Соломуна проклела мати

Премудри Соломун једноћ у разговору рече пред матером својом да се свака жена може преварити. Мати га за то врло искара говорећи му да то није истина. Послије тога негде Соломун матери својој некако докаже да је и она као и остале жене. Мати се његова за то врло расрди па га прокуне да не умре док не види морске дубине и небеске висине. Пошто Соломун већ остари и већ му се досади живљети на овоме свијету, стане се старати како би се опростио материне клетве, да би могао умријети. Најприје сакује гвозден ковчег, велики како може он у њему сједити; на заклопцу овога ковчега утврди један крај од гвозденијех верига које су биле тако дугачке као што је од прилике мислио да је море дубоко. По том ушавши у ковчег заповједи жени да га заклопи па да баци у море а она да држи други крај од верига, па пошто ковчег падне на дно мора, онда да га извуче на бријег. Жена ковчег затвори и заклопи и баци у море; али докле је још држала крај од верига и није могла ковчега да извуце, доде неко те је превари да су Премудрога с његовијем ковчегом заједно већ одавно рибе прождрле и да га већ никад на сухо извући не може, већ нека пусти крај од верига, па нека иде кући. Онда она вериге испусти, те све са превеликом тежом својом притисну Премудрога у ковчегу на дну мора. Послије тога ђаволи нађу светога Јована штаку и капу и одежду, па се сваде не знајући како ће то подијелити, и најпослије реку: "Хајдемо к Премудроме да нас он намири." И тако дознавши де је Премудри, отиду к њему на дно мора, и дозвавши га кажу му за што су дошли; а он им из ковчега одговори: "Како ћу вас ја из ковчега намирити, кад нити видим вас ни онога око чега се свадате? Него ме изнесите на бријег па ћу вас онда намирити." Ђаволи онда одмах узму ковчег с Премудријем те изнесу на бријег. Кад Премудри изиђе из ковчега и узме у руке од ђавола оно око чега су се посвадали као да види шта је и шта које вриједи, он прекрсти штаком, а ђаволи се одмах разбјегну куд који, те њему остане све. Тако је Премудри видео морске дубине, па онда стане мислити како ће још видети небеске висине. За то ухвати два ноја, па им за неколико дана не да ништа јести док добро огладне, па им онда привеже за ноге велику котарицу у коју он уђе и сједне држећи рукама више себе и више нојева на дугацком ражњу печено јагње. Нојеви желећи да би пециво дохватили, полете у висину и тако су све лећели докле Премудри не удари ражњем у небо, па онда обрне ражањ на ниже те га нојеви снесу на земљу. Тако је видео и небеске висине и послије је умръо.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 157–159.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.