Сестрино је срце милостиво

Ниха мајка нејака Јована,
Нихајући тихо проговара:
„Расти, расти, чедо моје Јово,
Да би ли ми до коња дораст’о,
Да отмемо цару царевину
И светломе краљу краљевину.
Царевина твоја очевина,
Краљевина твоја дедовина.“
Она мисли, да нико не слуша,
Слушала је два лака улака,
Два улака, царева нећака.
Они иду цару на тужбину:
„Светли царе, огрејано сунце,
Ниха мајка нејака Јована,
Нихајући тихо проговара:
„Расти, расти, чедо моје Јово,
Да би ли ми до коња дораст’о,
Да отмемо цару царевину
И светломе краљу краљевину.
Царевина твоја очевина,
Краљевина твоја дедовина.““
А цар њима тихо проговара:
„Отидите два лака улака,
Два улака, два моја нећака,
Донес’те ми нејака Јована,
Баците га на дно у тавницу,
Ди се легу гује и гуштери.“
Отидоше два лака улака,
Па донеше нејака Јована,
Нејакога од седам година,
Бацају га на дно у тавницу.
Тавновао нејаки Јоване,
Тавновао за девет година
И десете четири месеца. —
Везак везла Кумрија робиња,
Везак везла на тамнички врати.
Из тавнице сужањ проговара:
„Сјај, месече, мој стари војниче,
Много ли сам с тобом војевао
И спрам тебе избројио блага,
Сила, много, девет годин” дана
И десете четири месеца,
Да код кога, не бих ни жалио,
Већ код цара, код незета мога,
Код царице, а несеје моје.“
Али ђипи Кумрија робиња,
Она иде у цареве дворе,
Па казује царици Милици:
„Ој парице, ој госпођо моја,
Везак везем на тамнички врати,
Из тамнице сужањ проговара:
„Ој месече, мој стари војниче,
Много ли сам с тобом војевао
И спрам тебе избројао блага,
Сила, много, девет годин дана
И десете четири месеца,
Да код кога не бих ни жалио,
Већ код цара, код незета мога,
Код царице, а несеје моје.““
Заплака се царица Милица,
П’ она скочи на ноге лагане,
П’ она трчи тамници на врата,
Па удара ногом у тамницу:
„Отварај се остала му пуста,
Да ја видим из тамнице сужња,
Видим сужња, мог брата Јована.“
Па отвори на тамници врата,
Те испушта брата рођенога:
Брада му је, простире пода се,
Коса му је, покрива се с њоме.
Нокти су му, орао би с њима.
Одведе га своме белом двору,
Па доводи до три берберина:
Један брије, други косу реже,
А трећи му нокте сарезива.
Частила га царица Милица,
Частила га три недеље дана,
Док се винце помеша у лице,
Даде њему добра коња врана
И даје му небројена блага,
Па беседи царица Милица:
„Немој, брате, казивати мајци,
Да с’ код сеје у тамници био,
Већ ти кажи нашој старој мајци,
Да с’ код сеје на весељу био.“

Извор

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 7-10.