Расипна љупкости, зашто на се сама
Трошиш што љепоте баштина ти преда?
Од природе запис није дар већ зајам,
А подашан зајми оном тко је штедар.
Па, прелијепи шкрче, зашто ли злорабиш
Пусто благо дано теби да га дадеш?
Зеленашу без добити, зашто рабиш
Тако силну своту, а живјет не знадеш?
Јер, док пословање сам са собом водиш,
Ти за дражест своју вараш сама себе.
Како ће, кад нарав зовне те да ходиш,
Остати прихватљив рачун иза тебе?
Нерабљена лијепост с тобом у гроб греде,
Рабљена живи да вољу ти проведе.
