Сеоска учитељица/XVIII
XVIII
Сврши се и свадба тихо, мирно : мало ко и сврну пажњу на тај догађај. И младенци и часници — цела свадба — поседаше сви у једна кола и одоше на ручак Љубичину оцу, а пред вече се сви вратише, да би се сутра рано могао наставити редован посао...
Љубица сања само о оном што је изгубљено, о чем се некада сневало, а Гојко се првих неколико недеља осећаше сав блажен, срећнији од цела света... Ну, одједном он стаде опажати како се Љубица све више мења према њему... Следи се од страха и стаде пажљиво мотрити... Истина, ни досад нису њихови односи наликовали меденом месецу, о чем је Гојко толико слушао и понешто читао, али то се, у њихову положају, није могло ни очекивати. Међу њима непрестано стајаше некакво страшило, које их раздвајаше и не допушташе никакво веће зближење. С тога су се они ограничили на тих, озбиљан живот. Љубица је пренела оно мало сиротиње у Гојкову собу, наместила, почистила, уредила све, и она смрадна, одвратна соба доби сасвим други изглед. Право гнездо !... Само не онакво, како се замишљало ранијих дана...
Живели су скромно, мирно, сносећи свако за себе своје болове, сакривајући их једно од другога, старајући се обоје да се покажу што веселији. Разговори се вођаху или о школском послу, или о кући, ни о чем другом.
— Да ли да пошљемо на станицу за месо? запитала би га она јутром.
— Како хоћеш, али готово ... имамо млада сира, лука, јаја, шта ћеш више. Нек остане која крајцара за брата.
Гојко је сам изјавио жељу, да њих двоје издржавају њена брата, док је у школи.
Она га после ове речи погледа захвално, па промени разговор узе веселији, љубазнији тон;
— Ама, молим те, шта ћу да радим са молитвом: никако деца не могу да изговоре неке словенске речи... целе зиме се мучим. А може доћи неко, ко пази на те ствари.
— Е, јесте... сви се муче са тим... Оно »насуштни« !... Ја сам прве године оплакао; ха-хаха... Ја ћу ти данас то уредити... До подне ће сви знати. А ти иди у моју школу, па ради читање.
Тако су они првих недеља, али се сад све почиње мењати, наступа полагано некаква хладноћа, досада; свако се од њих све више повлачи за себе, и међу њима је све мање предмета за разговор.
Гојко све више зебе... Да је то она обична хладноћа, која наступа изненадно, па тако и прође, он се не би нимало плашио, али у њену погледу он опази такву досаду, презирање, па чини му се баш и гнушање и одвратност!... О, ако јој је већ постао одвратан, а цео је живот пред њима! И најгоре је што ту нема никакве помоћи, он сам зна то... Ни сама она не може ту ништа помоћи, баш и кад би хтела. Шта може радити, ако јој он постане сасвим одвратан!... Мора га избегавати... И онда настаје дуго, вечно, бескрајно страдање, без иједнога срећног дана, без наде, без утехе...
Гојкова се зебња испуни. После неколико недеља они не имађаху више о чем говорити. Чим устану, гледају да побегну једно од другога у школу, где су проводили целе дане, налазећи у раду олакшице своме страдању. Гојко је избегаваше да јој не постане још досаднији, а тешко му већ беше гледати оно вечито болно лице, на коме су исписане велике муке и тешко страдање...
А Љубица је доиста страдала много. Одједном се загледа у Гојка дуго, дуго... па јој дође да врисне од бола. Побегне у школу и стане ходати, кршећи руке и уздишући тешко. »О, шта сам радила!... Па ја га нисам пре ни гледала, а он је ужасан, страшан, одвратан !... Како сам могла... шта ми би!... На цео век, до смрти... И све тако бежи од њега, гнушај се !... О, ту се мора изгубити памет! И ја сам првих дана била чак расположена према њему«... и она се сети неких тренутака, кад му је изјављивала нешто налик милоште... Шкргутну зубима, севну очима и дохвати се обема рукама за главу, па као махнита стаде јурити по школи, чупајући себи косе и плачући. У души јој беше и бола, и срџбе, и стида, и гнушања страшнога, болесног, одвратног, које граничи са лудилом...
Тако настадоше горки дани у овоме ново савијеном гнезду. Мучно да ће ту зацвркутати млади птичићи и раширити крила домаћа срећа!...
Почетком јуна настаде велика журба у школи : одређен је ревизор, знали су га обоје, и Гојко и Љубица, јер им је предавао школски рад. Само ће у Орловицу доћи тек крајем месеца, јер је почео с другога краја среза. Тога истога дана дознали су и за Перу писара, да је осуђен на дугогодишње заточење. Довољно узрока за узбуђење и журбу. Љубица се плашила ревизора, јер се о њему говорило да се бави самим ситницама из школскога рада. Прионуше обоје на посао...
Око поноћи Гојко се трже; пробуди га некакво необично стењање. Протрља очи, послуша... јест, то је она. Понекад јој се отме из груди и загушен јаук. Гојко упали свећу и устаде.
— Шта је? запита он преплашено, трчећи по соби и чешући се руком по једном рамену, и ако га ту није ни мало сврбело.
— Нађи коња.... трчи мајци што брже можеш... Она нек дође на коњу... све у трку!... Ааај-ах-ах!... зајаука она и стаде се претурати по кревету.
Гојко отрча, онако необучен, у школу, разбуди Стојана и посла га за коња. Како ли је изгледао Гојко тада и како му је дрхтао глас, може се закључити по Стојану, који онако испод покривача испаде и прескочи све степенице на вратима, па као муња одјури суседовој кући. Док се Гојко обуче и спреми, Стојан доведе оседлана коња. Гојко ускочи на седло, па се обрте Стојану.
— Ако не дођем до сванућа, нађи коју жену... онако постарију, мирну... нек се нађе.
— Не бригај... Трчи! одговори му Стојан, млатајући рукама уплашено.
Гојко ободе коња и кад пролете кроз вратнице и отиште се низ сокаке, осети само како му ветар шиба и фијуче поред ушију...
Шта је ово... зашто он иде ?... Ни сам не зна, управо неће да зна, неће да мисли о правом узроку, јер му је лакше забости нож у груди, него усвојити ту црну мисао. И он осећа да се приближило, да је дошло време кад ће та црна мисао да се претвори у грозну јаву... Страшно!... Поред толикога страдања, још и то... да буде врхунац муке и патње... Ветар фијуче на махове, према скоковима коњским а он не види и не осећа ништа, само јури напред и понекад се намршти од нове навале мисли...
Кад свану, Гојко стиже с баба-Смиљком пред школу. Ташта му одмах утрча у собу, а он предаде коње Стојану, не питајући га ништа и не гледајући га. Приђе опрезно к прозору и послуша... Разлеже се врисак ужасан, страховит... Он претрну, хтеде јаукнути, хтеде утрчати унутра... хтеде много... па се одједном издиже на прстима и погледа на прозор. Ништа... мати јој се сагла, нешто се осврће, трчи по соби тражећи нешто... А она, не види се... само се шарени и бели некаква маса на кревету и разлеже се врисак за вриском...
Гојко побеже од прозора и више не приђе тамо. Чим би чуо врисак, он би бежао даље, даље... и гледао би зачуђено, преплашено. Шта је то... је ли смрт ?... Он не зна. Ако умре ?... Ништа !... Не може бити ништа страшније од овога што је сад. Он је не жали, он није у стању овога часа да осећа ма што. Претучен је, смрвљен догађајима, па иде двориштем као суманут ... Шта је то... докле ће тако ? Зар још није умрла?... Тако дуго!.. И њему се чини да хода тако по дворишту пуних 4—5 часова, и ако је тек мало јаче од пола часа како су стигли.
Одједном поче да се смеши у себи, смеши се, маше рукама и види како се баба-Смиљка помолила на вратима и некоме такође маше руком... Можда је то њему, али се то њега не тиче, кад она није више жива... Он сад зна само да хода овако по дворишту и да гледа овога уплашеног фамулуса како стоји с мотиком уз врата и гледа у кујну... Што ће му мотика ?... Ах, јест... морају њу закопати... Наравно, кад ко умре, њега закопају... И њега ће некад закопати, али то сад није тако важна ствар...
Него шта ова баба једнако провирује из кујне !... А не плаче и не жали кћер... И шта оно вели: »Нашло се мртво !« И зашто баш сад мора, онако кришом, да му предаје онај велики замотуљак у крпама ?... И Стојан се огрће неким дугачким гуњем, крије оно под гуњ, замеће мотику и журно излази из дворишта... Ха!... узвикну Гојко и поче долазити к себи. Стаде разумевати догађаје... Он могаше схватити одмах, да Стојан однесе собом највећи његов страх, његово право страдање... Па то се више неће страдати ?... запита се он бојажљиво и погледа око себе усијаним, узвереним очима, тражећи одговора на ово животно питање... А око њега све ћути, зелени се и живи снажном младошћу... Врхови дрвећа засветлише се, пређоше у отворено сјајно зеленило... На истоку се небо зацрвенело, помолио се иза брешчића зажарен, усијан котур, а над њим трепере и прште по плаву своду руменосјајни зраци...
Гојко се откотура до учионице, паде на сто и остаде тако, загњурио главу међу руке, као да спава...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|