Смрт Сарајлића Муја
Дворе гради дилбер Хумијана
Од шембоја и од албабера,
Од руже им ћошке изводила,
Рафе гради од ал каранфила.
Кад је дворе злато начинила 5
У дворе је благо уносила;
Ту доходе баше сарајевске
И пред њима Сарајлија Мујо —
Често Мујо оком погледује,
И бијелим зубом потшкрипује, 10
Ал га Хума ни гледати неће;
Она воли свог првог севдаха,
Свог севдаха, Алу базрђана.
Кад то виђе Сарајлија Мујо,
Од јада га забољеља глава, 15
Од жалости и срце и глава.
Свеза главу везеном марамом,
Па га ето свом бијелу двору
И говори остарјелој мајци:
„Чујеш мене, остарјела мајко, 20
Стери мајко мекану постељу,
Ни дугачку, ни врло широку,
Па ми сједи више главе мајко,
И зацвили као кукавица,
А преврћи кано ластавица, 25
Не би л чуле из махале каде,
Не би л дошле облазити Муја,
Не би л дошла млада Хумијана!“
Кад то чула остарјела мајка,
Она стере мекану постељу, 30
На постељу намјестп се Мујо,
А мајка му сједе више главе,
Па закука као кукавица,
А преврће као ластавица,
Кад то чуле из махале каде, 35
Ту се оне окупиле младо,
И пред њнма злато Хуме мајка,
Ал говори мујагина мајка:
„Камо теби дилбер Хумијана?“
А кад зачу Хумијане мајка, 40
Она оде двору бијеломе,
Па дозива ћерку Хумијану,
И овако њојзи проговара:
„Фесић свуци, а кану обуци,
Ћемер снаши, мукадем опаши, 45
И обуци зелену доламу,
А у руке јасемин чибука,
А на ноге кајисер постуле,
Па ти хајде кроз пазар чаршију,
И обиђи Сарајлију Муја, 50
Но се чувај да те не познаду!“
Кад то чула дилбер Хумијана,
Од радости на ноге устала,
Свлачи са себ’ рухо дјевојачко,
А облачи све мушке хаљине, 55
И опаса мукадем појаса,
И узима јасемин чибука,
И обува кајисер постуле,
Па је ето кроз пазар чаршију:
А кад дође млада до дућана, 60
До дућана, Ала базерђана,
Ту се она свраћа на дућана
И говори Алу базерђану:
„Базерђане мјери ми шећера!“
Але мјери, а у очи гледи, 65
Ал је богме не може познати.“
Она оде мујагину двору,
Па закуца алком на вратима,
А завика грлом бијелијем:
„Ко се крије, нека се сакрије, 70
Ето у двор Але базерђана,
Да обиђе својега јарана!“
Сакрила се мујагина мајка,
Мујагина мајка и сестрица.
Она оде Мују у одају, 75
Па му прође, сједе више главе
И диже му кумашли јоргапа,
Па га потр руком по образу.
Кад је виђе Сарајлија Мујо,
Чим је виђе, одма је познаде, 80
Па завика грлом бијелијем:
„Амо мајко, амо и сестрице,
Није ово Але базерђане,
Већ је ово дилбер Хумијана;
Сама нам је тица долетила!“ 85
Ал је Хума хитра на ногама,
Брже слеће на мермер авлију,
Па му онда „еј довале“ викну,
И побјеже кроз пазар чаршију,
И отиде свом бијелу двору. 90
Кад то виђе Сарајлија Мујо,
Од жалости душу испустио.
Прибиљежио: Лука Грђић.
