑ца.
• Илиј-ић^[2] — Илиић — Или̑ћ.
• Пантелиј-ић — Пантелиић — Пантели̑ћ.
• Станиј-ић — Станиић — Стани̑ћ.

У обичноме се говору на тај начин сажето, само с нешто тежим акцентом, изговарају поређени придеви: мѝли̑ (мѝлији), ја̀сни̑ (јаснији), зелѐни̑ (зеленији), простра̀ни̑ (пространији), итд. Често је тешко разликовати шта се чује на крају, да ли ии или и̑, али је поуздано да се не изговара ији, ма да се оно лепо потврђује осталим падежима. Разуме се да се ни ово сажимање у књижевноме језику не бележи. Ови појави бивају поглавито зато што се самогласник и и сугласник ј често један у други претварају (и у ј, а ј у и). У речима чиј, ничиј, свачиј, човечиј, итд., где је ј у наставку (као што се види из облика чиј-а, ничијега, свачиј-ем, човечиј-ега итд.), по том у речима ли-ј, пи-ј, ви-ј, ши-ј, итд. где ј постаје из наставка и (упореди пред-и и зна-ј, да-ј), ј се под притиском акцента такође претвара у и, па се онда с коренитим и испред себе сажима у и̑, те тако поменуте речи гласе управо: чи̑, ни̏чи̑, сва̏чи̑, човѐчи̑, и ли̑, пи̑, ви̑, ли̑мо (лијмо), пи̑мо (пијмо). Али ни ову гласовну промену, која се збива у живом говору, књижевни језик, из обзира следствености, не бележи. Тога ради ј ваља писати и у придевима: спахијски, историјски, патријаршијски итд., јер се у тим придевима (постанка махом књижевнога) збива оно исто што је за горе наведене случајеве казано. г. Из оо (које у српском језику често постаје од ол) бива о̑ или о́

• по оке — пооке — по́ке,
• сокол — сокоо — соко̑,
• вол — воо — во̑,
• бивол — бивоо — биво̑.
• сол — соо — со̑.

страна 37

V. Једначење неједнаких самогласника.

Кад ли се два неједнака самогласника десе један поред другога, они се могу изједначити, па изједначени у један дуг самогласник сажети. Ово једначење па сажимање врши се каткад и кад су самогласници растављени сугласницима ј и в, који у таком случају, испадају. Гдекоје овако сажимање и једначење бива само у народноме говору, а у књижевном се језику не говори и не пише.

Ево у којима је случајима то једначење па сажимање најчешће.

а. Из ао бива оо, па се после два оо сажимају у дугачко о̑ или о́. У књижевном се језику ово сажимање не бележи.

• као — коо — ко̑,
• дошао — дошоо — дошо̑,
• копао — копоо — копо̑,
• орао — ороо — оро̑,
• посао — посоо — посо̑,
• сврдао — сврдоо — сврдо̑,
• саонице — соонице — со́нице,
• пескаоница — пескооница — песко̑ница.

б. Из ао у Црногораца истим путем бива аа — а̑.

• као — каа — ка̑,
• дошао — дошаа — доша̑,
• копао — копаа — копа̑,
• орао — ораа — ора̑,
• посао — посаа — поса̑.

в. Из ае бива ее — е̑. И ово се сажимање у књижевном језику не бележи.

• дванаест — дванеест — дване̑ст,
• тринаест — тринеест — трине̑ст,
• четрнаест — четрнеест — четрне̑ст,
• петпаест — петнеест — петне̑ст.

страна 38 г. Из еи бива ее — е̑ или е́.

• не-имати — неемати — не́мати,
• не-имам — неемам — не̑мам,
• не-ималац — неемалац — не́малац,
• не-имање — неемање — не́мање.

д. Из ео бива оо — о̑

• него — нео — ноо — но̑.
• преко — прео — проо — про̑.

ђ. Из оја бива аа — а̑.

• појас — паас — па̑с,
• свакојако — свакаако — свака̑ко.

е. Из оје бива оо — о̑ или о́.

• мојега — моога — мо̑га,
• твојега — твоога — тво̑га,
• својега — своога — сво̑га,
• двојега — двоога — дво́га,
• тројега — троога — тро́га.

VI. Образовање слогова.

Једна од знатнијих особина самогласничких јесте и образовање слогова, јербо реч свагда има толико слогова колико и самогласника, и по самогласницима се и сугласници у слогове распоређују. Сваки пак самогласник може сам собом чинити слог.

У слоговима где су сугласници и самогласници, слогови, по распореду сугласника, могу бити отворени или затворени. У отвореном слогу самогласник завршује слог, а сугласници су пред самогласником, нпр.: та-ма, сло-га, љу-ба, те-ло, сла-ва, ста-за, ште-та, ба-шта. У затвореном слогу сугласник завршује слог, а самогласник долази у средину, нпр.: звек, вук, стан, брег, лук, прст, тврд, мрк, итд. У средини речи затворени слогови налазе се кад два сугласника дођу један до другога, од којих први иде страна 39 предњем, а други потоњем слогу, нпр.: там-но, воћ-ка, бит-ка, мај-ка, љуп-ко, слат-ко, итд. Ваља запамтити, да се слова зг, зд, жд, ск, ст и шт у оваким приликама никад не растављају већ увек у једном слогу остају.

У сложеним речима слог се на саставку чланова сложене речи дели по саставку, без обзира на ово правило, нпр.: про-света, по-сланик, пре-благ, за-брђе, итд.

VII. Наглашивање или акценат.

Шта је акценат.

Поједини гласови једнога слога и различити слогови једне речи вежу се у једну целину наглашивањем или изговорном силом гласа, која се зове акценат. Акценат пада увек на самогласнике, нпр.: гла́ва, ру́ка, ма̀гла, по̀ток, пле̏ва, сла̏ма, пра̑вда, кле̑тва, су̑д, Бо̑г, ра̏т, бра̏т, кр̏ст, итд.

Акценти српског језика.

У српском језику имају четири акцента, два кратка и два дуга.

Два кратка ово су:
1. Кратак, који је у речима: ма̀гла, сѐло, бѝсер, по̀ток, у̀скрс, ср̀ма.
2. Оштар, који је у речима: сла̏ва, де̏ло, си̏ла, ко̏ло, ку̏ћа, бр̏до.

Разлика је између њих у томе, што се кратак изговара кратко, гласом обичним, а оштар кратко, гласом јачим и вишим.

Два дуга ово су;
1. Дуг, који је у речима: са́бор, ре́ка, ди́ка, ро́да, вр́ба, ру́ка.
2. Високо дуг, који је у речима: ма̑рва, те̑ло, кри̑вда, ко̑ље, ћу̑рка, жр̑вањ.

страна 40 Разлика је између њих, што се дуг изговара гласом обичним који расте на више, а високо дуг се изговара гласом јачим и вишим, који је у почетку најсилнији, а после пада на ниже.

Главни и споредни акценат.

Кад у којој речи има више од једнога слога, акценат може бити или само на једном или на више слогова.

Ако је акценат само на једном слогу, онда се тај један слог, зато што је акцентован, сам собом издиже између осталих слогова, и ови се, зато што су неакцентовани, око њега као око овога стожера нижу.

Примери.

Вретѐно, ко̀лено, дѐвојаштво, оглѐдало, ви̏лама, ли̏пама, милѝна, по́ћи, до́ћи, осе́цати, ната́пати, проваљи́вати, прола́мати, ви́ђати, ски́дати, ди̑ван, за̑трка, боро́вница, поста́ње, величѝна, шеничи́ца, говеда̀рина, полета́рац, итд.

Ако ли је у речи више акцентованих слогова., — онда они увек један према другоме тако стоје, да је један између њих главни, а остали да су споредни по акценту. Од четири горе наведена српска акцента главни може бити сваки, а споредни је обично само високо дуг, зато што у њега глас пада на ниже.

Главни акценат стоји увек испред спореднога или споредних (ако их има више). По томе у речима с више акцената главни је по акценту — први акцентовани слог.

Примери.

вр̏-ле̑т, бо̏-ле̑ст, ка̏-ме̑н, го̏-ле̑т, стр̏-ме̑н, ко̏-ри̑ст, па̏-ме̑т, по̏-ме̑н, по̏-здра̑вље, но̏-ши̑во, кре̏-си̑во. Ва̀-си̑љ, вѐ-зи̑р, Но̀-ва̑к, о̀-ра̑ч, лѐ-ва̑к, пѐ-ва̑ч, по̀-веса̑мце, ко̀-рита̑нце, зѐ-ле̑нко, љѐ-ље̑нко, Дра̀-гојло, Ма̀-но̑јло, за̀-бр̑ђе, ѝ-ве̑рје, бѐз-у̑мље, По̀-са̑вље; во-дѐ-ничи̑ште, лу-бѐ-ничи̑ште, о̀-го̀-рели̑ште, по-тр̀-кали̑ште, нама-стѝ-ри̑ште, по-нѐ-де̑љник, ру-ко̀-да̑вник, несу-ђѐ-ни̑к. страна 41 а́-ко̑в, за́-во̑ј, ло́-по̑в, ра́з-бо̑ј, чи́-ко̑в, Ба́ч-ва̑нче, би́-волче. бе̑д-ни̑к, бо̑л-ни̑к, зва̑-ни̑к, ку̑т-ња̑к, ко̑-ни̑к, пра̑з-ни̑к, Ру̑д-ни̑к, Ка̑р-ло̑вци, су̑-ди̑м, гра̑-дим, ра̑д-и̑м; а́-ко̑ва̑, за́-во̑ја̑, ло̀-по̀ва̑, ра̑з-бо̑ја̑, чи́-ко̑ва̑, Ба́ч-ва̑на̑, са̀-става̑ка̑, за̀-села̑ка̑. чѐ-шље̑ва̑, свѐ-кро̑ва̑, у̀-штипа̑ка̑, о̀-бода̑ца̑, по̀-врата̑ка̑. Високо дуги  ̑ акценат, кад је у положају спореднога акцента, гдекоји пишу знаком  ̂: бу̑рња̂к, ку̑тња̂к, за́во̂ј, Ма̀но̂јло, итд.

Места српских акцената.

Акценти кратак  ̀ и  ́ дуг не могу никад доћи на последњи слог, нити на једносложне речи.

У једносложним речима увек долази или високо дуг  ̑ или оштар  ̏, нпр.: све̑т, Бо̑г, ра̏т, ра̏д, пра̏в, здра̏в, кри̑в, мла̑к, су̑х, ја̑к, чвр̑ст, си̏т, ри̑т, ви̑т, ма̏к, ра̏к, итд. На последњим слоговима вишесложних српских речи, кад је у њима два или више акцената, може се наћи само високо дуги акценат, и то као споредан, нпр. па̏ме̑т, бо̏ле̑ст, пу̏ша̑ка̑, кру̏ша̑ка̑, тре̏ша̑ња̑, итд.

Мењање акцента.

Речи са променљивим обликом често с обликом и акценат мењају, а то се догађа измеђ’ осталог и зато, што се променом облика у речи и број и састав слогова мења.

Примери.

1. Бре̑г, бре̑га, бре́гу, бре̏гови, брего̀вима.

   Гра̑д, гра̑да, гра́ду, гра̏дови, градо̀вима.

   Сне̑г, сне̑га, сне́гу, сне̏гови, снего̀вима.

2. Вра́бац, вра̑пче, вра̑ба̑ца̑.

   Сре́мац, Сре̑мче, Сре̑ма̑ца̑.

   Не́мац, Не̑мче, Не̑ма̑ца̑.

3. Ко̀нац, ко́нца, ко̏на̑ца̑.

   Ло̀нац, ло́нца, ло̏на̑ца̑.

   Но̀вац, но́вца, по̏ва̑ца̑.страна 42

4. Ви́ла, ви̑ло, ви̑ле, ви́ла̑.

   Ду́ша, ду̑шо, ду̑ше, ду́ша̑.

   Стра́на, стра̑ну, стра́но, стра́на̑.

5. Вре́ме, вре̏мена, времѐна време́на̑.

   Пле̏ме, пле̏мена, племѐна, племе́на̑.

   Те̏ме, те̏мена, темѐна, теме́на̑.

Акценатне речи.

Обично свака реч има и свој акценат, барем један; али се често једносложне и двосложне заменице, прилози, предлози и свезе с речима испред себе и иза себе спајају у једну акценатну реч, која се по том у наглашивању као једна реч сматра и наглашује.

Ја̑ сам (Ја-сам), рѐћи ћу (рѐћи-ћу), зна̑ш ли (знаш-ли), а̏ко му (а̏ко-му), е̏но га (е̏но-га), ка̏ко сте (ка̏ко-сте), по̏ што је (по̏-што-је), за̏ што ћеш (за̏-што-ћеш), ку̀да̑ ћеш (ку̀да̑-ћеш), у стри́ца (у-стри́ца), на ру́ци (на-ру́ци), по да́ну (по-да́ну).

Ова акценатна реч доводи често за собом и промену акцента, нпр.: би̏смо — не̏-бисмо, што се особито често догађа, кад пред речи које имају оштар  ̏ или високо дуг  ̑ акценат дођу предлози.

Примери.

о̀д-цара (м. од ца̏ра), преко̀-куће̑ (м. пре̏ко ку̏ће̑), по̀-се-лима (м. по се̏лима), у̀-плач (м. у пла̏ч), за̀-грош (м. за гро̏ш), у̀-Буга̑ра̑ (м. у Бу̏гра̑ра̑), за̏-Бога (м. за Бо̏га), за̏-госте (м. за го̏сте), и̏спод-леда (м. и̏спод ле̏да), у̏-коло (м. у ко̏ло), за̏-срце (м. за ср̏це), и̏з-ока (м. из о̏ка), на̏-поље (м. на по̏ље), по̏д-јесе̑н (м. под је̏се̑н), итд.

Акценат у разлици говора источног, западног и јужног.

У чланку 49, где је говорено о некадашњем самогласнику ѣ, речено је да место њега српска три говора имају три замене: у источноме ѣ гласи е, у западноме — и, а у јужном — ије или је.

страна 43 Ово ије или је у јужноме говору одговара различито акцентованом е и и источнога и западнога говора. Ако је е ═ ѣ источнога говора дуго — јужни говор има ије; ако ли је кратко, или без акцента — јужни говор има је. У замени кратких слогова не разликују се ни кратки од оштрих, нити обоји од неакцентованих, него место свакога краткога е ═ ѣ, било акцентовано или неакцентовано, долази је, а акценат се не мења, нпр.: дѐца — дјѐца, де̏ло — дје̏ло, се̏ме — сје̏ме, за́вет — за́вјет, са́вет — са́вјет, бѐлица — бјѐлица, итд. У замени дугих слогова место е́ долази ије, место е̑, кад је исто главни акценат, и̏је; а ако је споредни акценат — ије (без акцента).

• сре́да (срѣда) ср-ијѐ-да
• ре́ка (рѣка) р-ијѐ-ка
• мле́ко (млѣко) мл-ијѐ-ко
• ле́па (лѣпа) л-ијѐ-па
• се̑но (сѣно) с-и̏је-но
• ле̑но (лѣво) л-и̏је-по
• ре́ч (рѣч) р-и̏је-ч
• ве̑к (вѣк) в-и̏је-к итд.
• при̏пове̑ст (приповѣст) при̏пов-ије-ст
• за̏пове̑ст (заповѣст) за̏пов-ије-ст.

Ако ли се у мењању облика или у извођењу нових речи акценти промене, и замене се јужног говора према промени управљају.

Примери.

Ве̑к, веко̀вати, ве̏чан — ви̏јек, вјеко̀вати, вје̏чан; мле́ко, мле̑чан, млѐка̑р — млијеко, мли̏јечан, мљѐка̑р; ле̑п, ле́па, лепо̀та, ле̑по — ли̏јеп, лијѐпа, љепо̀та, ли̏јепо.

вре́ме, вре̏мена	вријеме, вре̏мена
ре̑ч, рѐчит	ри̏јеч, рје́чит
де́те, дѐтета	дијѐте, дјѐтета, итд.

страна 44

V. Подела и особине сугласника.

Подела сугласника по говорним оруђима.

Српски језик има 25 сугласника, и по органима изговарања они се деле и зову овако:

1. Грлени: г, к, х^[3]
2. Непчани: ђ, ћ, ж, ј, љ, њ, ч, џ, ш
3. Зубни: д, т, з, с, ц
4. Зубно-носни: н
5. Уснени: б, в, п, ф
6. Уснено-носни: м
7. Језични: л, р^[4].

Овде се може забележити, да су у сугласнику ц спојени сугласници тс, у сугласнику ч — тш, а у сугласнику џ — дж.

Подела сугласника по звучности.

Осим ове разлике, српски се сугласници још деле на јасне и мукле по томе, што се кроз гласницу пушта или јасан или мукао глас, кад се који од њих изговара. Већи део сугласника подељен је на парове по томе, што се међу собом по постању своме не разликују ничим другим него јасним или муклим изговором.

Таки су парови ово:

Јасни	Мукли
б	п
в	(ф)
г	к
д	т
(ђ)	(ћ)
ж	ш
з	с
џ	ч
(дз)	ц(тс)
—	х

ц и х немају пара међу јасницима; ђ и ћ стављени су ради потпуности, али су за њихово претварање примери веома ретки.

Особине сугласника.

Осим мало час наведене поделе по природи њиховој, сугласници имају још неколике опште особине, а те су:

1. Једначење неједнаких по звучности;
2. Једначење неједнаких по говорним оруђима;
3. Јотовање;
4. Подешавање сугласника са самогласницима;
5. Сугласник л;
6. Старинско претварање;
7. Премештање сугласника једнога на место другога;
8. Избацивање појединих сугласника;
9. Растављање сугласника уметањем самогласника а.

Унапред треба запамтити да се ова напред изложена правила примењују само на појаве у границама сваке поједине речи, без обзира на сличан стицај сугласника с краја једне и с почетка друге речи.

I. Једначење неједнаких по звучности.

Пошто је гласом незгодно непосредно узасоб изговарати јасне и мукле сугласнике, постало је, за љубав течнијега изговора, правило: да се сугласници, неједнаки по звучности, изједначују.

страна 46 Кад се изједначују, једначење се управља по ономе који је на другом месту. Ако је на другом месту јасан, — мукао се пред њим претвара у јасан свога пара; ако ли је на другом месту мукао — јасан се пред њим претвара у мукао свога пара.

Примери.

I. Мукао испред јасна постаје јасан.

Сватба — свадба; — женитба — женидба; топџија — тобџија; сграда — зграда; — сбратити — збратити; сградити — зградити; сбег — збег; сборник — зборник; задушбина — задужбина; отачбина — отаџбина; врачбина враџбина; наручбина — наруџбина; Вукдраг — Вугдраг.

II. Јасан испред мукла постаје мукао.

Врабац — врапци, зебем — зепсти, србски — српски; србство — српство; љубка — љупка; гибка — гипка; шибка — шипка; Драгша — Дракша; другчије — друкчије; Божко — Бошко; Дражко — Драшко; тежко — тешко; одпасти — отпасти; сладка — слатка; врабци — врапци; мрзка — мрска; разпети — распети; разточити — расточити; изток — исток; разцепити — расцепити; безпуће — беспуће; безцење — бесцење.

Напомена. По овоме правилу требало би да се д пред с претвори у т, нпр. градски — гратски; одслужити — отслужити; господство — госпотство; брдски — бртски. Али пошто је тс само по себи већ ц, то је и сам народни језик у већини оваких случајева уздржао се од претвања. Вуков Рјечник показује примере: надскакивати, надстрелити, надстрешница, одседлати, одселити, одсек, одсести, одсећи, одсјаивати, одскочити, одстајати, подсести, подсећи, подсирити, подсмех. С тим су једнаки примери где се сусреће дш, које би, изједначивши се у тш, давало ч, као нпр. у речи: одшалити, одшетати, одшити. Према томе је за књижевни језик утврђено правило да се д и т пред с и пред ш нити претвара нити избацује, и да ваља писати: председник, представка, братство, проклетство, одшкринути, итд. страна 47 Примери жеђца и љубовиђски придружују се овим речима, ради своје реткости.^[5]

Изузетци од горњега правила.

Има у језику српском више примера, који показују да горе означено правило није изведено у свима без изузетка случајима. Тако се нарочито сугласник в нити сам претвара у ф пред муклацем, нити се пред в опет од осталих муклаца тражи да се у јасник претворе. У примерима се наводе разни случаји.

• кв: локва (не постаје логва), црква, буква, смоква, тиква.
• тв: клетва (не постаје кледва), молитва, твој, творити, тврд, твор (постало из дхор — тхор).
• чв: бачва, Мачва, Бачванин.
• шв: ошве, ошвањити се.
• вк: колевка (не постаје колефка), јувка (у Вукову Рјечнику: јуфка), јавкати се, пловка, запевка, оправка, травка.
• вт: павта (у Вукову Рјечнику: пафта).
• вч: левча, левчић, травчица, трговчић, овчица.
• вц:' крвца, овца, Љубовца, новци, Давидовци.

У гдекојим језицима јасан сугласник не може да се одржи на крају речи, него се претвара у муклац. У нас се то види само у две речи: дрозак м. дрозаг мозак м. мозаг, и то се посведочава основом осталих падежа и изведеним основама мождани, мождина, дрождина. У осталим нашим речима јасници долазе и одржавају се на завршетку речи као и муклаци.

II. Једначење неједнаких по говорним оруђима.

Када зубни сугласници з и с дођу у језику пред ма који непчани сугласник осим ј — онда се з и с, ради страна 48 бољег склада говорних оруђа, једначе с тим непчаним сугласницима, и претварају се у најближе себи непчане сугласнике — з у ж, а с — у ш.

Често се ово догађа тек пошто се сугласници међу собом најпре по звучности изједначе. На прилику у изчупати најпре се зч по мукломе ч изједначи у сч, па се тек онда с пред ч претвара у непчано ш, након чега постаје ишчупати.

Примери.

1. Разљутити — ражљутити; изљубити — ижљубити; гвозђе гвожђе — грозђе — грожђе; лисће — лишће; мазња — мажња; просња — прошња; носња — ношња; Босњак — Бошњак.
2. Разчупати — расчупати — рашчупати; разчинити — расчинити — рашчинити; разћеретати — расћеретати — рашћеретати; разчовек — расчовек — рашчовек; изчачкати — исчачкати — ишчачкати; изчашити — исчашити — ишчашити; разченути — расченути итд.

Напомена. И ово правило ни сам народни језик не тера до краја. Вуков Рјечник има, на прилику, сљубити се, а има изљутити се и ижљутити се, разљутити се и ражљутити се. Попузљив (од попуз-ну) само је тако забележено у Рјечнику. Тим се показује колебање пред љ, којега, у осталом, пред ч и ћ не видимо. Књижевни језик може се овим послужити у случајима, где би год, терајући по правилу до краја, остала у назатку јасност слога.

III. Јотовање.

Непчани сугласник ј има ту особину, да се с њим остали ненепчани сугласници на различите начине у један глас спајају. То спајање најлакше је прегледати по разлици самих сугласника.

1. Зубни сугласници д, т, з, с и ц, спајају се с ј овако: дј ═ ђ; тј ═ ћ; ај ═ ж; сј ═ ш; пј ═ ч. страна 49
   • а. дј ═ ђ: грађа (град-ја); вођа (вод-ја); млађи (млад-ји); слађи (слад-ји); виђен (вид-јен).
   Тако се по јужном говору говори: овђе м. овдје; ђевојка м. дјевојка; жуђети м. жудјети, итд.
   • б. тј ═ ћ: свећа (свет-ја); гошћа (гост-ја); браћа (брат-ја); кићен (кит-јен); љући (љут-ји).
   Тако се по јужном говору говори: ћерати м. тјерати; жућети м. жутјети, итд.
   • в. зј ═ ж: грижа (гриз-ја); мужа (муз-ја); бржи (брз-ји); мажен (маз-јен).
   • г. сј ═ ш: паша (пас-ја); киша (кис-ја); ношен (нос-јен); прошен (прос-јен); кошен (кос-јен).
   • д. пј ═ ч: Ужичанин (Ужиц-јанин); Каменичанин (Камениц-јанин); Подгоричанин (Подгориц-јанин); Студеничанин (Студениц-јанин).
2. Зубно-носни сугласник н и језични л спајају се са ј овако: нј ═ њ; лј ═ љ.
Примери Тањи (тан-ји); бељи (бел-ји); стање (стан-је); трње (трн-је); весеље (весел-је); зеље (зел-је); коље (кол-је); Сокољанин (Сокол-јанин). Тако је у јужноме говору: љепота (од лјепота), њега (од нјега).
3. Грлени сугласници г, к, х, кад иза њих дође ј, претварају се с њим заједно: г у ж, к у ч, а х у ш (гј ═ ж; кј ═ ч; хј ═ ш).
Примери Сеча (сек-ја); јачи (јак-ји); лажа (лаг-ја); душа (дух-ја); дражи (драг-ји); тиши (тих-ји).
4. Уснени сугласници б, п, в, и уснено-носни м, кад дође иза њих ј, узимају између себе и ј једно л, па се после лј претвара у љ.
Примери. Грубљи (груб-л-ји); дебљи (дебл-ји); живљи (жив-л-ји); скупљи (скуп-л-ји); дрвље (дрв-л-је); сно-пље (сноп-л-је); здравље (здрав-л-је); безумље (безум-л-је) .

страна 50

IV. Подешавање сугласника са самогласницима

Грлени сугласници и зубно ц пред непчаним самогласником и.

Испред непчанога самогласника и грлени се сугласници г, к и х претварају на два начина.

1. Старији начин претварања, у образовању основа, по ком се г претвара у ж, к и ц у ч, а х — у ш, само што основе тециво (тек-иво) и пециво (пек-иво), по изузетку, мењају к у ц.
2. Млађи начин претварања, у образовању облика, по ком се г претвара у з, к у ц, а у х у с.

   Примери.

   1. Старије претварање. Нога — ножица; девојка — девојчица; јаруга — јаружица; замка — замчица; ортак — ортачина; рог — рожина; сандук — сандучина; момак — момчић: језик — језичић; лонац — лончина — лончић; венац — венчић; лисица — лисичина — лисичица; сечива (секива), итд.
   2. Млађе претварање. Вук — вуци, јунак — јунаци, бубрег — бубрези, влах — власи, сиромах — сиромаси; лези (лег-и), врзи (врг-и), реци (рек-и), пеци (пек-и), сеци (сек-и), итд.

Грлени сугласници и зубно ц пред непчаним самогласником е.

Испред непчанога самогласника е грлени сугласници г, к и х и зубни ц претварају се: г — у ж, к — у ч, х — у ш, а ц — у ч.

Примери. Бог — Бож-е; друг — друж-е; јунак — јунач-е; влах — влаш-е; сиромах — сиромаш-е; човек — човеч-е; венац — венч-е; Сремац — Сремч-е; рекох — реч-е; вргох — врж-е; стигох — стиж-е; врхох — врш-е, итд. страна 51

Самогласник о иза непчаних сугласника.

Ако иза непчаних сугласника љ, њ, ђ, ћ, ж, ч, ш, и иза зубнога сугласника ц дође о, оно се у многим наставцима за облике претвара у непчано е.

Примери.

Краљ-ем, краљ-еви, маљ-ем, маљ-еви, пањ-ем, пањеви, коњ-ем, смуђ-ем, вођ-ем, броћ-ем, нож-ем, мач-ем, орач-ем, копач-ем, палош-ем, Милош-ем, оц-ем, стриц-ем, владаоц-ем, итд. (Упоредити са: брат-ом, јелен-ом, рат-ови и другим таким примерима).

Некадашње ѣ и замена му је испред самогласника и непчаних сугласника ј и ђ.

Ако у јужном говору старо ѣ или садашња му замена је дође пред самогласник или сугласнике ј или ђ, онда гласи и, нпр.: сијати (сѣјати), бијах (бѣјах), дио (дѣо), сио (сѣо), хтио (хтѣо), сиђети (сѣдѣти), итд.

V. Самогласник л.

Језични сугласник л, кад се год у српском језику деси на крају слога, претвара се у о. Пошто у речима које облике мењају, то л час дође на крај слога, а час се по подели слогова друкчије намести, то је и о, које је од такога л постало, непостојано; чао је тј. л, а час о.

Примери. Во̑ (вол), соко (сокол), со (сол), сто (стол), посао (посал), жетеоца (жетел-ца), владаоца (владал-ца), писао (писал), чинио (чинил), певао (певал), узео (узел), спавао (спавал), отео (отел), бо̑ (бол), стао (стал), знао (знал), итд.

Напомена. Има доста ре́чи̑, у којима се л на крају слога не претвара у о. Ево само обичнијих: алва, алка, анђелка (анђелак), балчак, бе̏л, белца (белац), биволски, биволче, бол, болна, болта, болтаџија, вал, враголство, голцат, далка (далак), дулца (дулац), ђаволка (ђаволак), ђаволски, ђаволство, ђаволче, жалца (жалац), жалфија, загорел, залца (залац), захвалност, исполца (исполац), калдрма, калпак, страна 52 калфа, калца (калац), козалца (козалац), ма̑л (имање), малко, малчице, начелник, помолца (помолац), превалца (превалац), силни, сталца (сталац), тал (део), телца (телац), ткалца (ткалац), тоболца (тоболац), топал, тулца (тулац), убилца (убилац), хвалџија, целца (целац), целцат, челца (челац),

челњак.

Л претворено у јужном говору.

Речи у којима се л на крају претвара у о гласе у јужном говору двоструко, ако је пред тим крајњим л — ѣ, и то: по старијем обличју, с непретвореним л, и по новијем обличју, с претвореним л, тако да пред о од л посталим и ѣ постаје и, пир.: бео — бијел (бѣл), био; цео — цијел (цѣ), цио; део — дијел (дѣл), дио. Загоријел (загорѣл) и нема друкчије него тако.

VI. Старинско претварање.

а. д и т пред т (ть и ти)

Имају још у нашем језику две појаве сугласничкога претварања, наслеђене у речима из старијих векова језика, којима се данас језик у новијим својим творевинама већ не служи. Прва је од њих разједначивање сугласничких парова дт и тт, кад би се исти у образовању основа или облика састали. Ако се, на име, деси да у постајању основа или облика д или т дође пред т од наставка, онда се д и т не изједначују, него се управо разједначују с оним т од наставка, претварајући се у с (сродно по говорним оруђима).

Примери. Сласт (слад-т, упореди слад-ак); власт (влад-т, упореди влада-ти); заповест (заповед-т); исповест (исповед-т); прести (пред-ти); сести (сед-ти); плести (плет-ти); мести (мет-ти), итд. страна 53

б. жж, жђ = жд; шћ, шч = шт.

Тако су се жж или жђ, шћ или шч, где би се у постајању облика или путем гласовног изједначивања састали, разједничавали у жд и шт. Да је ово претварање старије у језику, најбоље се види по томе што се ни оно махом не врши у новијим творевинама језика.

Примери. Мождина наместо можжина из мозг-ина; дрождина наместо дрожжина из дрозг-ина; Горажде наместо Горажђе из Горазд-је; гмежденик наместо гмежденик (гњечен грах) из гмеждити, гмежђен; крштавати наместо кршћавати из крстјавати; опроштен наместо опрошћен из опростјен; коштан наместо кошчан из косчан; љуштити наместо љушчити из љусч-ити, итд. Додатак. Исто је разједначивање у обратном правцу из ћњ у тњ, где се први непчаник мења, у речима: кутњи м. кућњи; добросретњик м. добросрећњик; нотњи м. ноћњи; вотњак м. воћњак; помотњик м. помоћњик, итд.

в. гт, кт, хт претварају се у ћ.

У поменутим старијим вековима језика нису могли поднети ни парови гт, кт и хт, него су их онда претварали у ћ, и први и други и трећи, ако би се при додавању наставака тако гласови састали.

Примери. Из тога времена су нам остале до сад неколике речи, у којима је и данас претварање по томе правилу нпр.: моћ (мог-т), помоћи (помог-ти), моћи (мог-ти), рећи (рек-ти), тећи (тек-ти), вре́ћи (врех-ти), сећи (сек-ти), итд.

VII. Премештање.

Који пут се догађа, да се сугласници и местима промене, тако да први дође место другога, а други место првога. Примери су понајвише из обласних говора и не припадају опште-народном књижевном језику.

страна 54

Примери.

• На-ити — најти — натји (наћи);
• наи-дем — најдем — надјем (нађем);
• поити — појти — потји (поћи);
• прокај — покрај;
• пландоватн — пла-дновати;
• цавтити — цватити;
• извештати — изветшати (као што је у оветшати од ве̏т ветъхъ стар).
• воде — овде;
• ноде — онде;
• тко — кто;
• сав, сва — вас, вса;
• цакло — тсакло — стакло;
• Цана — тсана — Стана;
• Цоја — тсоја — Стоја;
• Гарван — Гавран;
• Гарвило — Гаврило.

VIII. Избацивање појединих сугласника.

а. Од два једнака или изједначена по звучности један се избацује.

У образовању сложених основа често дођу један до другога по два сугласника или са свим једнака, или неједнака само по звучности (чл. 82), чега ради се изговором брзо изједначују. Кад се, било једним, било другим начином, тако састану два једнака сугласника, онда се од два једнака или изједначена један избацује.

Примери Одржати (од-држати), поданик (под-даник), оделити (од-делити), одићи (од-дићи), одати (од-дати), откати (од-ткати), раширити (раз-ширити), ишибати (из-шибати), исисати (из-сисати), расипати (раз-сипати), расудити (раз-судити), расад (раз-сад), расан (раз-сан), исећи (из-сећи), деведесет (девет-десет), итд. страна 55 Напомена. У поређеним придевима: најјачи, најјаснији, најјуначнији, итд., у књижевном се језику по овоме правилу не поступа, а пошто су ти примери ређи, и сам изговор се донекле поводи за обичајем и потребом јасности, тежећи да донекле да̑ осетити обадва ј.

По томе правилу се и д и т избацују када дођу пред ц, у ком је тс; пред ч, у ком је тш, и пред џ, у ком је дж.

Примери. Оца, оце, оци (отца, отце, отци); свеца (светца), свече (светче), оче (отче), па̏че (патче); саџија (сатџија), симиџија, (симитџија), каца (кадца од када), обоци (ободци), оцепити (одцепити), оченути (одченути), прошца проштца (од проштац), итд. Ни ово правило није ни у самом говорном народном језику проведено до краја, него се избацивање обуставља где би се год њиме смисао потамњивао. Тако у Вуковом Рјечнику читамо примере: одшалити, одшалица, одшетати, одшити. Према томе може се ово избацивање обуставити где су год речи или нове, или ређе, или их треба разликовати од какве речи сличнога изговора. Тако се може писати: почетци, зачетци (јер има и зачедци), предци, судци, расудци, подчинити (јер има и починити с различитим значењем), надчовечни, итд.

Слично горе поменутом правилу поступљено је и са ч кад дође пред т. Чт, написано с расклопљеним ч, даје тшт, а из таквог тројства прво т се избацује. По томе се говори што м. ч-то, (ч-ега, ч-ему, итд.) штити м; чтити (упореди са чатити и читати), поштен м. почтен, јуначтво м. јунаштво, момаштво м. момачтво, итд.

Напомена. По томе се правилу често поступа са ч пред ц, у ком је тс, те и пред ц од ч остаје само ш. Тим путем су постале гласовне промене срдашце м. срдачце, сунашце м. суначце, лишце м. личце. Али пошто речи, у којима би чц долазило нису честе, то у осталима претеже жеља да се, ради јасности, не затамњавају саставни страна 56 делови речи, те се пар чц оставља без промене. То видимо у примерима: речца, вучца (од вучац), лучца (од лучац), у којима и сам изговор води бригу о јасности.

б. Од два једнака или изједначена по говорним оруђима један се избацује.

У састављању сложених основа често бива да један до другога дођу два сугласника, једнака или изједначена по говорним оруђима. У таком случају, где се не би уметнуо самогласник а, један се од тих сугласника избацује. Тако бива са сугласницима бв, од којих в испада а б остаје.

Примери. Обала (об-вала), обалити (об-валити), облак (об-влак), обарити (об-варити), обеселити (об-веселити), обесити (об-весити), обикнути се (об-викнути се), обиснути (об-виснути), обичај (об-вичај), обући (об-вући), обладати (об-владати), итд.

Исти је узрок, те се ј врло често иза непчаних сугласника избацује. Тако имамо помоћу, чађу, крмељу, место помоћју, чађју, крмељју (што се види по речима истога облика: стварју, речју, у ком се последњем примеру још и непчаник пред ју одржао). Тако је постало учен, плашен, чешем из учјен, плашјен, чешјем. У зетско-црногорском говору још се чешће избацује ј иза непчаних сугласника, јер се тамо говори и оруже; бо̏жи̑, бо̏жа̑, бо̏же̑; наруче, итд. место оружје, божји, наручје, итд.

в. Избацивање ради несклада говорних оруђа.

Што се из зд, ст или шт сугласници д или т избацују пред б, к, л, љ, м, н, њ, поглавити је узрок у нескладу говорних оруђа, у мучнијем прелазу с једнога на други, и у тежњи језика за што течнијим изговором. После избаченога д и т, настаје подешавање страна 57 или једначење оних сугласника који се тим путем један крај другог нађу.

Примери. Гозба (гост-ба), чазба (част-ба), масна (маст-на), болесник (болест-ник), израсла (израст-ла), болешљив (болест-љив), трска (трст-ка), напрска (напрст-ка), кршњак (крст-њак), кошљив (кост-љив), годишњи (годишт-њи), позоришни (позоришт-ни), тишма (тишт-ма), итд.

Исти је узрок, те се и ј често после р избацује, пошто се р изговара предњим зубима изнутра и предњим крајем језика, а ј се изговара средином непца и средином језика, па је незгодно од првог изговорног места к другом враћати се.

Примери. Ши̏ри̑ (место ширји према млађи, бељи, које је постало из младји, белји), дерем, ждерем, умирем, задирем, понирем, итд., место дерјем, ждерјем, умирјем, понирјем (што се опет потврђује сличним облицима глођем од глодјем, заклињем од заклинјем), итд. У јужном говору где је ј много чешће, по томе се говори времена м. врјемена; бремена м. брјемена; грешан м. грјешан; брегови м. брјегови; мрежа м. мрјежа, итд. Ипак остаје рјечит, рјечица, итд., јер осећање правила надвлађује тежњу за лакшим изговором.

IX. Уметање самогласника а међу сугласнике.

Често бива да се избегава вршење горе наведених правила, и то се чини из тежње према јавности и из воље да се разговетно виде саставни делови речи. У таквим приликама умеће се самогласник а међу оне сугласнике, које би иначе требало једначити и избацивати. Самогласник а врши, у осталом, ту службу у српском језику иначе, где се год хоће изговор да олакша.

1. Примери за једнаке или парне сугласнике. Раз-а-сути, од-а-дрети, од-а-днити, об-а-пети, од-а-тле (место од-тле, које видимо из до-тле), раз-а-знати, без-а-злен, из-а-звати страна 58 над-а-те, под-а-те, уз-а-те, низ-а-те. У последњим примерима то је правило примењено на појаве с краја једне и с почетка друге речи, поглавито зато што те речи чине једну акценатну реч, а често се говоре.
2. Примери за просто растављање, или да би се избегла једначења и избацивања. Уз-а-ме, над-а-њ, под-а-њ, кроз-а-њ, од-а-брати, уз-а-врети, од-а-гнати, из-а-гнати, из-а-брати, раз-а-брати, под-а-вити, из-а-дрети, из-а-прати, од-а-прети, од-а-пети, об-а-мрети, над-а-се, од-а-свуд, под-а-се, под-а-сути, од-а-слати, од-а-шиљати, од-а-сути, об-а-вити, об-а-вестити, об-а-сипати.

1. Упореди вод-а: вод-ица
2. Упореди Прот-ић од прот-а
3. Изговарају се управо задњим непцем и задњим крајем језика.
4. Изговарају се управо предњим крајем језика и предњим зубима изнутра.
5. Вуков Рјечник има речи во̏ћка̑ње, во̏ћкати (за квочку с пилићима) и во̏ћкоша (овца која води друге овце), где се ђ у ћ по правилу мења.