Сан Мандушића Вука

* * *


Сан Мандушића Вука

0001 Пију вино до три побратима
0002 На Зечеву пољу широкому.
0003 Да вам сва три по имену кажем:
0004 Једно ти је срдар Смиљанићу,
0005 А друго је Стојан Анковићу,
0006 А треће је Вуче Мандушићу.
0007 А кад су се напојили вина,
0008 Говорио Смиљанић Илија:
0009 „Чујете ли, оба побратима
0010 И за вама друга по стотине,
0011 Што ми се је у сану сасњело:
0012 Да запухну вихар низ планину
0013 И донесе влашку чобаницу,
0014 Па јој љубим лица бијелога,
0015 И да једем меса овновине,
0016 Ка’ и хоћу данас, ако Бог да.”
0017 А говори Стојан Анковићу:
0018 „А мени се у сану сасњело,
0019 Да запуха вихар низ планину
0020 И донесе младога Турчина,
0021 Па да сам му главу откинуо,
0022 Ка’ и хоћу данас, ако Бог да.”
0023 А говори Мандушићу Вуче:
0024 „Луда била оба побратима,
0025 Јада вами сани донијели,
0026 А угоре у ње вјеровали!
0027 Мени се је у сану сасњело,
0028 Да на Котар Турци ударише,
0029 Све јунаке младе погубише,
0030 Обљубише лијепе дјевојке.”
0031 Тако Вуче у ријечи био,
0032 Кад кроз маглу јунак испануо,
0033 Вас у крви црној огрезнуо:
0034 Носи десну у лијевој руку.
0035 Далеко је, познат га не може.
0036 А кад се је примакнуо био,
0037 Позна Вуче свога побратима,
0038 Свога побру од Котара Ива.
0039 Супре њему потрчао Вуче,
0040 Па је побру Иву говорио:
0041 „Гдје си био, Иво побратиме,
0042 Гдје си био, што ли си чинио,
0043 Да си ране љуте задобио?”
0044 Њему Иво једва проговара:
0045 „Прођи ме се, побратиме Вуче!
0046 На Котар су Турци ударили,
0047 Све јунаке младе погубили,
0048 Обљубили лијепе дјевојке,
0049 Ево сам ти једва убјегнуо,
0050 А на себи ране износио.
0051 Не бих ни ја био убјегнуо,
0052 Нег ме добар ђого износио;
0053 Ни ђого ме не би износио,
0054 Нег ме густа гора износила;
0055 Ни гора ме не би уграбила,
0056 Него мркла ноћца без мјесеца:
0057 Тако сам ти једва убјегнуо!”
0058 Али му је Вуче говорио:
0059 „Да, мој побре, од Котара Иво.
0060 Би ли мого познавати Турке?”
0061 Њему Иво једва проговара:
0062 „Драги побро, Манудушићу Вуче:
0063 Пушке шарке, а доламе кратке,
0064 Све бих реко, да су Удбињани,
0065 Да је први стари Ћефин-ага
0066 А за њиме Анковића Анђе:
0067 Све се Туре узмећује насе,
0068 Па јој љуби лица бијелога.
0069 Говори му Анђе Анковића:
0070 „„Болан био, стари Ћефин-ага,
0071 Не љуби ми лица бијелога;
0072 Да би Бог до и Богородица,
0073 Да би бритку ћорду пољубио
0074 Брата мога Анковић Стојана,
0075 Ка’ и хоћеш данас, ако Бог да!””
0076 А за њиме момак на ђогину,
0077 Младо момче складно и прикладно,
0078 Не хвалећ му вјере и закона.
0079 Оно ти је са Удбине Тале,
0080 А за њиме Анђе Смиљанића.
0081 Све се Туре узмећује насе,
0082 Па јој љуби лица бијелога.
0083 Говори му Анђе Смиљанићу:
0084 „„ Јадан био, са Удбине Тале,
0085 Не љуби ми лица бијелога.
0086 Да би Бог до и Богородица,
0087 Да би бритку пољубио ћорду
0088 Брата мога Смиљанић Илије,
0089 Ка’ и хоћеш данас, ако Бог да!””
0090 А за њиме гојени Алиле,
0091 А до њега Луце Мандушића,
0092 Па се Туре узмећује насе,
0093 Па јој љуби лица бијелога.
0094 Говори му Луце Мандушићу:
0095 „Болан био, гојени Алиле,
0096 Не љуби ми лица бијелога,
0097 Да би Бог до и Богородица,
0098 Да би бритку пољубио ћорду
0099 Брата мога Мандушића Вука,
0100 Ка’ и хоћеш данас, ако Бог да!””
0101 Па за њиме сви остали Турци,
0102 Па одоше коње играјући
0103 И љубећи лијепе дјевојке
0104 И пуцајућ из малих пушака.”
0105 А Вуче је Иву говорио:
0106 „Да, мој побре, од Котара Иво,
0107 Јесу л’ твоје ране од прибола,
0108 Оли су ти од умрћа пусте?
0109 Ако су ти од прибола ране,
0110 Зелене ћу убирати траве,
0111 Хоћу тебе видовати, побре.”
0112 Њему Иво једва одговара:
0113 „О мој побре, Мандушићу Вуче,
0114 Нијесу ми од прибола ране,
0115 Него су ми од умрћа пусте.
0116 Нег ископај једно гробље мало,
0117 Укопај ме, драги побратиме,
0118 И сагради цркву од завјета:
0119 Тко пролази, нека Бога моли
0120 И од моје спомене се душе!”
0121 Једном рече: „Исус и Марија!”
0122 Другом рече: „Прими, Боже, душу!”
0123 То изусти, а душицу пусти
0124 А на крилу Вука Мандушића,
0125 Еј, јуначе, покојна ти душа!
0126 А кад види Мандушићу Вуче,
0127 Он се врати на Зечево равно
0128 И повикне оба побратима:
0129 „Чујете ме, до два побратима,
0130 И за вама друга по стотине,
0131 Хоћете ли послушати мене,
0132 Да идемо у тијесне кланце
0133 Сјећи Турке, а крварит руке?”
0134 А не рече нитко: Не хајдемо!
0135 Него сваки рече: Да идемо!”
0136 Отоле се они подигоше.
0137 Кад су дошли у тијесне кланце,
0138 Посједоше по трави зеленој
0139 И изнова пушке потпрашише.
0140 Покрише се травом дјетелином.
0141 А да видиш Мандушића Вука,
0142 Гдје се с’ својом пушком разговара:
0143 „Џефердару, моја пушко сјајна!
0144 Досад сам те у сребру носио,
0145 А одсад ћу у сухоме злату,
0146 Немој мене ватром преварити,
0147 За око те ни молити не ћу.”
0148 Кад ето ти нагазили Турци.
0149 А кад видје Мандушићу Вуче,
0150 Он ми први пали џефердара,
0151 А за њиме котарски сердари.
0152 А кад своје пушке испалили,
0153 Метнули их по зеленој трави,
0154 За добре се ухитили ноже.
0155 Боже мили, на свему ти хвала!
0156 Ударила крвца на потоке,
0157 А наноси Турке на буљуке.
0158 Ту погину хиљаду Турака,
0159 Сам утече стари Ћефин-ага,
0160 Али ни он не би убјегнуо,
0161 Већ га пусти котарски сердаре,
0162 Да се хвали по турској Удбини,
0163 Како му је на Зечеву било:
0164 Колико је глава откинуо.
0165 Они своје робе повратише,
0166 И врате се на равно Зечево.
0167 Ту су мало гробље ископали,
0168 Па су побра Ива закопали.
0169 Они здраво пошли у Котаре.


Извор

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/6. Junačke pjesme (historijske, krajiške i uskočke pjesme), knjiga deveta, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, 1940.