Свет (комад у четири чина)/26
Тома, Стана, г-ђа Живановићка.
ТОМА. Не знам, што не трпим овога човека.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па што сте га узели, кад га не трпите?
СТАНА. Морали смо га, за Бога, узети. Ако не бисмо узели њега, узели бисмо другога, а то је све једно, јер Тома у опште мрзи учитеље музике:
ТОМА. Јесте, не трпим апотекаре и учитеље музике. Не знам зашто, али их не трпим.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А ви сте се то од скора решили, да Јелкица учи музику? Пре извесно није учила?
СТАНА. Па јесте. Нада, видите, није музикална, није нам никад било до тога. Тома је увек говорио, да је доста да научи лепо кувати, шити...
ТОМА. Па јесте, тако сам мислио, али сад.. сад свет каже да сам напустио децу, нисам их васпитао...
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Господе Боже, а шта се то света тиче?
ТОМА. Не знам, шта га се тиче, али... тако, видите, свет је почео говорити.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па, за Бога, а што ви водите рачуна о свету?... Шта се вас тиче, шта свет каже?
ТОМА. Морамо, за Бога, водити рачуна... Пре нисмо водили, али сад... Ето, хоћемо са светом да живимо, па онда... због деце.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па оно... и то је истина.
ТОМА. Е па, то... Па онда, ко велим, кад сам већ код Наде пропустио, зашто бих и код Јелкице?... Нека бар она научи.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Сасвим, сасвим сте имали право. Ју, ја се задржавам. (Устаје). А кад сам дошла, рекла сам, само ћу с ногу онако, колико да вас видим.
СТАНА. Та останите, за Бога; још нисмо ни проговорили.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. А не, благодарим; морам ићи. Обећала сам госпођи Јанковићки, да ћу је мало обићи. Она је слаба, не излази из куће, па да је мало разговорим.
СТАНА. Али, за Бога, и не рекосте нам, што сте хтели?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (будећи се). Које?
СТАНА. Та хтели сте нам нешто рећи, што сте чули од света, па нас прекидоше у разговору деца и учитељ музике.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (као присећа се). Ах, да... Та није тако важно. Не би требало готово ни говорити о томе... Свет, знате, хоће свашта да каже... али...
ТОМА. Па то јесте. Али ми ипак морамо водити рачуна о томе... Морамо водити рачуна.
СТАНА. Кажите нам, госпођо. Боље да чујемо од вас него од света.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Та оно, истина је и то: боље је да вам ја то кажем.
СТАНА. Па реците нам.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (поверљиво). Знате... за ову вашу служавку... Кају... Боље би било, кад бисте је отпустили.
СТАНА (пљесне се шакама). Јух, по Богу, госпођо!
ТОМА. Каја је код нас већ петнаест година.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па то баш и јесте... Ја вам потпуно верујем, али... ето видите, свет каже, да Вам то и није служавка, већ да је ваша рођака.
СТАНА. Ју?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Па онда... право да вам кажем... и вашем будућем зету почео је свет да пуни уши, као да је то ваша рођака.
ТОМА. Ама каква рођака, ако ко Бога зна?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Боже мој, зашто ви то мени говорите? Знам ја, за Бога. Али, видите, свет је свет.
ТОМА. Каја петнаест година верно н поштено служи у овој кући, па нико и никад није рекао....
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Да, пре, али пре се ви нисте ни мешали са светом, па није ни чудо, свет није водио рачуна о вама. Али сад је сасвим друга ствар. Видите, такав је свет. А ви, најзад, не треба ни да водите о томе рачуна. Ако је она вама верна и поштена, шта вас се тиче? Нека говори свет шта хоће, а ваш ће зет ваљада бити толико паметан човек.
ТОМА. Ама, зар и њему почели да пуне главу?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Да, Бога ми, и... ко зна како ће он то примити?... Знате, он је од добре породице, па извесно не би био рад, да свет на њега пружа прст и да му говори, како има тетку или стрину служавку.
СТАНА. Па шта да радимо? Шта нам саветујете, драга госпођо?
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Шта да вам саветујем? Ако хоћете да водите рачуна о томе, шта свет говори, а ви бисте, Бога ми, боље учинили, да је још данас отпустите. Кад дође вечерас будући зет, да проси Наду, да је и не затекне у кући, да је већ отпуштена. А ако нећете да водите рачуна о свету...
ТОМА. Господе Боже... Па докле ће нас то одвести? Ако свет почне да ми намешта собе, да ми купује шешире, да ми натура учитеље музике, да ми истерује служавке из службе!...
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Право да вам кажем, ја се чисто кајем и што сам вам говорила.
СТАНА. А молим.... хвала вама.... Хвала вам на искрености.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Ипак је било боље да вам нисам ништа ни говорила. (Устаје). Ох, Господе, колико сам се ја то задржала? Реч по реч, па засела. (Покушавају даје задрже). Не, не, хвала... морам већ ићи... Праштам се, збогом. Сутра ћу вас већ обићи. Не могу проћи крај куће, а да се не увратим, колико да вас видим.... само да вас видим.
СТАНА. Хвала вам велика!
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА. Збогом, г. Томо.
ТОМА (испраћајући је). Збогом. Па изволте, молим вас.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (на вратима). Ижљубите ми Наду и Јелкицу, и дај вам, Боже, да се вечерас ствар сврши као што треба, а немојте слушати свет. Шта вас се тиче? Збогом.
СТАНА (код врата). Збогом, госпођо.
Г-ђа ЖИВАНОВИЋКА (оде).