Сирота девојка (Јован Грчић Миленко)

Сирота девојка Писац: Јован Грчић Миленко

Песму ову посвећујем српским песницима.

Девојка Бога молила:
»О, дај ми, Боже, радости!
Многу сам сузу пролила
У сузној мојој младости.

»Изгубих брацу маленог,
Голупче моје пребело;
Једно га лето доведе,
Друго га лето однело.

»Изгубих до две сестрице,
Две руже моје румене;
Пребрзо руже увеле,
Не маре више за мене.

»Изгубих војна вереног,
Копље га турско згодило;
Живота дан ми помрач’о —
Тек сунце што се родило!

»Изгубих оца с матером,
Сву радост мога живота;
На свету овом богатом,
Ја остах сама, сирота!...

»Дуго сам сузе ронила —
Нико ме није милов’o;
Дуго сам милост молила,
Нико се није смилов’о!

»Једно ми благо бесцено
У души јоште остаде,
С неба га снели анђели
Сироче када постаде;

»Ал’ благо то је скривено,
Па нико да га сагледа
И ко ће да га открије,
Кад мене нико не гледа!«

Тако се дева јадала
Крај сјајног горског потока,
А он је током застај’о,
Да прими сузе од ока.

Тако се дева јадала
Под витом јелом зеленом,
А јела сва је дрхтала
Са лишћем и са кореном.

Тако се дева јадала
Уз цвеће росно, весело:
Роса је с цвећа спадала,
А цвеће све је увело.

Тако се дева јадала
Уз певку птица у пољу:
Птице су редом плакале
Сазнавши њену невољу.

Тако се дева јадала
Спрам сунца што је седало;
А сунце мраком помрача
Сироту чим је згледало.

Тако се дева јадала
Пред лицем младог песника,
А он се сместа понуди
За верног њеног весника.

И он се сместа понуди
За брата, и за одбрану;
А дева брата погледа,
Па сретно душом ода’ну.

И он јој очи обљуби:
Два сјајна српска светила!
И он јој благо присвоји
Кроз уста мила, премила.

И он јој име надену
Од злата сваког сјајније,
Од сребра сваког звучније,
Од свега смртног трајније,

И он јој име надену
Значајно, светло, гласито:
Песништвом, чујте, невере,
Назв’о је миље красито.

Па сад је чува, премилу.
Она му извор радости,
Она му несма казује,
Гласнике бујне младости.

Па сад је љуби без мере,
— Ох, љубит’ њу је милота! —
А она њему казује
Да није више сирота.

У Черевићу, уочи Бурђева дана, 187О.

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 225-228

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.