Смрт Уроша Петога/6

ЧИН ПРВИ

ПОЈАВА VI

ПОЈАВА VI
Пређашњи. Улази Угљеша, и затвора набусито врата, па их љут гледа.

ВУКАШИН:
Ми мишљасмо да Лазара сада
Ћа по ср'јемским равницама гониш,
А ето те ту пред нама, брате!
УГЉЕША:
Добро ако за стопама мојим
И сам Лазар не дође вам скоро.
ГОЈКО:
Разбијен се враћаш?
УГЉЕША:
Ја се враћам
Као што се још не вратих никад;
Са срамотом враћам се на челу,
А са болом и гњевом у души.
Био проклет сто пут час у који
Ову војну смисли, Вукашине,
И посла ме с неузданом војском
Да је водим! Што бих ја Сријемца
Пребацио преко Дунав воде,
То у Рашку он отисну мене;
Те морадох провућ' се кроз ову
Као лупеж, чисто бојећи се
Да јунака каковога поглед
На путу се с мојим не сукоби.
ГОЈКО:
Сва ти војска уништена!
УГЉЕША:
Такој
И не било трага ни спомена! ¬
Заражена поганим невјерством
Што но га је у њу посијао
Онај црни Арсо војевода.
Ил' је прсла к'о плашива јунад
Ил' Лазару прешла. Гледајућ' је
Пламене сам прол'јевао сузе.
ГОЈКО:
Арсо дакле?
УГЉЕША:
И уза њ још многи
Од проклете те властеле рашке.
ГОЈКО:
На тај начин ми смо одштићени
С горње стране, те до мало дана
Ср'јемац може под Приштину пасти.
УГЉЕША:
И свуд ће га дочекати народ
С усклицима, као што је мене
С погледима мрким пропратио.
У том крају, сав се просједнуо!
Пријатеља немамо ни једног.
ГОЈКО:
Зар у Рашкој таки дух сад влада?!
Вукашине, што си зан'јемио?
ВУКАШИН:
Тај Угљешин изненадни пораз.
Тај у војсци прв' издајства примјер,
Тај дух мржње у свем рашком пуку
Што већ смије продират' у јавност,
Голема је то несрећа, браћо.
Ако Лазар побједом осмјељен
Сада јурне напријед са војском,
Страх ме, свуд ће противници наши
Излетјети из коварне сјенке
У коју се јоште увијају,
И пристати уза њ јатомице.
Умјешности царичиној онда
Какво поље да нас упропасти!
Тому ваља одмах на пут стати. —
Од властеле ко остаде вјеран?
УГЉЕША:
Сви нам бољи одоше, ван једног
Војеводе Срећка Змајевића.
Тог оставих да лрибере чете
У Крушевцу, ако б' ипак коју
Вјерност опет вратила под стијег;
А ја дођох амо, да што брже
Сву на ноге подигнемо силу.
ГОЈКО:
Па не само да Сријемца сатреш,
Већ и гдје год стигнеш издајице
Да ни једном не поштедиш главе,
Сав тај народ крвљу да потопиш,
Огњем земљу обратиш у пустош.
Тако треба.
Свуда као бич божији прођи,
И крвави ужас посиј тако
Да из њега мисао невјерства
Не узможе већ никада нићи.
Још у Рашкој, особито јужној,
Мора бити вјерних нама људи;
Дигнимо их одмах све на ноге.
ВУКАШИН:
Стани, Гојко. Ми ступисмо сада
Судби својој можда на раскршће;
Промислимо без плахости, зрело.
Чим нам срећа први пут би лоша
Са Сријемцем, не би св'јесно било
Да пођемо опет покушат' је
Кроз ту Рашку с новом рашком војском,
Бад не може нико јемчити нам
Да и у тој не би се излегла
Иста змија отровног издајства.
Јоште само један таки случај,
Још побједа једна Лазарева,
Па ј' опсјена наше моћи пала
Пред свачијим оч'ма, и тек онда
Опасност нам крајна наступила.
Ја не мислим да се тако сл'јепо
Дам у руке срећи, већ саму је
У рукама хоћу да задржим.
ГОЈКО:
Казуј како.
ВУКАШИН:
На ту Рашку више
Не рачунам. Без икакве војске
Ми стојимо пред побједиоцем;
Задржат' га, док је не дигнемо,
То је што нам понајприје треба.
Романија и Маћедонија
Области су нама поуздане;
Док ви тамо војску сакупите
Ја ћу кнеза на међама рашким
Заваркиват' ријечима мира.
УГЉЕША:
Много сумњам хоћеш ли то моћи
За све вр'јеме које нама треба
Да овамо стигнемо са војском.
ВУКАШИН:
Знам како ћу; поуздај с' у мене.
ГОЈКО:
Вукашине, једну р'јеч о миру
Сад изусти, па ће, помисливши
И кнез и свак да смо уплашени,
Баш онда се на нас узрујати.
ВУКАШИН:
Док је нама Баоше у Зети,
И области иза леђа вјерних,
Тог се не бој; свак зна какву силу
Ми одотуд можемо поцрпсти;
А најбоље знаће кнез да, кад би
Ваш и сву нам преотео Рашку,
Не би опет могао нас смоћи.
Ја уплашен јесам, ал' не њиме,
Но свјетином подлом која нам се
Испод нога поче размицати.
Држите ли ипак Вукашина
За дјечака каквог, да би дао,
Мир предлажућ', свој страх осјетити?
ГОЈКО (Угљеши):
Шта ти велиш!
УГЉЕША:
Сву судбину своју
Повјерисмо њему...
ВУКАШИН:
Па сад мене
И пустите да ј' изведем срећно.
Хајте, па још данас да кренете
Сваки здраво пут области своје.
Срећно пошли, а брже ми дошли! —
Ту ће негдје вељи Дијак бити;
Реците му да га овдје чекам.
(Гојко и Угљеша одлазе)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.