Сањало/12
- Сањало
- XII
К° нијб о јесени путовао кроз поље, кроз гору, тај «е зна, шта су јесење лепоте. Још се свуда види зе-лен лист, али тамо амо измешан жутим и црвеним, по стрништима поскакују вране, и осим њиховог га-кања и врапчијег цвркутања не чујете више ни ве-селих птица у гори, ни зујање буба по трави и међу гранама. Потоци пуноводни, струје преко камења са оним истим жубором, али тај жубор јаче мрмори овладалом тишином. Кад погледате у небо, тешко вам је одвојити ока од лепе паведрине, чини вам се небо плавље, а фигурасти облаци бељи од најбељег паперја.
Како је лепа, колико свечано мирна та јесења при-рода. А како ли је тек морала слатко падати Гргу-РУ» каД Је> на маленом крепком мркову, јахао поз-натим путем правце у своје село. Тек је навршио Двадесет другу, а лице му тако пуно збиље, пуно мушке, маркиране лепоте. На коњу је, па сељаци, које сусреташе, и не могаху видети колико је личан и виђен растом, али се тим више загледаху у оно
мудро чело, у онај поглед препун благости и мира, у оно лице, којега се утисак или дуго или никад не заборавља.
Коњ је журно кући грабио, махао вратом, рзао' раствореним ноздрвама, и да га Гргур не устављаше кајасима, би одавна ухватио најкрупнији кас. А кад га, и нехотице, такну бакрачлијом у ребра, било је повуци-потегни, докле га је стишао. Најзад се мало поумори, подлеже својој судбини, па кротко и послу-шно, журним одмереним кораком, ношаше свога за-мишљенога господара.
Гргур мисли и премишља о својој прошлости; се-ћа се сваке ситнице из свога детињства, из свога живота у селу, у школи; сећа се и учитеља Максе, сећа се Данице. Па онда му се опет наметнуше жи-вописне слике из доба ранијег и познијег ђаковања,. сећа се рата, сећа боловања, сећа сваког значајнијег друга и догађаја, па се најзад опет заустави на Дани-ци. Што се ближе селу примицаше, тим се живље и разговетније указиваше њезина пријатна слика у његовој разгрејаној души. Њезин и мајчин лик, једно поред другога, трептаху му блеском светитељским. Ево се указаше и неколике куће од његова села, уда-ри вечерње звоно на старој звонарици, а кроз њего-ву душу и нехотице проструја најлепша жеља сво-јој некадашњој другарици. А шта ли јој је, Боже, по-желео?
Гргур је прошао долом поред школе; оздо видео само школски кров, и врх њега дрвену звонарицу са школским звонцетом. Преброђујући поток код ново-
га моста, чешће је погледао на школско брдашцс, премишљао да ли да сјаше на који тренутак, макар само с врата да поздрави старог учитеља Максу, Да-ницу, али опет, прегазивши на ону страну потока, није се повео за срцем, него правце стазом, која во-ди горе у његово село. На једном савијутку, где се чешће одмараше под оним разгранатим дивљим крушкама, срете старог фамулуса Степана, који се-ђаше на узвишеном корену старог изгорелог дуба. Одмах га познао.
— Добра ти срећа, чича-Степане.
— Бог ти добро дао! одговори старчић, тргну ма-ло назад своју гараву лулу, па га поче гледати и од главе до бакрачлија мерити.
— Познајеш ли ме, чича-Степане? подвикну Гр-гур гласом мало појачим.
— Па, да видиш, дијете .. .
— Зар си ме заборавио?
— Заборавио, да! настави чичица и поче се диза-ти на ноге. (ЈЈулу је брже боље стрпао у јанџик.) Знаш старост, слабост; ни оних ногу, ни оних очију. Притерајде, сељаче, коња поближе ...
— Ето, познајеш ли ме сад?
— Познајем, дабогме, да познајем... Само мора да је било давно, па сам мало као смео с ума. Ал’ стан’, почекни мало, сад ћу се ја ..., чекај, чекај... видиш ти га на ... Та знам те добро, знам... Ха! (И лупнув снажно ногом о земљу кликну весело:) Гргуре, сине, јеси ли ти?
—Ја, чича Степане, ја.
— 0 дијете, како си се раскрупњао, како си окос-матио; а мени се још непрестано врзе по глави оно некадашње дериште. Па, сине Гргуре, а сећаш ли се и ти мене добро?
— Сећам те се, чича, као те се не бих сећао?
— Е, сиромах учитељ Макса, много је остарио и оронуо; ја још како тако, али он ... Често говоримо ја и Даница, где си и како ти је у далеком свету... Ко ће као Бог, само кад си нам се опет повратио жив и здрав. Ниси се пео до школе?
— Нисам, чича Степане; грабим кући, док је ви-дела.
— Ако, ако ... Мајка је мајка. Пожури се ... Иван је поцигурно код куће; били смо заједно на горњој воденици. Па док те види Петрија... збогом! Одох све трком до школе. Како ће се и они тамо обрадо-вати кад чују да сам те видео. Збогом!
— Збогом, чича! отпоздрави Гргур, окрену коња, па што игда могаше уз брдо.
А Степан поново припали лулу, па поштапајући се својом старом палицом, оде младачком брзином доле ка школи.
Газда Ивану заиграла обрва, стоји пред кућом и пита Петрију: „Шта то може бити?” Петрија се труди да докучи право предсказање таке необичне појаве. Из те мучне неприлике извуче их кутњи пас, који изненада залаја. Тргоше очи, погледаше према вратницама и обадвома ноге обамреше. Иван виче: „Трчи, Петрија!” а она: „Нуто, нуто, Иване!”, па се хвата за његово раме, да се не сроза на земљу.
Петрија клону на кутњи праг, Иван виче: „Децо! Пауне!”, потеже уз авлију и низ авлију, дозива че-љад: „Камо сте, где сте, потеците!”, па онда дође к себи, па потрча пред коњаника, који је већ дотле био улегао у двориште и сјахао. Љуби Гргур оца у руку, љуби отац свога давно невиђеног сина, а кад обоје одоше до Петрије, сиротој мајци сузе грунуле, загр-ли своје мило чедо, и не оста места на лицу његовом, које није више пута ижљубила, а све кроз полуплач говорећи: „Благо мени данас и довека! Благо мајци кад те је опет видела!”
Изнесоше јастуке и поседоше на траву под гу-њом. Гргур им прича све. Иван ћути, па га сад отво-рено, сад испод ока погледује, а Петрија села право према обојици, не скида ока с детета, па кад при-поведа претурене јаде, она уздише: „Тешко ли си мајци!” а кад потргне нешто драго и радосно, по-кликује: „Благо ли си мајци!” И то би тако до поно-ћи трајало да Иван не привика: „Пожури, жено, ве-черу!” Скочи Петрија, а за њом Паун, а за њима остали укућани.
Беше скоро поноћи кад су, после богате и укусне вечере полегали који у вајату, који тамо по трави, под гуњом. Гргуру је мати наместила у кући, про-стрла шареницу преко миришљава сена, под главу вунен јастучић, а покрила га белим вуненим губером, оним гостинским, који би пристао за три и по швап-ска кревета. Тамо код иконе висе скорашњи венчи-ћи од смиљките и босиока. Мирише Гргур, мирише, па се сећа оних безбрижних дана из невинога детињ-
€тва. А то га сећање пренесе у мисли о учитељу Мак-си, о школи, о Даници. Што дуже мишљаше о себи и њој, све му теже беше, што је узгред није походио, макар на тренутак, два макар ... али ту одмахну све те мисли од себе, окрете се на другу страну, и умо-рен — заспа.
А кад фамулус Степан дојури школи, подигао беше праву узбуну. Кад се старац издувао, поче, у мањим и већим прекидима, приповедати, како је срео Гр-гура, како је угледан и леп, како се носи капетански, а зоори мудро као какав поп. Учитељ оста исто она-ко озбиљан: на његову суморну и убрану лицу није се дало опазити је ли се или се није обрадовао. Да-ницу преобрази тај радостан глас, потрча у ћилерак, Да почасти чичу ракијом, па онда? Онда одједанпут побледе у лицу, изађе пред кућу, гледаше дуго у ве-черњи сутон, и, кад се повратила, лепе јој очи беху још лепше, као увек што су у лепотица после проли-вених суза. То су биле сузе разноликих врела; јед-нима беше мати радост, а другима туга. Тежак, врло тежак бол прожимаше јој заиграло срце: како је, после толикога растанка, могао проћи поред шко-ле, а не увратити се на часак-два? И кад је пред сан шаптала своју обичну молитву, желела је најлепшу срећу, свако земаљско добро свом негдашњем другу, послала му је у души пољубац и ону најдражу реч, али ипак, ипак беше окупана у сузама, кад је, тамо око поноћи, ухвати сан.
Сутрадан освану мутно јесење јутро; облаци теш-ки и ниски притисли целу околину, таман да се ки-
шом заплачу. Макса огрнуо џубе и место феса нама-као зимњу шубару, Даница нахранила живину, па тамо у кухињи стала код огњишта; чека да се раз-горе сирове цепљике, па да спреми оцу доручак. Макса извадио из џепа два писма, окренуо се про-зору, намакао наочари, па чита. Чита једно, чита дру-го, чита их још једанпут, гледа и по трећи пут то у једно то у друго, па онда обадва савије и спусти у шпаг. Хода по соби, мисли и мисли, прислушне код врата, па како ништа не чује, оде опет к прозору и још једном разгледа по некоја места у писму.
Док је тако Макса проучавао обе ситне, по њега покрупније књиге, дотле је Даница читала све успо-мене и све тајне свога лепог и невиног срца. 1 ако задубљена у себе, у мало што не клону на земљу, кад је, изненадно окренувши се, опазила поред сеое лепог и угледног господичића, истог онаквог, каквог је одавно привиђала у својој набујалој души.
— Гргуре!
— Данице!
И обоје, као укопани, не макоше се с места. До-такли су им се прсти. Даничине очи сјајнуше још лепшим чаром, а лице обли заношљива лепота, груди јој се заталасаше, и једва се уздржа да не падне на снажно недро младића, који је одавна господар ње-зинога срца, а који јој се у овом тренутку узнео још лепшом мушком красотом. А Гргур? Задовољно гле-дећи је, радовао се у себи, што је тако здрава, тако угледна, тако добра домаћица свог старог самохра-ног оца. Даница је дрхтала, стрепила, чекала и чека-ла, али оно што је одушевљавало срце њезинога другара, беше најнежније, најтоплије поштовање, пријатељска љубав, одликовање. Његова љубав беше истинита и топла, али не она, коју је предосећала Даница, не она, која вечном свезом спаја два млада-чка срца. Крадом је уздахнула, своју преварену руку повукла је к себи, очи јој се наводнише, али толико< имађаше духа да се ниједан сузни бисерак не појави на лепим, великим трепавицама. Гргур је гледаше и гледаше, чисто не могаше да скине ока с ње, вазда би је гледао; чињаше му се, да никад није видео тако лепе и прикладне девојке. Игра му срце у прсима; осећа да је пуно топлине, пуно радости. Чини му се као да би јој имао нешто пришаптати, нешто пове-рити. И загрлио би је, загрлио те како снажно, али се убрзо застиде од тако дрске и нерасудне помисли,, жар првог одушевљења поче попуштати, и он, сасвим мирно и озбиљно, запиткиваше је о покојној учи-тељци, о учитељу Макси, о попу Крсти, о школи. Иза-ђоше из кухиње и одоше староме Макси у собу. Ста-ри Макса није више онај негдашњи строги дисцилли-натор — изненађен једва се држаше на ногама, под-неше му столицу, узе руку Гргурову, нешто би хтео да говори, усне се мрдају али не отварају, гледа га само и плаче као мало дете. Даница их остави, па брже ускочи у своју баштицу, паде на једну цветну леху, покри лице рукама и јецаше. А кад јој одлакну и сузе престаше, спусти руке у крило, и погледа горе својим великим очима. Суморно небо исто тако не-провидљиво и тешко као и њезина судбина од да-нашњег дана. Како је још јутрос било на свету пуно и дражи и нада, а сад је оставља све, све нежно и лепо, све тајанствено, чаробно, све узвишено. Осећа како се над њом склапају таласи обичнога света, како се сасвим губе чаробне слике досадашњег сна и сувише озбиљно пиље у њу хладне прилике другога живота, који у овај мах пирну својим студеним вр-ховима. Устаде, прекрсти руке преко усколебаних недара, још једном гледну у мутне облаке, па оде у кућу.
За чудо! Кад је, после неколико тренутака, ушла са служавником, Гргур се чисто тргао. Учини му се, као да уђе девојка налик на Даницу; да је имао Мак-са још коју ћерку, мислио би да је то старија сестра њезина. Како јој је миран поглед, нежан и благ, пун преданости, али без младачког жара; лице тако лепо, тако невино, али без оног ружичног и топлог трепта-ња, које му отоич засењаваше очи. Гледа и гледа; колико тишине, колико присебности и самопоуздано-сти у његове другарице. Још је у пуном животу, не-узабран цвет, али њезине речи зазвонише сестрин-ском поверљивошћу, неком материнском брижљи-вошћу.
Гргур је морао много и много приповедати своме негдашњем учитељу о рату, Маџарима, о Војводини, о школи, о књижевности, о политици. У подне за столом, Макса је седео у прочељу, а он и Даница једно према другом. Учитељ је био ванредно добре воље, слао је и по попа-Крсту, али га не беше у селу. Приповедао је много и из своје прошлости, свога ђа-ковања; али је и Гргур морао исто тако испредати до најситнијих ситница. Даница, по обеду, остала је на свом месту за столом, плела је и подједнако паж-љиво слушала и оца и Гргура. Говор је текао живо с предмета на предмет, док ти стари уча погледа мало оштрије Даницу, која се одмах дигну и оде из собе.
— Да ми кажеш право, дијете, поче Макса смо-трено вадећи она оба писма из недара. Реци ми, али као да те твој отац Иван пита; реци ми право. Ти познајеш врло добро оба твоја друга, и Милана и Илију. Реци ми: који је од њих двојице бољи?
Гргура чудно изненади овако питање.
— Ништа се не чуди, Гргуре; ја сам отац, ја мо-рам да знам. Остарио сам, обневидео, још за који дан...
Ту се Макси очи наводнише. Узе убрус испред себе и поче их на махове брисати.
— Време је да се и за ово дете постарам. Доста ме је стара подворила, доста сам је потрудио и на-мучио, доста се насамовала у овој сеоској пустињи. Што мора бити, мора. Она је послушно и присебно дете, Бог ће је свуда пратити. А ја ...
И ту Макса поче још јаче јецати. Гргур оборио ,главу, а он наставља испрекиданим говором...
— Ето ми пише Милан, пише Илија. И једном и другоме нема се ништа примећавати, ни што се ти-че правописанија, ни касателно словосочиненија. Обојица правослови, обојица млади, обојица твоји -.коншкулари, -обојица просе руку мога детета. Светуј
ми сада шта да радим, који би више усрећио моје дете: Милан или Илија?
Гргур још не диже главе, бије десним кажипрстом по столу, бије час слабије, час јаче.
— Видиш, синовче, наставља учитељ Макса; Ми-лан ми се види мудар и озбиљан, али је у Илије прак-тике, философије живота —• довољњејше! Кад још за младости тако служи својим користима, ту се није бојати празне и гладне старости. Ко не уме се-би бити пријатељ, бадава мудрост, бадава сва наука. Мало ми је побрз у говору, али ће и то уставити озбиљније године. Сазреће.
Гргур се исправи, преста ударати прстом по сто-лу, погледа у Максу, отвори уста да нешто прого-®ори, па опет ућута и не рече ни једне. У истом тре-нутку отворише се врата и уђе Даница, Макса пис-ма у шпагове, а Гргур узе шешир и спремаше се за полазак. Макса још заста у соби, а њих двоје одоше до баштице. Пуно разнолика цвећа, исто као пре, •калопер и здравац на истим местима, само су данас крупнолиснији и бокорастији. Невен се жути тамо поред ограде а у средњим котурима све сам каран-•фил и кадифица. Ружице давно прецветале, па опу-стиле полуоголеле гране, а на њима по који шипак ужутео и у велико се спрема да се нарумени. Обоје ходаху по стазицама, обоје се ућутали, као да је и у њиховој пролетњој души ојесенило. Хтеде да му узабере који цветак.
— Не, не, не дирај, Данице; најбоље је цветку на ;његову корену. Ја волим цветак кад овако лепо
бљешти у врту. На што му скраћивати и онако крат-ке дане његове? Дај ми који листак од овога кало-пера. Тако лепо мирише.
Она ускиде два лиска, и пружи му их.
— Кад их овако гледам и миришем, а ја се се-ћам нашега детињства. Боже мој, како журно дани пролазе; веруј ми, Данице као да јуче беше — тако се сећам оних првих дана, што их обоје овде про-ведосмо. Дуго сам чувао ону киту цвећа на дну сан-дучића, дуго, дуго. Сад сам га негде загубио; а шта се не загуби на овој прлој земљи? Ништа на овом свету није стално, све пролазно, све неверно...
Даница га значајније погледа и прошапта:
— Све?
— Све, драга моја Данице. Ето ми је дваест две, и тако се осећам сам, тако излучен из света, а тако бих...
Али ту Гргур ућути и омириса она два лиска ка-лопера што их држаше у руци.
— Ова два лиска, како лепо миришу; ти си им била мати, моја драга Данице. Чуваћу их брижљи-вије него ону негдашњу китицу твојих цветака.
— Калопер је тако обичан цветак, прошапута Да-ница.
— Али му је мирис дуготрајан ...
— Управо и није цвет, настави Даница и опет га погледа оним значајним погледом.
— Ја ћу бити с њиме задовољан.
— Сасвим задовољан?
— Сасвим.
— То је тако мало.
— Мени, који сам навикао одрицати се свега, са-свим довољно!
— Одрицати се; зар баш ништа нема чега се не би смео одрицати?
— Ништа, Данице, осим оних старих у селу.
— А осим оца и мајке?
— Све је остало и близу и далеко.
— Свега се можеш одрећи?
— Свега.
Гргур, изустивши ово еванђелско одрицање, по-гледа у Даницу, али она већ више не гледаше у ње-га и спокојно даље корачаше међу цветним лехама. Облачно јесење небо гледало их, и у овом тренутку заплакало је, крупне капљице шуштаху по цвећу, а неколико, најкрупнијих, попрскаше лепе Даничине образе, те се измешаше са другим, исто тако круп-ним али врелим капљицама, које се и нехотице сро-заше низ лепе и пуно мирне образе Даничине.
После кише, која потраја половину сата, Гргур у-седе свога мркова и одјаха својој кући у село. Уз пут је много мислио о својој тамној будућности, и за чудо, толико га је занимао тај неразговетни те-мат, да ни један једини пут не помисли на Даницу, која је, запрепашћена, стајала на ивици брда пред школом, и непомично као кип гледала на ону страну, где је ишчезао. Беше сасвим мрак, кад је ушла у кућу, али још већа помрчина беше јој обузела салом-љену душу. Покупила све успомене Гргурове: цвеће писма, књиге, слике, отишла у кухињу и забравила врата за собом. ЈБубећи једно по једно, бацаше их у ватру, гледаше, како се преливају проженути пла-меном, и како се, најзад, претворише у чашицу — пе-пела. Још онако усијан пепео покупила је у рубац.
„Све је пролазно, све неверно” прошапута ре-чи Гргурове. „Свега” се морамо одрећи, „свега”.. Мајко моја, мајко; опет ти се враћам тако худа, тако^ сирота. Свет је овај тако пуст, пуст, пуст!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|