* * *


Соко и вила
5

Запјевао соко 'тица сива,
У планини на јеловој грани,
А слуша га из облака вила,
Слушала га, пак је говорила:
»Сив соколе, на јеловој грани!
Пјесме тури, сузе ронит стани
Зар је теби данас до пјевања,
Да си јуче био у Косову,
Код Ситнице студене водице,
Код Сазлије камене ћуприје,
Код бунара и мрамор камена,
Видио би јада изненада:
Ђе погибе славан цар Лазаре,
У Косову код воде бунара,
Глава му је у бунар па'нула,
Сама му је у воду скочила,
Да му главу не уграбе Турци,
Окреће се глава на бунару,
Кад с' окрену неколика пута,
Стаде жарко на истоку сунце,
Закукаше српске кукавице,
Јер је Србе пресјенуло сунце.
Кад погибе славан цар Лазаре,
Росну траву коњи погазише,
Сиротињу Турци заробише,
На Косову пољу несретноме,
Изгибоше све српске војводе,
Вјерне слуге славна цар-Лазара,
Њеманића српског господара,
Царева се крила саломише,
Погибоше три српске војводе,
Код чадора силна цар-Мурата,
Погибе му војвода Милоше,
Ког не бјеше никад вјернијега
У Србина ни у српског сина,
Он је цару вјеру заложио,
И за цара живот положио,
Да погуби турског цар-Мурата,
Прије боја, прије разбојишта,
Он како је вјеру заложио, 40
Онако је ријеч испунио,
Цар Мурата жива распорио,
Своју главу Милош изгубио,
За својега славна цар-Лазара,
У Крушевцу српског господара, 45
ЈСада паде Милошева глава,
Тадај паде сва јуначка слава;
Тадај паде Косовац Иване,
Чувајући себе и Милоша,
И Лазара српског господара. 50
Кад погибе Косовац Иване,
Тадај паде Топлица Милане,
Од Топлика од српске паланке,
Који храбро брани српске мајке,
И Србине сиве соколове. 55
Кад падоше три српске војводе,
Три војводе од српске слободе,
Тад погибе од Босне војвода,
По имену Влајко Бошњанине,
И његова сва изгибе војска, 60
Кад изгибе та босанска војска,
Ударише љути Црногорци,
Кајно горски из планине вуци,
И пред њима цетињски владика,
Ту се љуто тукоше и бише, 65
Од Турака јаде направише,
Големијех направише јада,
Рад' Крушевца Лазарева града,
И Србије што се с Турцим' бије,
На мејдану тешку крвцу лије; 70
Кад погибе цетињски владика,
Турцим' бјеше на Косову дика,
И његова сва изгибе војска.
Цар дозива Бранковића Вука,
Несретнога српскога хајдука, 75
Пак му даде војске изабране,
Да развије са планине гране,
Да сијече по Косову Турке,
Ал' несретни Бранковићу Вуче,
Узе војске дванајест хиљада,
Све коњика љута оклопника,
Пак заведе у Шару план- ну,
У планину у гору зелен} ,
Цар Лазару учини невјеру,
Брани војсци, не да у Косово,
Вук издаде славна цар Лазара,
Цар Лазара свога господара,
Издало га љето и година!
Пак удари Муса Арбанасе,
То ј' амиџа Мусића Стевана,
Како у бој на Косово паде,
С Турцима се љуто тући стаде,
И са њиме љути Арбанаси,
Арбанаса хиљаду момака,
Све јунака како ватре живе,
С Турцима се тукоше и бише,
Сви у боју љутом изгибоше,
Бранећ свога славна господара,
Господара српског цар Лазара,
И Србију српску царевину.
Пак удари Љутица Богдане,
И он храбри Србе изабране,
Кад погибе Љутица Богдане,
И његова сва изгибе војска,
На Косову крај воде Ситнице.
Паде с војском Орловићу Павле,
Кад Орловић на Косово паде,
С Турцима се љуто тући стаде,
Кад погибе Орловићу Павле,
И његова сва изгибе војска,
На Косову код воде Ситнице.
Паде с војском Југ-Богдане стари,
Када Богдан на Косово паде,
С Турцима се љуто тући стаде,
Са његово све девет синова,
Кајно девет сивих соколова,
Што разгоне Турке на буљуке,
По Косову пољу широкоме,
Кајно вуци по планини овце,
Ту се тешка крвца прољеваше,
Долине се крви наточише,
А брежине главам накитише,
Кад погибе Бошко Југовићу,
Тад погибе девет Југовића,
(Барјак паде у зелену траву),
И десети Југ-Богдане стари,
Погибе му све девет синова,
Узданијех српских соколова,
Сви падоше један до другога,
Изгибоше један за другога,
Међу њима Југ-Богдане стари,
Као соко међу соколима;
Ту њихова сва изгибе војска.
Удри с војском Васојевић Стево,
И са њиме љути Црногорци,
Породица из Васојевића,
И ту тешку крвцу прољеваше,
Али Турке надбит не могоше,
Док и они славно изгибоше,
На Косову код врела извора;
Ту погибе Васојевић Стево,
И његова сва изгибе војска.
Паде с војском Мусићу Стеване,
Када Стеван на Косово паде,
Како паде Турке бити стаде,
Ту се тешка крвца прољеваше,
Ал' учинит ништа не могоше,
Док и они славно изгибоше,
На Косову код суха Јавора,
Кад погибе Мусићу Стеване,
И његова сва изгибе војска.
Паде с војском Срђа Злопоглеђа,
Када Срђа на Косово паде,
С Турцима се л>уто тући стаде,
И његову главу уграбише,
И његова браћа изгинуше,
И његова сва изгибе војска.
Паде с војском дијете Лауше,
Кад Лаушан на Косово паде,
С Турцима се љуто тући стаде,
Љуто с'јече по Косову Турке,
Три стотине одсијече глава,
Ал' и њега сила освојила,
Ту погибе дијете Лауше,
И његова сва изгибе војска.
Удри с војском славан цар Лазаре,
Пред њиме се вијају барјаци,
А за њиме играју једеци,
Око њега слуге неколике,
С десне стране Видосаве слуга,
А с лијеве Бановић Страхило,
Ја какав је Бановић Страхило,
Сав у крви огрезуно бјеше,
Сијекући по Косову Турке,
Све разгони Турке на буљуке,
И прескаче коње и јунаке,
А укида са коња јунаке,
И јуначке одсијеца главе,
Једном махне, двадес'т глава па'не,
Кајно росу када вјетар смахне,
У планини са јелове гране.
Ал' је тако од Бога суђено,
Ту погибе славан цар Лазаре,
На Косову код воде бунара,
Глава му је у бунар па'нула,
Окреће се по бунару лице,
Тадај стаде на истоку сунце,
Погибе му Видосаве слуга,
Не погибе, већ рана допаде,
Које никад пребољети неће.
Док завика из облака вила,
Те дозива Бановић Страхила:
»Ој Србине, Бановић Страхило,
Зар не видиш, ђе ћеш погинути,
Да си вила, па да имаш крила,
Пак да ти је од челика месо.
Не би перо изнијело меса,
Ја камоли да ћеш освојити;
Док погибе Милоше војвода,
Што је био свим' Србим' слобода,
И погибе славан цар Лазаре.
И његова сва изгибе војска,
Данаске је од Бога суђено,
Српско царство да п'ане рођено,
1л Косову код воде Ситнице,
Закукаше српске кукавице,
Ни' се мори, ни' гони дорина,
Бећ се врати до Крушевца равна,
Те ти брани дворе Лазареве,
И госпоју царицу Милицу,
Госпојицу, српску кукавицу,
Да је младу не погазе Турци,
И Јелицу љубу Милошеву,
У Крушевцу код царева двора,
Што остаде млада удовица,
Пак да цвили кајно кукавица,
За јунаком Обилић Милошем,
Веће брани младу госпојицу,
Да јој Турци не обљубе лице.«
Кад то зачу Бановић Стрхило,
Сузе проли, дорату говори:
»Мој дорате, моје десно крило,
Моје крило десно и лијево,
Поврати се здесна налијево,
Да идемо до царева двора,
Да бранимо дворе у Крушевцу,
Да Крушевца не поробе Турци,
Да не робе кајно горски вуци«.
Пак под собом поврати дорина,
Оћера га кроз поље Косово,
Док он дође до воде Ситнице,
До Сазлије камене ћуприје,
Три хиљаде посијече глава,
Кад Страхило на ћуприју дође,
Ал' ћуприју притиснули Турци,
На ћуприји крсташ барјак вија,
То је барјак Бошка Југовића,
Под њим сједи двоје Арапчади,
Што чувају барјак Југовића,
Да понесу собом у Једрену.
А кад виђе Бановић Страхило,
Проли сузе низ бијело лице,
Сузе проли, овако говори:
»Мој дорате, мој лијепи брате,
Вид' барјака Бошка Југовића,
Ђе се данас у Турака вија,
Са Србина паде на Турчина,
А тако ме мати не родила,
Већ кобила која коње рађа,
Бошкову ћу осветити главу,
Јал' ћу дати своју за његову.«
Пак под собом узљути дорина,
Стаде му се дорат пропињати,
Зубом шкри'ну, док му сабља сијну,
Докле Страхил до барјака дође,
Пет стотина одсијече глава,
Кад Страхило до барјака дође,
Посијече двоје Арапчади,
Пак уграби барјак Југовића,
Док Страхило про ћуприје прође,
И пронесе барјак Југовића,
Дван'ест стотин' одсијече глава,
док с' барјака отпаде јабука,
Пак му паде у воду Ситницу,
У Ситницу мутну и крваву,
Тадај знаде ђе сво царство паде,
Бог му даде, ране не допаде,
И однесе барјак Југовића,
Право Страхил до Крушевца сиђе,
Сусрете га царица Милица,
И Јелица љуба Милошева,
Љуто цвиле кајно кукавице,
Питају га за несрећу црну:
»Је ли ерпска изгинула војска?
Је ли нама царе погинуо?
Јесу л' наше слуге изгинуле?«
Све им Страхил од истине каже,
Госпојицам разговоре даје:
»Не бојте се, моје госпојице,
Ако нам је царе погинуо,
Високи је Стеван остануо,
У Русији славној краљевини,
Ми ћемо вас довијека хранит,
Себе и вас од Турака бранит,
Још имаде у Србина војске.


Референце

Извор

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 289-296.