Скендербег/38
7.
АТИМА дотрчи, пређашњи
АТИМА (ступи међу њих): Стани, Скендербеже, на кога си подигао мач? На мога оца?
СКЕНДЕРБЕГ: Присиљен, Атимо; јер ја његове крви не желим.
МУРАТ: Атима?
АТИМА: О, Боже, отац и заручник немило се кољу мачевима.
МУРАТ: Јеси ли ти Атима?
АТИМА: Опрости, родитељу, љубов је моја према Скендербегу превелика.
МУРАТ: Баш ти Атима, моја кћи, код душманина?
АТИМА: Код заручника, оче.
МУРАТ: И рођена крв против мене? (Прободе је мачем). Љуби га, док ти душа не поцрни!
СКЕНДЕРБЕГ (који је Атиму у наручја прихватио): Атимо — Боже — Атимо моја, има ли лека? Атимо! (Однесе је у наручја).
МУРАТ: У паклу нашла лека, где је и тражила! (Седне, слабим гласом) Мехмеде, мој се час приближује, у срцу ми пуче нешто, мени нема живота.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|