Балада, варијанта Вукове песме „Сестра отровница“ (бр. 302, кљ. I, стр. 228). Слична варијанта налази се у рукописној збирци Маринка Станојевића „Народне песме из источних крајева, поглавито из горњег Тимока, Пирота и његове околине“, која се под сигнатуром № 27 чува у Етнографској збирци Архива САНУ, а и у запису Светислава Божиновића („Сестра троваљћа“, „Развитак“, бр. 1, 1963, стр. 40), као и др Оливере Младеновић („Развитак“, бр. 1, 1977, стр. 82). Песма с овим мотивом позната је и у влашким селима. Од Десанке Живковић из Бачевице (рођ. 1923) слушао сам је овако (у преводу):
Колико је грло носи,
зове из тврђаве једна девојка
војиика из далека:
„Дођи, војно, узми ме
и учини ме својом драгом."
„Не могу да те узмем, девојко,
јер ти имаш три брата
као три џелата,
сталио су под оружјем
и на коњима.
Умори своју браћу
па ћу да те узмем.“
„Добро, добро, да их уморим,
али како отров да створим?"
„Источно од села
има крушка с великом крошњом,
на њој ћеш видети обешеиу змију
којој цури отров из уста."
Милка Милијић из тимочке Јелашнице певала ми је и познату песму „Станајо, мори, Станајо“.
У иаведеној антологији Илије Николића налазимо је на стр. 62, (бр. 53). где је преузета из збирке Живојина Станковића (бр. 85). Чешће се чује са почетним стихом „Планино, моја старино, леле!“ (у Грлишту, на пример), а Коста Манојловић је у поменутој збирци објавио две њене варијанте (бр. 173. и 174), од којих је прву записао од Милорада Ћирића из Сопота а другу од Стевана Пејића из Пирота. О насилној антропофагији (тј. канибализму) у овој песми писао је др Петар Влаховић у раду „Једна етноантрополошка појава из српског усменог народног стваралаштза“ („Развитак", бр. 1, 1974, стр. 80—83). Сачувана је и код српског становништза у Румунији (в. др Душан Недељковић „Народно певање лимитрофне темишварске српске етничке групе“, Зборник радова САНУ, н. с. књ. I, Етнографски институт књ. 5, Београд, 1971, стр. 108) и једну њену варијанту унео је Сава Л. Илић у „Антологију српских народних песама“ (Букурешт, 1958).
