Сеоска учитељица/XI
XI
Љубица се толико измучила, толику борбу душевну издржала за ово кратко време, да већ беше малаксала, у њој и не беше више снаге за даљу борбу, за отпор. Она се грозничаво хватала за ма какав повод или случај, који би је могао мало расположити и угушити јој у души оне страшне црне мисли, од којих се живо срце леди, а снага се млада топи и вене... Да се само побегне од тих страшних дана и још страшнијих ноћи, кад се само гомилају мисли за мислима, све црње и страшније, а она се претура у живом пламену, који јој обузео тело, стеже рукама врелу главу, а мисли се само роје, роје... Да се све то угуши, заборави, па да се живи кô и досад!...
Устала је весела, спремила се, прикачила часовник на груди, пошто га је прво дуго обртала и посматрала; већ му је проучила и разгледала сваку шару, запазила сваку особину, али јој још није почео постајати обичан, као што то бива кад дуго разгледамо какву ствар, нарочито украс. Кренула се у школу. Време бејаше оштро, хладно... По целом небесном своду навучен је суморан покривач загасите тамне боје, из кога непрестано сипи она ситна, влажна, досадна измаглица, која укваси човека горе од пљуска, а траје данима, недељама... Сокак се раскаљао, па нигде не можеш ногом згазити од блата. Дохватиш се руком за плот да би прекорачио бару, а рука клизи по мокром и хладном дрвету ; стресеш се од те незгоде, а за врат ти падне читав пљусак са какве отомбољене шљивове гране, која се пресамитила преко прошћа. Од невоље удариш средином, па посред блата...
Кад изиђе Љубица из каљава сокака и ступи у пространо школско двориште, обузе је некаква слутња, и она застаде. Предахну од уморна хода и загледа се у даљину... Осети да је обузима страх, баш прави страх; али то од чега долази страх далеко је, оно се не види, не појављује се... И снага је издаде... Она стаде узверено гледати око себе... »Да ли да иде у школу ?«... То је сад фаталан корак, јер тамо ће бити све свршено. Може се и вратити. Зашто не!... Написаће Гојку да је болесна, и онда ништа... Нема ничега! Онда ће се и оно страшно, непознато, уклонити...
Али истога часа она као у сну осети, да се тај фатални дан не може више избегавати, не знајући ни сама зашто... Она се осети као да се нагнула над провалијом, нагла се и већ губи равнотежу .. оздо из црна бездана вуче је нека сила и она не може да јој се одупре, она и не покушава да се врати, јер осећа да то не може бити, и њу обузима очајање, ужас. али ипак она се креће напред и улази у школу.
Кад отпоче рад, прибра се мало и врати јој се обична њена смелост. Само јој једна мисао о том дође у главу: ваљда ће се и сад умети извући... како је до сад!.. Она се истина расположи од те мисли и поче радити лепо, без великога узбуђења, али тек око ње облеташе сав досадашњи страх и зебња, она га јасно осећаше у својој близини, али се стараше да радом угуши све те мисли, да се отресе тога бунила и да буде присебна. То јој најзад пође за руком...
Кад Гојко, око десет часова, опази да је Љубица пустила своју децу кући и он пусти своје ђаке, па се завуче у своје прљаво сопче, у коме беше сена и ђубрета довољно. Он и Стојан слагаху се добро, а последица те слоге беше нечистота, која се морала трпети, и јевтине намирнице, које су још више учврстиле њихово пријатељство. Они су сад врло интимни, међу њима нема никакве засебне тајне, договарају се озбиљно и поверљиво о свему. Јуче су, на пример, чим је Стојан саопштио Гојку новост о часовнику, одлучили да ово дана припазе на Љубицу боље.
— Ниси могао да дознаш од ћате, онако... да га превариш: хоће ли данас долазити? Гојко никога не помену, али се знало о ком говори.
— Не зна, братићу, ништа не зна. Смрзао се и он кâ жаба на леду, па не зна у кога ће да гледа. Нешто и код њих има, устумарали се кâ говеда пред олујом.
— Е?... зачуди се Гојко, и подиже главу.
У том се отворише вратнице на дворишту. Стојан приђе прозору, па одмах одскочи.
— Ето га!
Гојко скочи с кревета, обрте се збуњено по соби, па видевши да га не очекује никакав посао, врати се и леже на место. Он не хтеде ни погледати кроз прозор, поред кога прође весео писар, подигнувши главу високо и погледајући жудно на један прозор од учионице. Чим полицајац уђе у школу, Стојан истрча напоље. Гојко остаде сам у топлој загушљивој соби, гледајући несвесно у дугачке пукотине, које су се отегле по тавану и преврташе своје старе, непретурене мисли...
„Да ли је толико лакомислена, да је могу занети златне ствари ?... Или ће се опет одупрети бесној сили ? А он!... Ух!...« У Гојку закипи и загрми читав пакао гнева; кроз цело му тело пројури нека снажна струја, која га преобрази: он постаде одлучан, жив... Ко би га сад видео, не би познао у њему онога збуњеног, плашљивог јадника. »Да га искасапим свега!... Лепо онако да узмем нож, па право у груди — нећу у леву страну, нек се дуже мучи. Па онда мазнем преко носа: фик ! а нос у траву... Он вришти, кука... Стој, господине Перо, да знаш како је бешчастити учитељске породице!... Па онда једно уво, па друго, па гледај га онако чуљава како се превија, а крв шикља... Па онда забоди једном у трбух и реци: ово ти је, господине писаре, за онај први разред...«
»Не, не... то не ваља. Друго... Стоји он онако... наслонио руку на Љубичино раме, а ја уђем па га зграбим обема рукама, подигнем у вис, па буп о под!... Ти ли се нађе, црвенкапићу, да бешчастиш ово свето место, у које ниси достојан ни да уђеш! узвикнем му ја, а Љубица дрхће, дрхће... па ми приђе и моли да је изведем из школе, а ја се тек онда наљутим, па скочим ономе на леђа... па гази, гази, удри штиклом у главу, туци, гњави«... И Гојко се опет мало прибере од гнева.
»Што то нема Стојана ? Одавно је... Хм... Држи се она... А ја постанем, на пример, министар полиције... Хе-хе...« И Гојко мрдну брком у страну, осећајући да је п ту претерао, али ће ова мисао најбољ да му ублажи гнев. Он се хвата ње још усрдније. »Чује он за ту промену... већ тамо, депеша... па му се одједном одсеку ноге од страха... Дрхће и чека дан, два... Трећи дан долазе три човека у срез, јављају се капетану. Комисија! Дајте овамо Петра писара.. Он се већ сав охладио. Дај кључеве!... Запечате касу, па дај рачуне... Удри, удри, држи, па кроз неколико дана господин писар у затвор... после већ буде осуђен на робију и тако... јест, тамо умре... А ја око Љубице... тамо-овамо, док се венчамо... После већ добијемо боље место, неко лепо усамљено село, где нико не долази, па«...
Стојан утрча ; лице му помодрело од дуга стајања на зими, али се у очима чита нека јака мисао, која га занела и која ће без сумње стајати у вези са давном, далеком прошлошћу... Старцу цвокоћу зуби, нешто од зиме, а можда, а можда и са другога узрока.... Он погледа унезверена Гојка са оним простим искреним саучешћем и махну главом ка вратима.
Гојко истрча, али се после неколико секунада врати, искривљених вилица, страшних, разрогачених очију... Нешто га у грудима дави, стеже и пење се на више, ноге му клецају, у глави читав хаос... Он откачи свој кратак зимски капутић, обуче га веома брзо, набаци капу на очи, па пројури преко дворишта, не марећи хоће ли га ко опазити са прозора. Брзо стиже у Брезовац.
Веља таман седа за ручак, а Гојко упаде у собу, задуван, занесен, гневан, са стотину осећаја. По уплашену и необична изгледа лицу Веља се досети јаду, намршти се и као да и њега обузе лако дрхтање, али се он прибра брзо и погледа се са Гојком право у очи.
— Јеси ли ручао?
— Море, какав ручак!... узвикну Гојко љутито и стаде скидати капут.
— Шта је, за Бога, запита га учитељка, која га досад гледаше као право чудо.
— Шта је... уморио се човек, викну Веља, намрштено. Седи овде... Сипај, домаћице... Ах дај прво тањире...
После ручка вођаше се међу друговима жив разговор у учионици. Веља седи крај стола, држећи умочено перо над хартијом, а Гојко хода преко школе и застане, кад га Веља што упита.
— Ето ти, брате... шта ћеш више!... Речено је све. Ако они горе имају најмање образа и љубави према школи... не, макар не имали праве љубави, али макар поштовања — онда ће ти, брате, и писар и твоја слачајша прва љубав охладити... Ово се нигде у свету не дешава... А с тобом што буде: од премештаја неће ништа горе.
— Да ли да заведем у деловодник? запита Гојко, савијајући исписану хартију и остављајући је у капут.
— Разуме се... Али на адреси напиши у руке, дане оде прво ономе доле... Он њега и држи.
Гојко се поздрави, па оде журно. Мислио је да иде вечерас цркви, субота је, па да ноћи тамо, али га сад очекује важнији посао. Чим дође, затвори се у учионицу и стаде преписивати ону хартију, што је донесе од Веље.
Напољу се смрачило, и ако је још доста рано. Навукла се по околини густа магла, па роси по мокрој, раскаљаној земљи, по дрвећу и зградама, цеди се са лишћа и кровова у ситним капљицама и навлачи на луде онај тешки сумор и зловољу, од кога се највеселије лице намршти. А ко већ иначе има довољно узрока за тешко расположење, он мора очајавати на овакову времену.
Љубица изиђе из школе тачно у подне. Силазећи низ камене степенице, она се тако повођаше у страну као да ће сад пасти; издала је снага, па се једва креће. На последњем камену стаде и погледа пред собом тупо, несвесно, као што гледа болесник у врућици. Дуваше оштар, влажан ветар, и она подиже обе руке, па махну њима преко лица, као да се умива овом влажном измаглицом, стресе се од хладноће, која је одједном обузе, па журним кораком пређе двориште и оде у свој стан. На вратима је дочека домаћица:
— Еј, веселнице, скапала си од глади. Да ти начиним часком кајгану ?
— Не треба... не могу, промрмља Љубица, и онако буновна, не дижући очију, прође у своју собу.
— Море, ти си болесна? отвори за њом врата и провири у собу ова жена, гледајући је са оним простосрдачним женским саучешћем.
— Ништа... остави ме! Боли ме глава, одговори Љубица, затварајући врата. Скиде са себе неку горњу хаљиницу, извади часовник и метну га на сто, извуче из џепа некакву црну високу кутију од украса и отури је од себе са одвратношћу. Затим се пружи по кревету и остаде на њему, непомична, до мркла мрака. Шта је чинила за то време — ни сама не зна: није спавала, није ништа мислила, ништа није осећала; око ње владаше црн, густ мрак, који је уништио сваку мисао, свако осећање, само остаде пуст, саломљен живот, изнурена, исцеђена снага Кад се смрче сасвим, она се исправи и седе на кревет, па стаде гледати у мрак. Пред очима се непрестано ређаху некакве необичне слике. Најпре се стадоше мотати некакви црни котурови, које она лепо распознаваше, и ако беше у густом мраку, затим се котурови стадоше растезати у дужину, стварајући све веће, разноврсне слике. Одједном се на зиду, право пред њеним очима, расветли и показа велики светао круг из кога потом изиђе глава са исплаженим језиком, и њој се учини да је то глава њене газдарице из Београда, код које се хранила. Глава стаде прелетати по соби прилазећи јој по некад тако близу као да ће је закачити. Љубица посматраше пажљиво сваки покрет, не осећајући ништа и не мислећи ни о чем. Згурила се, савила се у клупче, наслонила главу на уздигнута колена, а око њих обавила обе руке па гледа... Кад би око поноћи она одјеном склопи очи, спусти главу на јастук и заспа...
Одједном се расветли цела соба, али то сад није она соба у којој заспа, него она у Београду, у железничкој улици. Она се диже са кревета, устаде и угледа пред собом Драгутина, једног лепушкастог ђака Учитељске Школе, који је становао у истој кући и редовно је пратио у школу до абаџиске чесме. Она се зачуди његовој појави, а он пружи руке радосно.
— Хвала Богу, кад те нађох! Хајде!...
— Куда ћемо? пита она, стежући његове ледене руке и гледајући га оним ђаволастим погледом којим обично гледају заљубљене шипарице, кад се нађу са предметом своје љубави.
— Зар још питаш?... У цркву... венчање...
— Како ћу? Немам венчане хаљине.
— Којешта! Још те нису оставиле београдске предрасуде... Ти си образована учитељица!
— Добро, чекај да се обучем...
Али Драгутин не чека, него је узима за руке и води. Кад дођоше до прага, он се осврте и погледа је онако ђачки... Она обори главу стидљиво, а он је полако обгрли, па је одједном стаде љубити тако страсно, бесно... а она му враћаше пољупце, топећи се од милине... »То је љубав... ми се љубимо, је ли ?« тепаше му она, а он је притискиваше на груди све јаче и јаче, уверавајући је пламеним речима о вечној љубави... Тако некако дођоше цркви, и она види себе у белој сјајној хаљини, са венцем на глави а поред ње покуњио се њен будући муж, Гојко учитељ, па звера око себе... Ту се опет некако смрачи и неки људи стадоше лупати на школским вратницама. Она провири на врата и таман да викне Стојана, а пред њу стаде Веља учитељ, насмеја се весело, па је запита:
— Докле ћеш ти, море, да ме вараш тако? Знаш ли ти шта је љубав!...
— Шта ћете? пита га она у чуду.
— Да се венчамо, зар ниси обећала!
И она зна да му је обећала венчати се са њим, и ако има живу жену, и таман да му изјави сад пристанак, а иза њихових леђа викну Стојан:
— Не може, братићу, мени је обећала!
Она виде да Веља хоће да убије Стојана, па побеже у школу; ту је опет обузе мрак и она продужи спавање...
Изјутра се пробуди с јаком несвестицом и главобољом, устаде те се уми, па хтеде склонити оне украсе са стола. Остави часовник у фијоку и понесе тамо и ону другу кутију, па одједном застаде и отвори је. Из црнога плиша, чиме је обложена кутија изнутра, засија скупоцена златна грана, посута крупним камењем. То беше доиста редак и величанствен накит. Застадоше јој очи на њему дуго... Она га придену у косу, па приђе огледалу, да види како стоји у коси. Изврсно!... Она спусти очи и погледа у своје лице... Као да је боловала читаву недељу, тако се изменила. Намршти се, па оде к столу и опет стаде разгледати грану; очи јој светле живље, а усне се осушиле, поцрнеле од ватре. И сад је обузима дрхтање, а глава све јаче стеже и заноси. Остави ствари, па опет леже.
Око подне дође јој мати. Она се сва промени, кад угледа то мило јој лице, скочи с кревета и обисну мајци око врата.
— Зар још ниси устајала од спавања ? ослови је мати, видећи је необучену.
— Устала сам, па ме нешто глава боли. Сад је већ прошло. А ти, јеси ли се намучила у путу?... Камо вас досад, за Бога! Тебе сам једнако погледала.
Мати јој, Смиљка, изгледаше старија од оца јој. Изнурена, ослабела, лице се већ доста збрчкало, коса у велико почела седети, а она се погрбила, превила се онако исто као и Љубица, само у много већој мери.
Ручаше заједно, наразговараше се и за ручком и после о свему, па онда Љубица, на материн захтев, стаде причати о себи, о раду у школи, како све иде лепо, о »том учитељу« што је са њом рече да је мало онако... као луд, а неки пут је добар човек. За сад не говори са њим. Мати, као и свака жена, рада је сазнати узрок тога непријатељства, а Љубица, да би је задовољила, прича јој понешто о писару, избегавајући многе ствари а понешто измишљајући, — како то већ умеју вешто младе девојке.
Снаша Смиљка, бистра и паметна жена, одмах опази да у говору Љубичину има нешто нејасно, да јој она не казује све како је. Само се још није могла досетити свему јаду. Она подиже главу, па благо али озбиљно погледа Љубицу, право у очи... Научила је она давно, да из очију своје деце чита њихове мисли. Љубица поцрвене, задрхта, па се одједном баци на мајчине груди и заплака горко, очајно, с тешким јецањем...
— Мај... мајко моја!... мајко!... врисну девојка и приљуби се уз те слабе, изнурене груди, знајући да само на њима може наћи утехе, ако је још има.
Смиљка се најпре пренерази, уозбиљи се и већ беше готова да проспе читаву ватру горких прекора, да је посаветује како да се спасе од зла, јер држаше да још нема ничега озбиљнога ; али чујући ово очајно јецање, меко женско срце не могаше одолети и њој грунуше сузе, притеже још јаче на груди своју љубимицу, као да је тим покретом заклања од свију страдања и недаћа, што су је опколиле.
— Јаднице!... јадно моје дете! Мученице!... шапуташе она, лијући сузе на ту густу црну као гак косу што се немарно разбацала по њеним усахнулим грудима. Горке су и тешке ове сузе јадованке, али је утицај њихов благотворан: залеђено, окамењено срце почиње се кравити, јер га греје блага топлина мајчина саучешћа.
Цео дан проведоше две сиротице у разговору. Увече, после скромне вечере, легоше заједно на Љубичин кревет. О, да дивне, ретке среће!... Чудне ли лепоте и радости: приљубити се тако уз мајчине груди, сакрити главу у мраку на тим свенулим прсима, које су те, некад једре и здраве, отхраниле и подигле!... Склупчати се тако под топлим покривачем уз то мило сухо тело и ћутати, ћутати дуго, вечно... ћутати и сећати се срећнога и безазленог детињства... Ћутати, ћутати, ћутати... а топлина од мајчиних груди бије на тебе, заноси те... О, слатко ли је сетити се мајчиних груди, кад човек претура тешку борбу преко главе!...
Љубица се склупча и ућута док јој заспа уморна мати. Лежећи уз њене топле груди, она се сети срећнога детињства, кад беху само њих двоје деце, она и брат, па лежаху овако исто уз мајку, под старим, искрзаним и дроњавим губером. Под њима само меко сено, покривено шареницом, па ипак беше тако слатко ту заспати! Нису имали ни своје куће. Прво сећање из живота јој јесте сеоба. Као да је јуче било: смркло се, а они иду страном, више сеоских кућа; мајка носи малога брата, а њу води за руку, отац носи неке поњаве на леђима. Иду тако, а пашчад залајаше. »Као цигани !« рече отац и насмеја се. »Даће Бог, па ћемо до године у нашу кућу« одговори мати, стежући њену ручицу... Па после оно заносно играње у аптовини иза куће: тада је мислила да ће се исто тако играти И кад буде велика као мати, И чудила јој се што се и она не игра, кад је то тако слатко и весело!... Па сеоба у своју кућу, па полазак у школу... Колико се само ту преживело срећних дана, кад је стекла нове, многобројне другаре и другарице и стала се са њима играти мушких игара: ораха, крпигуза, лопова и много других!... После наступа мучно и тешко школовање у Београду. Неколико пута је покушавала да побегне кући, али је знала шта је тамо чека, па је стезала срце и ишла своју »тужионицу«... На дну дворишта, где је становала, беше баштица са неколико густих жбунића. Кад год јој наиђе њена обична туга за кућом, она се завуче у жбуње, па стане нарицати исто онако, као што је чула своје сељанке да жале за покојником. После се већ навикла, а у вишим разредима беше веома занимљивих ствари... До сад се редовно у писмима извештавала о стоци, о суседима и вршњакињама, а сад се ограничила само на кратка извешћа о своме здрављу и раду и тражењу новаца. Одатле се опет настављају светлији дани. Сад се баца око на многе стране, а има се на чем, у пространом Београду, зауставити и забавити. Ту се ређају многи »предмети уздисаја«, Док не дође на ред Драгутин. Тада се заче прва и права ђачка љубав, која је трајала и свршила се исто онако, као што се све сличне »ђачке болести« свршују.
Срећно детињство, красна младости, нећете се никад вратити!
Сад се све променило. И како то тако одједном? Тек само налетеше облаци, натушти се небо и просу се страшна бура... Сад јој је и отац друкчији, простији, ништавнији, а некад је мислила да од њега нема важнијег лица у селу. Сад јој је и мајка дошла некако проста, убога, и ако је још исто онако мила, као што беше у детињству. Сад је и она сама сасвим друга: до јуче бедно ништавно ђаче, а сад државни чиновник!... Хтеде ређати још друге промене на себи, али се одједном стресе и навуче покривач на главу... Старала се да више не мисли, док је не превари сан...
Изјутра усташе обе рано. Она предаде мајци сав новац, што га узе од писара, па је испрати далеко иза села, ижљубише се, исплакаше се опет, па се расташе. Стајала је дуго на отворену пољу, гледајући тужно за погрбљеном старицом, која се, ослањајући се на дугачак штап, удаљаваше све више и више, док се сасвим не изгуби из очију.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|