Снег

Снег Писац: Милош Видаковић

Ноћ.
Белина снега са кровова вани,
Белина снега на гранама
У собу сипа полусветлост.
Ноћ.
Подижем завесе непрозирне;
Приносим главу прозору;
Мој дах се хвата на стаклу
Залеђену.
А, како је видно у ноћи
Снежној и зимској и звезданој.
Како је небо расветљено.
— У овој ноћи осенчиле
Хиљаду срца и очију,
Које спавају,
Спавају.
Спавају нежна деца загрљена,
С уснама полуотвореним
И миришућ’ на млеко.
Спавају девојке чедне и лепе
И мирипу на пролеће свеже.
У њиним недрима расте сан и цвеће,
У њиним собама горе светиљке
И завесе су спуштене.
— А напољу је ноћ, ноћ и снег и звезде.
И полусвела прашина снежна
Пуни ми самотну собу
И пада на под и покриваче
И пада у моје срце.
Сад се путује у чудесан мир,
У покој благ и полутам[ан]
Ко̂ одаје лепих и уснулих девојака.

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 267-268.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милош Видаковић, умро 1915, пре 109 година.