Сонети (Д. Васиљев)
Сонети
- Из циклуса "Теби сам пис'о" -
1
Да ми је ко рек'о, или да сам снио
да ћу се са Тобом тога дана срести -
ма негде под сукњу, белу вуну прести,
ја бих се, ко Кајин испред бога, скрио,
клечећи бих звао божанственог Мира
да би милостиво око мене пао;
ил' би ове црне очи ископао
и плачно бих пев'о химне из Псалтира.
Ал' слутио нисам. Ишао сам немо
и погнуте главе по свом скромном путу,
и - одједном из сна ко да сам се прен'о...
Данас с благословом кунем ту минуту
од кад си ми Судба, поносита жено,
јер Судба је хтела да се сусретнемо...
2
Сунце је од својих раскошних зракова
уметничком руком венац ти оплело,
и у хладу витких, гордих јабланова
са љубављу Твоје крунисала чело.
Ја сам се заплак'о, као некад у сну,
када место рита нисам сниво свиле;
из мојих очију море суза пљусну,
али су те сузе радоснице биле.
Зраци, мирис маја, пролећни пој птица
и јунске ноћи, месец кад је сјао,
све моје визије јулских грозница,
пророчанство среће са сто сурих страна,
тихо очајање новембарских дана -
тога сам минута све у теби знао.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|