Сеоска учитељица/XIX
XIX
Дође испит. Љубица се тек опоравила од болести, па жива премрла од страха. Истина, Гојко је радио и са њеном децом, док је боловала, она сама види како је много он урадио, али се ипак плаши, Много плаши... А Гојко се не боји испита, он зна да су деца ваљано спремљена, и то му није првина. Али се боји ревизора, и не због оцене, него просто онако, боји га се као човека оштра и озбиљна, боји се оних неколико часова, што ће их морати провести са њим... А после... биће најсрећнији, јер ће остати сам, и неће се бојати никаквих мука ни страдања...
Љубица се показа на испиту необично пргава. Како је радила преко године, тако настави и на испиту: стаде викати па децу, љутити се, умало не почеше страдати детињи чуперци. Она још није стекла ону необичну вештину многих старих учитеља, да целе године туку децу душмански, а на испиту деца весела, смеше се на учитеља, гледају га слободно... а он се упреподобио, па само трепће и милује децу по глави... Ко би помислио, да се у таквој школи целе године разлеже јаук и плач јадне, немоћне дечице !... Љубица за ту вештину није ни знала, па зато јој ревизор смањи оцену и даде четворку, рекавши да је иначе цео рад одличан. И Гојко се много сплете са питањима из рачуна, али њему не покварише одличну оцену, те тако он имађаше жалити само Љубицу, што се онако нетактична показа. Ревизор отпусти децу кућама, рече им да дођу у школу на Петров-дан, па оде.
Сврши се та необична школска година!... »Дакле, то је испит !... мишљаше Љубица потом. Богме страшно!... није баш тако обично, како причају. Не могу још да се приберем од страха«. Још истога дана Гојко је одвезе њену оцу, па се он другога дана врати, рекавши да ће предузети неки већи пут. Међутим, о путу он није ни мислио, него је жељно очекивао тај дан, кад ће се наћи сам, са својим верним Стојаном, у оној чистој собици, па живети тако безбрижно цело лето... лежати на кревету и мислити, не бојати се ничијега хладна погледа, не страховати од изненадних догађаја... оставити еве на страну, па живети... живети славно !...
И Гојко доиста проживе школски распуст у задовољству и одмори се од оноликога страдања и патњи, што их претури за годину дана... Он никада никога не запита за Љубицу ни где је ни шта ради. Тражио је премештај за обоје у други округ, па сад само седи и чека...
Поче нова година. Веља доби премештај на железничку станицу, где је оно држан збор, а на његово место одмах дође један њихов друг из Учитељске Школе, годину дана старији по школи, а знали су га добро и Гојко и Веља. Гојко није добио премештај, то му јавише другови, који су се бавили у Београду. Он слеже раменима и поче уписивати децу у први разред. »Да се трпи!... рече у себи. Дође време да се опет страда!... А ове ћу јесени тешко страдати, то знам... јер сам летос благовао... То се мора платити!... Шта ли ће бити, Боже ?... Свеједно, шта буде!«... И он, покоран судбини спреми се за даља страдања, држећи да то тако мора бити, да је се и родио за то: да страда, да се пати вечно...
Дође и Љубица. Изменила се. Здравље је поправила, али она дошла некако сасвим друкчија. Уозбиљила се још више, али је некако постала, равнодушна према свему. Са Гојком се поздрави обично, као да су се пре два часа растали.
— Где си ти летос био ? запита га само, па као и да не очекиваше одговора, стаде се освртати по дворишту.
— Овде, одговори Гојко, мрштећи се.
— А!... отеже она и оде у собу.
Кад се распреми од пута, врати се у школу, где Гојко спремаше своју уписницу.
— А премештаја нема?
— Нема. Веља добио...
— Чула сам све, прекиде га она. Какав је то Влајко Пецић, што долази на Вељино место ?
— Наш Друг... Онако је некако... чудан. У свему је оштар и одсечан. У школи, кад год је што требало протестовати, он је то радио без бојазни, а њега су се многи бојали, чак и професори...
— Је ли ожењен ?
— Пре две године није био... Сад не знам.
— Ах... уздахну Љубица дубоко, осврћући се око себе, не знајући шта да ради. »О, како је досадно!... Све ће се понављати једно исто... И овај несносни Гојко, са својим оригиналним особинама,. и његови кад страшљиви кад намрштени погледи, и ова најпре заплашена па потом ослобођена и раскалашна сеоска деца... И кметови са вечним немањем новаца, и депозитар крајем свакога месеца И све, све исто, једнострано, досадно!«...
»О, што нисам знала да ће се онако свршити !... понављаше она већ стоти пут једну исту мисао. Него. улетех, заробих се, уплашена, и упропастих живот... А како је то све могло бити друкчије !... Могли су се остварити сви они лепи снови, могла сам савити гнездо, у коме бих душу одморила и познала праву срећу. А ово... зар је ово гнездо!... Он лежи ту цело лето... са његовим одвратним чичом, и не разбира за мене... А и ја... тако исто. То није кућа!... О, ала се грдно преварих!«...
А Гојко ради, иде и мисли: »Доста ми је само што знам да је моја, да припада само мени и никоме другоме. Нека страдам, нек се мучим, не мари... само кад је она моја, кад знам да је ту«... И њему није нимало чудно, што се летос крио од ње, а сад осећа да му је она ипак најмилија, најдража.
После два дана дођоше Веља и нови им сусед Влајко. Беху пошли Вељиној школи, па свратише да се виде са Гојком и да се Пецић упозна са његовом домаћицом. Чим наступише у двориште, Љубица одмах опази, да нови колега целом својом појавом и држањем одговара њеним ранијим сновима.
— Хо, брате... Овај ми шврћа вели: оженио се наш Гојко и прича ваздан тамо... Дај, вељу, да видим нашу »млâду« како изгледа као муж, говори Влајко, здравећи се са Гојком и гледајући га озго са висине, са сенком подсмеха на уснама.
— А ово је, без сумње, твоја драга половина и глава куће, настави он, рукујући се са Љубицом, — јер ти пријатељу, не можеш бити глава куће, насмеја се он, и загледа се у Љубицу... Поглед му остаде на њој подуже, и на лицу његову беше јасно исписана мисао: »Хо, море, па ово је баш згода жива!... Права лепотица!«...
Гојко се мало ушепртљао, звера очима и гледа прекорно Вељу, држећи да је он крив овако незгодну понашању Влајкову.
— Знаш га сам, одговора му Веља, смешећи се. Ко може Влајка натерати да игра по туђој свирали!... Гледај га само!...
Поседаше и почеше разговор. Љубица не скида очију са госта, а и он се, у разговору, почешће осврће на њу. То је човек Гојкових година, развијен, крупан и веома отресита држања; лице му доста развијено, обријано ; брчићи танки, жућкасти, скоро бели ; обрве танке, уздигнуте и оштро превијене на средини, испод њих оштро гледају и секу два плава ока, па се на ниже спушта, превијен И мало затубаст, нос; брада му обријана, необично развијена и истурена напред. Цело му је држање одсечно, а на његову лицу не беше ниједне цртице која би одбијала и изазивала нерасположење; напротив све му црте беху у хармониској слози, те изазиваху симпатију од првога погледа.
— А кад ћеш ти једном да... у наше друштво? запита га Гојко, смешећи се.
— Да се женим?... Хо, младићу, ја сам то све преживео... Скућио, окусио домаће среће, раскућио... Као на електрици !...
— Како то!? повикаше Гојко и Љубица, зачуђени.
— Остао удовац, брате, па осиротео, одговори им Веља и насмеја се, али они обоје гледаху Влајка и чекаху његов одговор.
— Оженио сам се прошле зиме. Кад у пролеће удари некакав шарлах на децу, те распустих школу... Док ја то наредих, жена се разболи... видим да је шарлах, после већ и доктор рече... Кад прездрави и поче се љуштити, удари је у срце, па за два секунда готова!... одговори Влајко, и повуче дим од цигаре.
— И то је била женидба из љубави! рече Веља.
— Ех, шта ту дробиш!... одсече се Влајко, али га не погледа, но сакри очи.
— Збиља?... запита Љубица живо, па видевши да Влајко нарочито ћути, настави: и ви то поуздано не можете заборавити никад?...
— Хо, људи... како могу заборавити да сам био ожењен!... одговори Влајко, и насмеја се.
— Знам, него сте извесно жалили?... настави Љубица запиткивати, тако радознало, као што мала деца распитују за непознате им ствари. — Жалите јамачно и сад?
— Е, не могу довека жалити... свему има краја. Мислите ли да би вас овај ширет жалио ?...
Љубица поцрвене и обори главу. Не би јој по вољи одговор. Каква је то љубав, да се тако брзо заборави!... Говори о њеној смрти, а смеје се. По њену мишљењу, он треба не само сада, но и после десет година, да буде скрушен, убијен, сатрвен тугом... Управо не треба ни да преживи праву љубав... Кад нестане такве љубави, нашто ми онда живот?... Еј, људи, људи, какви сте ви!...
Љубица задржа госте на ручку, и ако се Веља томе веома опирао. Чекаће их, вели, негова жена, која је спремила ручак, али му Влајко напомену, да тај спремљени ручак они могу и довече појести, пошто се он решио да ноћи код Веље...
»Хм... удовачка посла! ... рече Веља у себи. Јутрос сам га једва натерао да ми дође на ручак, а сад хоће и на конак... само да би могао ручати код Гојка.. Еј, мој Гојко, држи се сад добро... није ово Пера писар!«...
А Влајко, посматрајући замишљена Гојка, мисли у себи: »Гледај ти, молим те, какву је он згоду пронашао!... Хо, кићане, јадан си ти муж за оваку жену !«
Љубица, и ако не имађаше у кући скоро никаквих судова, спреми леп ручак, постави совру у хладу, и позва госте да заседну. Беше све лепо, и чисто. Гојко не може да се начуди откуд се појавише толике ствари, чак и чист бео покривач на столу... Али је женска глава за те ствари вешта, очас се учини позајмица, нешто се дотера привремено само за тај мах, а кад погледаш, оно све лепо и ваљано...
Влајко се о ручку расположио, задиркује Гојка, сећа се неких смешних сцена из ђачкога доба, и тако умешно води разговор, да се Љубици и Гојку чини, као да је он већ годинама међу њима.
Е, брате, ово је ваљано... овако са старим друговима провести који часак за трпезом, узвикну Влајко, бришући се убрусом. Ја сад морам да вам се сам натурам, па ћу лепо код једнога четвртком а код другога недељом. Да живимо, брате!...
— Нама изволите свакад недељом, прихвати Љубица живо. А и иначе, кад год имате времена...
Влајко и Веља насмејаше се оволикој наивности.
— Ето вам га вала и за четвртке и за све празнике, и још да вам дам приде, насмеја се Веља.
А Гојко се само смеши и гледа како ти и он сад има кућу и жену и њему долазе другови на ручак... Све баш онако, као код правих кућевних људи! И он извесно сад представља правога домаћина! И њему се то чини и смешно и у исто време чини му задовољство. Он развуче усне још јаче, и стаде руком гладити браду...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|