Свезнање С7
| СВЕЗНАЊЕ |
СРПСКА ВОЈСКА, у обновљеној Србији образована најпре у устанку 1804., чисто нар. в. под командом војвода; у току 1. устанка учињена 2 покушаја организовања редовне (стајаће) в., али то пропало у 1813.; кнез Милош основао 1830. гарду, 1836. регуларно војинство, које се по уставу 1838. састоји из 17 рота пешадије (рок службе 4 год.); 1845. уведена коњица, установљена и нар. в. и општа обавеза служења; 1802. уређено Вој. мет.; 1864. донет зак. о устројству в. с 4 рода оружја: пеш., кавалерија, арт. и жандармерија; 1876. в. у рату формирала морав., ибарску, тимоч. и дринску в., у истом рату подељена на активну и резервну; 1883. с. в. организована на савр. начин: укинута нар. в., у истом рату подељена на активну и резервну; 5 див. обл.: мор., дрин., дун., шумад. и тим.; див. на вој. округе и срезове; ова организација остала у 2 балк. и у свет. рату.
СРПСКА ЗАСТАВА, полит. лист, орган нар. либералне странке, излазио 1891.-1901. у Београду; у њему био доста активан сарадник Ст. Сремац.
СРПСКА ЗОРА 1) књиж. лист, који уређивао Тодор Стефановић Виловски у Вечу (1876.-1881.); лист имао веома добре сараднике (Љубишу, Љуб. Ненадовића, Лазу Лазаревића и др.); Виловски објавио и занимљиве успомене о свом уредниковању, с много важних података. 2) просветно и привр. друштво за Далм., осн. 1902. у Дубровнику, издавало лист Дубровник и календар и лист С. з.; 1923. сјединила се с Просвјетом.
СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, осн. 1892. као књиж.-издавачка организација с циљем да помаже развој наше књиж., васпитава књиж. нашу читалачку публику и да систематише рад књиж. издавања; издаје сваке год. по 1 редовно коло од 6-7 књ., једнаких по спољашњем облику, с разноврсним садржајем; досад објављено 38 кола с 260 књ.; 1904. покушало се с издавањем књ. за народ (серија Нар. књ.), али покушај није успео; од 1898. издаје и серију изабраних превода под називом Забавник (25 књ.); 1925. почела серија поучних књига Поучник (8 књ.); најзад 1931. покренута серија савр. писаца Савременик, годишње по 4 књ. из лепе књиж. (досад изишло 6 кола).
СРПСКА КРАЉЕВСКА АКАДЕМИЈА, научна установа, осн. зак. од 1./1. 1886. место Срп. ученог друштва, које се, поред научних испитивања, бавило и популаризацијом науке; обе установе спојиле се 1892.; С. к. а. има данас: природњачко-мат., флз., друштвено-иет. и ум. отсек; број редовних чланова ограничен, 34, а дописника 68; под њеним надзором стоје Нар. библт. и Музеј срп. земаља; редовна њена издања: за расправе с новим научним резултатима Глас (1. разред за прир.-мат. отсек, 2. разред за остале), за грађу Споменик (иста 2 разреда); сем тога издаје Срп. етнографски зборник, Срп. дијалектолишки зборник, Зборник за ист., језик и књиж., Годишњак (са записницима седница и јавним рачунима) и читав низ посебних већих књ.; у новије време почела издавати и списе о нашој ст. ум. с богатим илустрацијама; у њој се спрема грађа за речник живог нар. јез.; с Јсл. акад. осн. у Сплиту Океанографеки институт за проучавање нашег мора; суделује у Међунар. савезу акад.; 1. претседнпк био д-р Ј. Панчић, сад д-р Богдан Гавриловнћ, секретар д-р Александар Белић; има лепу библт. ст. рукописа и издања страних акад. и учених друштава.
СРПСКА МУЗИЧКА ШКОЛА У БЕОГРАДУ, осн. 1899. од стране 1. Београдског певачког друштва, Стевана Мокрањца, Цветка Манојловића и Сташе Биничког; кроз њу прошао највећи број данашњих композитора из срп. крајева.
СРПСКА НАРОДНА ОРГАНИЗАЦИЈА 1) у Босни и Херцеговини, створена 1907. с циљем да се бори против аустр. анексије Б. и X., за аутономију и парламентарне слободе; сарађивала с мусл. и њиховом организацијом; кад проглашена анексија, претставници с. н. о. Душан Васиљевић, А. Шола и Ристо Радуловић протестовали у њено име у Лондону, Паризу и Петрограду; на изборима за б.-х. сабор 1910. прошли само кандидати с. н. о.; током 1911. распала се на 3 дела: на груpу око листа Срп. ријеч (вођи: Г. Јефтановић, В. Шола и М. Сршкић), групу око Народа (К. Кујунџић, Н. Стојановић и В. Грђић) и групу око Отаџбине (П. Кочић и Ж. Њежић). 2) у отоманској царевини, осн. после проглашења устава у Тур. (12./8. 1908.) у Скопљу, имала за циљ да локалном и полит. активношћу ради на бољитку срп. народа; 1912. престао њен рад.
СРПСКА НАРОДНА САМОСТАЛНА СТРАНКА У ХРВАТСКОЈ, осн. 1887., издавала лист Србобран; тражила обезбеђење срп. народности у Хрв. и желела споразуман рад с Хрватима у односу према Мађ. и иначе; 1 од гл. вођа био д-р Богдан Медаковић; постала активнија од 1902., кад почео да је стварно води Свет. Прибићевић; 1905. та странка постала гл. стожер сх. коалиције; 1919. ушла у демократску странку, а 1925. претежно у самостално-демократску странку.
СРПСКА НАРОДНА СЛОБОДОУМНА СТРАНКА У УГАРСКОЈ, створио је Свет. Милетић (1869.), чисто нац., помагала мађ. опозицију против Беча и тражила пуну равноправност за мађ. народности; у Србији гледала матицу за уједињење, које имало почети ослобођењем Срба испод тур. јарма; после Милетићеве личне катастрофе поцепала се; осн. начела остала у суштини иста код свих, али разлике настале у примени тактике.
СРПСКА НАРОДНА СТРАНКА НА ПРИМОРЈУ, образована крајем 1870.-их год.; срп. вођи били за споразуман рад с Хрв. и за припајање Далм. Хрватској, али се одвојили од њих, што Хрв. поздрављали аустр. тежње да Б. и X. доведу под власт Беча; отад Срби заступају начела аутономне Далм.; 1880. почео излазити Српски лист, од 1888. Српски глас, у којем Саво Бјелановић речито заступао горња начела; после Бјелановићеве смрти (1897.) настало у странци колебање; 1 време вођство било у Дубровнику, где Антон Фабрис, уредник Дубровника, заступао иста начела; свој став Срби променили тек 1905., после хрв. ријечке резолуције, у којој се Хрв. изјаснили против Беча и за искрену сарадњу са Србима; тај преокрет изражен у задарској резолуцији (14./11. 1905.).
СРПСКА НАЦИОНАЛНА ОМЛАДИНА (СРНАО), организација за развијање и чување нац. срп. свести, чување части, поштовање краља и династије и да се наша држ. назове Вел. Србија; почетком 1926. о. имала око 200 000 чланова; рад о. обустављен 6./1. 1929.
СРПСКА ПАТРИЈАРШИЈА → Патријаршија српска.
СРПСКА РЕЦЕНЗИЈА (редакција), назив за јез. срп. књиж. ср. в.; то је ст.-сл. јез. (Ћирило-Методски) с извесним утицајима срп. нар. говора; гл. црте с. р.: носни гласови (он, ен) замењени самогласницима у, е; место 2 полугласа (ъ, ь) употребљава само 1, обично танко јер (ь); глас јери (ы) не разликује се увек од обичног и; полуглас (ъ, ь) каткад у затвореним слоговима прелази у а; затим има извесних разлика у морфологији (облицима).
СРПСКА РИЈЕЧ, полит. лист у Сарајеву, излазила 1905.-1914. и извесно време после рата; припадала групи старијих нар. вођа, Глигорија Јефтановића и др.; највише читана у Б. и X.
СРПСКА СОЦИЈАЛДЕМОКРАТСКА СТРАНКА, полит. организација срп. радништва, осн. (20./6. 1903.) у Београду, програмски и тактички израђена у духу марксизма (ерфуртски програм); у полит. животу предратне Србије играла значајну улогу, иако бројно била слаба; у свет. рату, насупрот евр. с. п., одлучно бранила позиције марксизма и интер-национализма; на конгресу (23./4. 1919.) престала постојати као самостална и ушла у састав новостворене уједињене социјалист. радн. партије Југосл.
СРПСКА СОЦИЈАЛИСТИЧКА ПАРТИЈА, полит. организација осн. на конгресу срп. социјалиста 1872. у Цириху; при осн. суделовали Михаило Бакуњин и Светозар Марковић; имала анархистички програм.
СРПСКА СТРАНКА, осн. 1921. у Београду са циљем да штити интересе срп. дела нашег народа; издавала лист Вел. Србију; на изборима 1922. добила 1 посланика.
СРПСКЕ МОРАВИЦЕ, село (1250 ст.) у Горском Котару. сз. од Врбовског (Сав. Бан.); 2 парне стругаре.
СРПСКЕ НАРОДНЕ НОВИНЕ, веома утицајан с. полит. лист, који уређивао у Пешти (1838.-1847.) Тодор Павловић.
СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИВИЛЕГИЈЕ, после аустр. пораза у рату 1688. многи Срби, који се с патријархом Арсенијем III Црнојевићем били дигли против Тур. и придружили аустр. вој., морали да напусте отаџбину; пар Леополд I позвао их да населе опустеле крајеве Бачке, Слав. и 1 дела Срема и тако осигурао границу; цар Леополд (актом од 21./8. 1690.) признао Србима слободу вере и извесну самоуправу; те п. после проширене и на извесне грађ.-правне и оп. односе; мађ. власти биле стално противне с. п. јер биле дате па њиховом подручју непосредно од цара, без сагласности мађ. сабора, и што Срби били изузети од надлежности њихових зак. у много послова; нешто та опозиција, а још више активност кат. црк., која хтела по сваку цену да Србе поунијати, знатно допринели да с. п. нису увек поштоване и Срби бивали изложени тешким гоњењнма; за њих се заузимале само вој. власти ценећи њихове ратничке врлине; двор сам гледао да с. п. стегне и ослаби, али их поново потврђивао, кад год би наступили ратови; нарочито тешка времена била за владе царице Марије Терезије; њена Деклараторија од 1779. знатно стегла стечена срп. права; 1848., Срби, позивајући се на своје п., изабрали себи патријарха и војводу и цар Франц Јозеф потврдио их, да би имао срп. сарадњу против Мађара, али брзо потом жртвовао Војводину, која Мађарима, као посебно подручје у ужем оквиру круне св. Стевана, нарочито бола очи; срп. аутономија укинута 1912. и није више обнављана.
СРПСКЕ НОВИНЕ, званични лист Краљ. Србије, од 1835., у којем публиковани зак. и уредбе, укази и званичне објаве; замењене 1919. Службеним н.
СРПСКИ ГРАЂАНСКИ ЗАКОНИК (од 25./3. 1844.), рађен по аустр. г. з. од 1811.; радио га Јован Хаџић; углавном скраћен превод, самостални делови о наслеђу и задрузи.
СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК, издаје → Срп. краљ. акад. у Београду од 1894.; подељен у 4 одељења: 1) насеља и порекло стан. (28 књ.); 2) живот и обичаји нар. (20 књ.); 3) срп. нар. умотворине; (1 књ.); 4) расправе и грађа (1 књ.).
СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК, часопис, покренуо га 1901. Богдан Поповић с групом одличних књиж. и научних радника; излази 2 пут месечно 1905.-1906. уредници Павле Поповић и Ј. Скерлић; 1907.-1914. само Скерлић; био наш најбољи часопис, с одличним прилозима и сарадницима; неговао нарочито књиж. критику; начелношћу, одређеношћу, високим књиж. и крит. способностима својих уредника вршио пресудан утицај у нашој књиж., а био од утицаја његов ведри нац. оптимизам, који деловао нарочито на омладину; после рата, 1920., лист обновљен под уредништвом Богдана Поповића и Слободана Јовановића; после њих уредници: Светислав Петровић, Милан Богдановић, Милан Предић.
СРПСКИ КРСТУР, село (3 000 ст.) у Дунав. Бан., на Тиси, крајње место до којег плове наши пароброди; помиње се у 14. в.; касније опустео, па поново насељен Србима граничарима из Потисја и Поморишја.
СРПСКИ ЛЕКАРСКИ АРХИВ, гласник Срп. лекарског друштва, излази у Београду (осн. 1873.); излазио повремено, сад месечно.
СРПСКИ НАРОДНИ ЖЕНСКИ САВЕЗ, скуп удружења ж. друштава, осн. 1906. са задатком да доведе у склад рад ж. удружења у нашој земљи са ж. савезима у иностранству.
СРПСКИ НАРОДНИ ЦРКВЕНИ САВОРИ, најпре нар. и црк. претставништво прав. Срба у б. карловачкој митрополији; бирали патријарха, замењујући раније држ. с; поред еп. и архиеп., претставника монашког и парохиског свештенства, чланови с. били и световњаци; у 18. в. служили карловачким архиеп. и митрополитима као важан ослонац за одбрану нар. и црк. повластица од држ. власти; последњи с. отворен 29./5. 1910.
СРПСКИ НАРОДНИ ЦРКВЕНИ ФОНДОВИ, у б. Карловачкој митрополији, осн. прив. иницијативом, од црк. лица и власти, да служе одбрани православља и култ. циљевима срп. народа; из њих се издржавале срп. шк. и помоћу стипендија васпитавали срп. ђаци; тим ф. управљао посебни одбор с митрополитом до 1875., кад предати посебном одбору срп. црк. сабора; 1912. управа предата патријарху и тројици од владе именованих асистената; од 1920. управља Управни савет срп. патријаршије.
СРПСКИ ПОМОЋНИ ФОНД, створен у Енгл. за време свет. рата, да помаже Србе у њиховим тешким напорима; слао болнице у Србију, помагао срп. избеглице у Солуну и на Крфу и васпитавао наше младиће у Енгл.: радио до 1921.
СРПСКИ ПРЕГЛЕД, књиж. лист, излазио 1895.; уређивао га Љубомир Недић, негујући критику и водећи начелну дискусију о књиж. питањима; лист имао добре сараднике; публика га није прихватила због конзервативних идеја.
СРПСКИ СВЕТИТЕЉИ, по узору на грч. и прве сл. с., Ћирила и Методија, почела и срп. црк. да уводи светитељски култ за лица, која се истакла својим радом за црк.; општи сл. с. на Б. П. не само ученици Ђирила и Методија, Климент и Наум, него и 1. наши испосници, чија националност није била ужа племенска: Гаврило Лесновски, Јован Рилски, Прохор Пчињски, Јоаким Сарандапорски; 1. чисто с. с. био Владимир Зетски, владар; њега поштују зет. и дебарски Срби и Арбанаси; код свих Срба поштовани с.: Симеон Немања и његов син Сава; од 12. в. срп. црк. прогласила за с. читав низ архиеп. (Арсенија, Јевстатија, Јанићија и др.) и неколико владара: Симона (Ст. Првовенчаног), Теоктиста (краља Драгутина), Милутина, Ст. Дечанског, кнеза Лазара; у 14. в. проглашени за с. патријарси: Јанићије, Јеврем, Спиридон; од 15. в. нема више правих владара с., али има доста свештених лица и мученика за веру; мајка Ангелина и Максим Бранковић ушли у с. по евом богоугодном раду у црк.; чисто црк. лица: Стеван Пиперски, Ђорђе Кратовац, Василије Острошки и др.; нешто старији с.: Петар Коришки, Јанићије Девички и Ромил Раванички; у 16. в. проглашен накнадно за с. последњи цар срп. Урош; у 17.-18. в. има неколико локалних с. мученика; у 19. в. проглашен за с. цетињски Петар I Петровић; последњи с. ког срп. црк. прогласила 1927. деспот Стеван Лазаревић; највећи део тих с. има своје службе и житија; зборници у којима само те службе и житија зову се Србљаци.
СРПСКО-ВУГАРСКИ РАТ, објављен 1./11. 1885.; срп. вој. у почетку дошла у околину Софије, опсела Видин, али на Сливници отступила и потиснута од Бугара изгубила Пирот; рђаво вођство и недовољан број и спрема вој. учинили да Србија изгуби рат; полит. с.-б. р. тежио одржању балк. равнотеже коју Буг. пореметила спајањем с И. Румелијом; у повећању Буг. Србија видела опасност за своје ширење на Ј, тад једино могуће; мир закључен у Букурешту (З./З. 1886.) васпостављањем предратног стања.
СРПСКО ЛЕКАРСКО ДРУШТВО, осн. 22./4. 1872. (гл. оснивач д-р Владан Ђорђевић); стручно д., веома активно; издаје часопис Српски архив за целокупну мед.; у току рада одржавало заједничке седнице са Срп. ученим друштвом (данашњом Акад. наука); иницијативом С. л. д. одржан 1. конгрес лекара 1904. у заједници с природњацима.
СРПСКО ПЛАНИНСКО ДРУШТВО, туристичко д. осн. 1901. са седиштем у Београду.
СРПСКО ПОДВОРЈЕ у Москви, мали ман. који 1873 поклонио рус. Св. синод Београдској митрополији: Срби оправили црк. и посветили је св. Благовештењу; у С. П. спреман подмладак за нашу вишу црк. јерархију.
СРПСКО ПОЉОПРИВРЕДНО ДРУШТВО У БЕОГРАДУ, најстарија пољопр. организација у Србији; осн. 1869. од угледних људи из привр., полит. и научног живота; имало за циљ стручно-пропагандистички рад у народу за подизање пољ. привреде; издавањем листа и поучних списа, оснивањем подружница у том правцу много учинило; касније развило и пословно-посреднички рад за набаву справа, алата, семена и др. пољопр. потреба; с истим циљевима С. п. д. и данас дела у нашем народу.
СРПСКО ПЧЕЛАРСКО ДРУШТВО, осн. 1897. у Београду, ради на ширењу и јачању рационалног пчеларства; издаје лист Пчелар и стручне књ.; приређује изложбе и практичне течајеве из пчеларства, израђује и растура у народу модерне кошнице; има 117 подружница с 3850 чланова.
СРПСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК, редакција, рецензија ст.-сл. ј.; уношење срп. особина, нар. место он — у, место ен — е, м. ы — и, м. шт. — ћ, м. Ѣ — е или и, м. аго — ога и др.; био црк., књиж. и држ. ј. у срп. државама ср. в. и после све до почетка 18. в.; најстарији споменици с.-сл. ј.: глаголски Башчанска плоча, из 1100. год. и ћирилски Мирослављево еванђеље, с краја 12. в.; од почетка 18. в. потиснуо га рускословенски.
СРПСКО СОКОЛСТВО, развило се у Краљ. Србији, Б. и X., Ц. Гори, Војводини; 1891. осн. у Београду гимнастичко друштво Соко, које после доласка чешких предњака (Хофман, Свобода, Зајчек), брзо напредовало; 1909. уједињено с »Душаном Силним«; на организовању с. радило се и ван Срб.: у Босни од 1903., у Војводини 1904. (Фрушкогорска жупа), Ц. Гори 1906., Ј. Србији 1909.; уједињењем свих срп. сокола у 1 савез 1910. знатно појачан рад, особито после слета у Прагу 1912.; савез бројао 1913. 122 друштва с 8 000 чланова, 3 000 нараштаја; заједнички јсл. слет у Љубљани 1913. и 1914. забрањен од аустр. власти; у свет. рату престао рад а против сок. радника повела Аустр. велеиздајничке процесе у Бањој Луци и Загребу, где сви осуђени због ширења сок. идеја; 18./6. 1914. у Загребу ударени темељи уједињења јсл. соколства, али рат омео извршење; 1919. уједињено У Савез сокола СХС, и тад престаје с. с. (→ Соко).
СРПСКО ХЕМИСКО ДРУШТВО, научно и стручно удружење хемичара, основано 15./11. 1897. у Београду; оснивачи и активни чланови били претставници хем. науке у Србији; издавало дуго год. записнике са својих седница у којима били штампани радови чланова; 1927. проширило свој делокруг рада на целу земљу и променило име у X. д. Краљевине Срба, Хрв. и Слов., односно доцније у X. д. Краљ. Југосл.
СРПСКО-ХРВАТСКА КОАЛИЦИЈА, политички споразум између срп. и хрв. странака, образована 12./12. 1905. после ријечке резолуције хрв. политичара из Хрв., Далм. и Истре (4./4. 1905.), којом одобравају мађ. борбу за остварење потпуне држ. самосталности и траже испуњење свих држ. права за Хрв.; овај програм прихватили срп. политичари с истог подручја у задарској резолуцији (5./10. 1905.); у раду на стварању с.-х. к. учествовали тајно и полит. кругови из Србије; на 1. изборима за хрв. сабор (1906.) к. добила релативну већину, а на изборима 1908. од 88 мандата добила 57.
СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК, са словеначким, чини зап. грану јжсл. јез., од којих се одвојио у време доласка на Б. П.; гл. црте према др. сл. јез.: он дало у, ен – е, ы - и, Ѣ - е, је, и; ъ и ь - а, тј - ћ, дј - ђ (ј), 2. п. једн. - ога, 1. л. мн. - мо, префикс из место вы, въ > у, р вокално, л вокално дало у, л на крају дало о, чр > цр, група tort, tolt, дала trat, tlet; чува сва претеритна времена, будуће време прави с глаголом хоћу од инфинитива: дели се на 3 дијалекта: кајкавски, чакавски и штокавски; последњи најпрогресивнији; особине сх. ј. прво се јављају у споменицима сх. рецензије. почев од 12. в.