Смиљ девоћа
Смиљ девоћа, смиљ по гору брала,
берејечћи гору залутала,
па налута на тријест ајдука.
Проговара убава девоћа:
„Сви ајдуци браћа да будете.”5
Сви, ајдуци, за братство примише,
ајдук Ђура за братство не прима,
нел си гледа слнце кроз рукава.
Па говори на тој јасно слнце:
„Зајди, зајди, моје јасио слнче, 10
гора густа девоћа је пуста.
Дај ми боже туја т'вну маглу,
и уз маглу туја ситну росу,
да ја љубим убаву девоћу”.
Што молио бога умолио, 15
Бог му даде туја т’вну маглу,
и даде му туја ситну росу,
те да љуби убаву девоћу.
Тиче поје из густе горице:
„Вала богу, вала јединому, 20
какве овој године насташе?
Брат си сестру у незнање љуби”.
Ајдук се је једн'г уступио:
„Ој бога ти убава девоћо,
што те питам право да ми кажеш: 25
да ли имаш брата рођенога?”
„Имала сам брата рођенога
ал' га Турци малечког украше.”
„Да га видиш, да л’ би га познала?”
„Да га видим, ја би га познала.” 30
„По што би га млада познала?”
„Познала би д’нгу меџу веџе.
Кад беомо некада малечћи,
башта сече дрво јаворово,
па излете ивор од јавора, 35
удари га меџу обе веџе.
По тој би га ја млада познала".
Ђура диже туј његову капу,
и под капу д'нга меџу веџе.
Живи су се за руће ватили, 40
мртви су се од руће пустили.
