Сова

Јован Илић

Сова

Сова Писац: Јован Илић

Поноћ, глуво доба, свуд тишина н'јема,

Кано да се свијет у гроб вјечни спрема!

Све изумре живо — небо с' тамом мути,

Сном природа ц'јела успавана ћути.

Блијед мјесец само кад-и-кад се јавне,

Па и он нам зађе за облаке тавне.

Нигде зв'језда јасних, нигде зрачак пусти,

Горе, луке цвјетне мрак обузе густи.

Облачине црне над нама се вију,

Тавне сјенке трептећ страх у срце лију.

Гдје баука мраци у њедрима таје,

Глас поноћни сове још се чути даје.

О тајности чудна, ти страшило св'јета,

Докле ли ће трајат сила твоја клета?

Докле ће нам срца дрхтати у мраку,

Ћуд подносећ твоју срамну и опаку?

Зар код Богом даних нам дарова л'јепи'

Бит морамо н'јеми, и глуви и сл'јепи?

Ноћи, тавна ноћи, хоћеш скоро проћи?

Сунце наше јарко, да ли ћеш нам доћи?

0, дођи нам, дођи, грани св'јету б'једном,

Да свјетило твоје угледамо једном!

Напомене

• Ова песма је објављена у: Српске Новине 1849, бр. 32 ; Пјесме 1854; рукопис ; С. К. Задруга књ. 17

Извори

• Јован Илић: Целокупна дела, страна 70, Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.