СМРТ БИЛА БИ СРЕЋА
К'о ноћурак кад г' устр'јели
Зраком својим дан бјели
Жалостиво скут затвори,
К земљи главу пак обори;
Али чим се у тминама
Ноћ посута зв'јездицама
Јави, одмах своју плаву
И ноћурак диже главу,
Полагано скут отвара,
Па се с ноћцом разговара,
Пијућ' хладне капљичице
Што капају њој низ лице.
Так' и срце моје болно
Једино је мрака вољно,
С њим се тужно разговара,
И сузама ток отвара.
Два три дана, дв'је три ноћи
Па ноћурак онемоћи,
Уве'ло му лишће пане,
Навијек га те нестане.
Ох! Када би и у томе
Ја ноћурку жалосноме
Приличио, те свршио,
Ох, како би срећан био!