Руска револуција и њено порекло 1

←< уводна реч

РУСКА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНО ПОРЕКЛО Писац: Алексеј Јелачић

2. глава >→

ПОСТАНАК И РАЗВИТАК ЦАРСКЕ РУСИЈЕ.

1.

Кијевска Русија — Московска Русија и њен постанак — Иван IV Грозни — Велика Буна у XVII веку — Избор Михајла Романова (1613) за Цара — Владавина првих Романова — Стјепан Разин и његова буна — Верски и идеолошки покрети у Русији XVII века — Јурај Крижанић.

Словенски досељеници на источно-европској равници живели су с почетка такозваним племенским животом; њихова су насеља лежала расута поглавито дуж река и речица које су у оним крајевима веома многобројне. У тим њиховим насељима наилазили су на њих околни народи, који су се одликовали ратоборнијим духом и јачом организацијом него што су их имали источни Словени, па су неки од њих, иако често сурови номади, пролазећи преко Источне Европе и помало се задржавајући у њој, — поименце банде Нормана, такозваних Варега (или Варјага) — доносили и остављали и Словенима помало смисла за организацију, јер од њихова доласка почиње се тек мало помало стварати руска државна целина. Они су, чини се, дали самој земљи и њену становништву и чувено руско име, везавши га са великим културним народима, и доносећи у активном саобраћају источно-европским Словенима нешто те културе, у првом реду византијске, па онда арапске, и у мањој мери западно-европске. Од државе, или тачније државâ кијевских и других кнежева Рурикове крви, које су цветале на великој источно-европској равници током X—XIII века, и које су постигле врхунац моћи, богатства, и просвећености при крају прве половине XI века, готово да није остало знатнијих историјских трагова: — народна јуначка песма, која се до последњих деценија певала у прашумама северне Русије (а има чисто јужноруску, поглавито степску, садржину), па неке слабе историјске књишке традиције, готово непознате ван домашаја образованих, и поименце црквених, кругова, — то је све што је остало од Кијевске Русије, осим нешто рушевина и неких дивних споменика црквене уметности. Историја Кијевске Русије, дакле, то је један завршени круг, и то завршен пропашћу те државе услед унутарњих политичких размирица властодржаца и кнежева, услед навале сурових туђинаца, но не мање и услед унутарње социјалне кризе, проузроковане големом неправдом економског уређења, потлаченошћу слабих и харачењем моћних силеџија.

Историја Московске, или Северо-источне Русије (Великорусије), баш као и историја Југо-западне Русије (Украјине), веома се слабо надовезује на историју скупине средњевековних источно-европских кнежевина, која се у књижевним споменицима у своје доба звала »руска земља«. Московска Русија постала је у току XIV и XV века у базену горње Волге и њене притоке Оке, као и неких других мањих притока, из већег броја малих држава и државица феудалног типа, које су се већином драговољно ујединиле у једну државну целину, а у коју су онда ушле, без пристанка свога становништва, и северноруске републике (Новград, Вјатка, и Псков), скршене многим жестоким социјалним борбама између богаташа-градских патриција и велепоседника на једној страни и простога пука на другој. Тиме је уједно одзвонило народним већима тих градских република, и коначно је било свршено са републиканском традицијом руске седе прошлости, а утврдила се владавина московских деспота ограничена у извесном смислу њиховим великашима, од којих су главни били искупљени у сталноме савету владара (»Бојарска Дума«), а сви су држали у својим рукама велике поседе са покретним сеоским становништвом, и преко њих локалну управу, суд, финансије, и војску.

Аристократска владавина московских великих кнежева имала је у исто време теократско и нацијонално обележје, — прво зато, што су московски велики кнежеви, доцније цареви, сматрани наследницима Византије, и јединим заступницима и заштитницима православља (после пада Византије и југословенских држава); друго зато, што је њима пошло било за руком да уједине снаге великоруског племена, и да утврде његову независност према Татарима, под чијом се влашћу Русија налазила преко два века, те да поставе задатак уједињења целокупне руске земље, одузимајући јужно-руске (украјинске) крајеве од Пољске и Литве, те васкрсавајући тиме готово већ сасвим заборављену традицију старе Кијевске Русије. Први московски велики кнез, који је стално употребљавао царски наслов, а и добио признање тога наслова од источних патријараха и неких страних владара, Иван IV Грозни (1533—1584), проширио је своју државу према истоку и југу, пребацивши је и преко Урала и утврдивши своју власт по целоме базену Волге, а у исто време учинивши, уосталом неуспели, покушај да се веже са Западном Европом и да себи прокрчи пут ка Балтичком Мору. Његовим царевањем, пуним унутарње борбе Цара са великашима, великаша са нижим племством, и овог потоњег са сељацима, отвара се тешка криза Московске Државе, која умало да је није довела до пропасти, након смрти последњег представника московских царева из Рурикове лозе, Иванова сина слабоумног Тодора (1584—1598). Буна која је тада избила, почетком XVII века, у Московској Русији, носи име Велике Буне. Почевши опасном по државу борбом око престола — међу претендентима истицао се нарочито један младић, личност тамног и незнаног порекла али велике дрскости и изврсних способности, који је огласио себе за млађег (убијеног) сина цара Ивана —, покрет се је убрзо претворио у јаку социјалну борбу, у коју су ушле са властитим програмима и тежњама све важније групе тадашњег рускога друштва. »Људи су се колебали тамо-амо као овце које немају пастира«, каже један савременик (кнез Ростовски). — »Немири су почели«, објашњава други један савременик (калуђер Аврамије Паљицин) »услед безумног ћутања целога света наспрам Цара, коме нису смели открити истину, као и услед пропадања и страдања невиних .. ..« Права несрећа настаје с глађу: »Већ почеше један другог да једу ...« прича исти калуђер. А одмах нато јавља се побуна кметова, које тлаче великаши и силеџије, купујући њихову слободу »са по три или четири чашице ракије«. Али то је био само почетак.

А шта је то било што су тражиле разне групе тадашњег руског друштва које су се упустиле биле у међусобну борбу? — Великаши су хтели да ограниче власт цареву у своју корист, да га вежу писменим обећањима да их неће гонити као што је то чинио Иван Грозни, него да ће слушати њихове савете, и да ће им обезбедити могућност да управљају великим сеоским поседима, искупљујући слободне кметове; племство је, напротив, тражило, да се ти кметови коначно придодаду њиховим спахилуцима, да не могу измаћи и одилазити на велике поседе великаша, где је за њих живот био бољи, и друго, да се и заступници племства пусте у Царски Савет заједно са великашима и владикама — да то буде Земаљски Сабор. Уз племство су пристајали умногоме грађани, уколико их је било у поглавито земљорадничкој Русији. Сељаци кметови, исто као и робови, тражили су пре свега слободу, док је у исто време међу њима, и уопште међу варошком и сеоском сиротињом, тлаченом и без занимања и сталног пребивалишта, почело да се јавља осећање страшне и страсне мржње наспрам тлачитеља, те наспрам богаташа и силника, тако да је, како вели већ именовани калуђер, »сва руска држава пала у безумно стање«, и по целој пространој Русији пламтео је пожар грађанског рата. И онда, »у светим божјим храмовима затвараху коње и хранише псе на олтарима црквеним,... а путирима свете тајне служаху се за пијанчење...« Али, још и горе: »Многи робови, ради потсмеха својим господарицама, везиваху мужеве им, синове, браћу, и на њихове очи чинише срамна дела....« Али је, поред оваких свирепих дела, било ипак и извесног програма у акцији побуњених маса; она се састојала у укидању из основа постојећег поретка, у прокламовању неограничене слободе, и у подели свега имања богаташа по градовима и селима међу сељаке и сиромахе. То је, наравно, морало довести до слоге свих оних који су имали нешто да изгубе у том пожару социјалног преврата, — и гле, великаши и племство споразумеше се, и позваше страног владара да им дође и уреди Русију, и да их спасе од побуњених кметова, робова, и козака. Али је туђин невешто и без разумевања газио или занемаривао нацијонална и верска осећања Руса, те се убрзо социјалној и политичкој борби придружио јак нацијоналан мотив: Русија је — барем они свеснији елементи у њој — покушала да обнови своју властиту државну организацију, и руско племство, потпомогнуто од свештенства и грађанства, па и од неких делова козаштва и слободних сељака, успоставило је царску владу изабравши за цара Михајла Романова (1613).

Протеравши из земље придошле Пољаке и Швеђане, и учинивши велике територијалне и политичке концесије сталежима и Пољацима, дошло је до унутарње консолидације државе. У Скупштини (»Земски Сабор«) имали су нарочито гласа средњи сталежи, племство и грађанство; док су сељаци-кметови и робови, који су били одбегли од својих господара за време буне, враћени натраг, а рок у којему је господар имао права да тражи натраг свога побеглог кмета знатно је продужен (од пет на десет, па на петнајст, најзад на двадесет година); у исти је мах ограничено право свима осим грађанском сталежу да сме трговати, да се бави занатима, и томе слично. Последњи велики Земаљски Сабор, који је одржан године 1649 (за доба другог цара од лозе Романове — Алексија), примио је земаљски законик (тзв. »Соборноје Уложеније«), у који су, на захтев самих заступника локалних корпорација племства, унесене одредбе према којима се бришу многе разлике између кметова и робова: кметови постају заувек »крјепки«, т. Ј. везани уз имање власника земље; да после за владе Петра Великог, постану везани и уз личност власника, од којега доба, може се рећи, настаје продавање људи баш као да су стока.

Прва етапа процеса социјалне борбе, започете за време Ивана Грозног, која је дошла до тако крвава израза у доба Велике Буне, завршава се године 1649 —: готово два века Русија онда живи на темељима Земаљског Законика из те године, који утврђује социјалну превласт племства и кметску зависност већине сељаштва. Земаљски сабори, одигравши своју улогу, постепено ишчезавају, — социјална права владајућих сталежа обезбеђена су, и они препуштају Цару и Влади да воде државне послове. — Је ли народ мирне душе примио овакав резултат социјалног развитка и социјално-политичке борбе? — Разуме се да није: за све време цара Алексија (1645—1676) пуно је буна и нереда по целоме простору Московске Државе, док није на југу и југо-стоку запламтео и грађански рат, везан уз име Стјепана Разина, који је из темеља уздрмао уређењем Московског Царства.

Ко је био Разин? — Разин је био прави Козак, један од оних стародревних руских људи које народна машта везује са битним појмом козаштва, људи којима обиље њихове снаге није допуштало да трпе и седе код куће, него их је вукло међу слободне Козаке. Звало их је у широке и дивне просторе слободних дивљих степа, или у онај други слободни простор — на море (Црно, Каспијско), или на реку, на матушку Волгу. Разин би полазио с пролећа, као изасланик козачки, ка дивљим народима, а на јесен он би већ био спреман да иде у хаџилук на супротни крај света, у Соловецки Манастир на Северном Белом Мору, да се поклони тамошњим свецима и њиховим моштима: »Много је побијено, много опљачкано, треба и душу спасавати«, како вели у јуначкој песми Разину сличан јунак, гусар Василије Буслајев. »3аиста Стјењка Разин дошао је богат«, — причало се у народу после једне његове најезде, — »толико богат, да се једва може веровати; на његовим лађама сви су конопци свилени, а једра су им од скупоцених тканина перзијских, или такођер од свиле саткана...« Стјепана Тимотијевића величали су као Цара; стајали су пред њим на коленима, клањали су му се до земље... Широка је природа његова, бескрајна храброст, неограничено својевољство, величанствена снага и моћ.... Срећни атаман сматран је чаробником, којега куршум не погађа, коме нико и ништа не може да супротстане. На његову победничком путу њега прате чудеса и визије, као например приликом опсаде Астракана, где је цела царска војска — изузев само једног од двојице команданата, са неколицином официра и војника, и страног шефа артиљерије — прешла на његову страну скупа са целокупним грађанством те богате трговачке вароши. Већ прво знатније дело овога вође народа јасно је обележило социјалну садржину његова покрета, која му је отварала градове, предавала у руке тврђаве, царске топове, и ратне бродове: мучење огњем и убијање шефова царског каравана, а пуштање на слободу робова, и прогоњених, и организовање у банде оваких прогнаника и ослобођених робијаша. И свуда исто —: убијање, мучење, и прогањање власти, племића, духовништва, и богаташа, а ослобађање кметова, робова, затвореника, пљачкање богатих и силних и подела имања међу сиротињу; уписивање свију у козаке, стварање демократских народних већа, понекад оштро иступање против цркве и њених обреда, и обећавање да ће спалити све хартије »горе« (т. ј. код Цара), али у исто време никаквих значајнијих изјава против самога Цара; напротив, прекори племству, властима, и влади верним војницима, да су они издајници, и да не служе верно Цару. У једном од Разинових одреда узима учешћа и сам лажни царевић Алексије, и сви се куну на верност Цару. Ево како полажу заклетву сви у Астракану, након предаје града Разину: »Обећавамо, и кунемо се, да ћемо за великог Господара стајати, атаману Стјепану Тимотијевићу и целој војсци служити, а издајице истребљивати...«

Козаци и сељаци, варошка сиротиња, робови, побегли калуђери, нешто иако веома мало племића-ренегата, од руске државе тлачени Татари, и друга дивља и полудивља племена, најзад уопште присташе старог верског закона, сви су се ти скупили под заставом Разиновом. С почетка, у Москви, и нарочито у побуњеним покрајинама, губили су главе, иако владајући сталежи нису показали испрва велике борбености и отпорне снаге. У великој војсци, сакупљеној против Разина, — како саопштава војвода у једном реферату Цару — нашло се на окупу свега 209 чланова московског престоничког високог племства, док 583 члана није дошло; од средњег племства престоничког било је у војсци 291, а отсутно 1508, док ниже племство уопште није ни дошло, било из страха било услед акције Разинових банда. Али је ипак државна организација царске Москве, уз помоћ сталног кадра војничког, који је онда почео да се ствара, победила шарене гомиле анархичких социјалних револуцијонара Стјепана Разина, и он је након нечувених мука свршио свој бурни живот на губилишту у Москви (1671).

Велики потреси из доба Велике Буне готово су посве заборављени од руских маса и ми о њима знамо једино из мемоара савременика и из различитих докумената. Само Разина лично народ није заборавио, — успомена на њега живела је трајно у народном предању и у песми, а његов програм дејствовао је и након његове смрти. Он је први прави претходник руске социјалне револуције, и савремена социјална Револуција била је зато потпуно у праву када му је подигла споменик у његовој некадашњој престоници Астракану, где је он задавао страх и трепет флоти руског и перзијског цара, на ушћу његове омиљене реке Волге, којој је он принео на жртву и своју дивну љубавцу — перзијскога кана кћер.

Напред смо споменули, да је у Разиновој војсци узело учешћа и нешто присташа старог верског закона. Ради објашњења овог крупног факта из руске прошлости, и за познање руских идеолошких покрета и њихова утицаја на општи ток догађаја, потребно је да се мало вратимо натраг.

Московска Русија била је посве непросвећена земља; и оно мало просвете што је имала било је чисто црквена просвета. Огромна већина Руса имала је дубоко конзервативне погледе, шовинистички обојене, и пуне празноверја. Према Западној Европи расположени непријатељски, уз невероватну охолост, а према Византији и Јужним Словенима пуни неповерења, московски су Руси сматрали своју домовину средиштем и уточиштем православља и јединоспасавајуће верске истине; своје обреде држали су за свете, и неприкосновене, а сваку мисао напретка и критике одбацивали су као злочиначку, бесмислену, и опасну за спас душе. »Мишљење је други пад«, говорио је највећи идеолог и заступник московског опскурантизма при крају XV а на почетку XVI века, отац Јосип, игуман Волоцког Манастира (близу Москве). Али се крај свега тога јављало ипак то проклето »мишљење«, и то у вези са старинским јересима и туђим верама (баш највише у Јосипово доба), поименце у вези са Реформацијом која је на Западу освајала. Оваки покрети угушивани су оружаном руком: ко није успео да побегне, тога су спалили. Тада је допао дугогодишње тешке тамнице и онај веома ортодоксни али у исто време европски просвећен калуђер — Максим, такозвани »Грк«, кога су позвали били у Москву да прегледа рукописе црквених књига. Он је изустио неке критичке речи о руским црквеним обичајима, и то је било доста да га баце у тамницу. Око средине XVI века, један предузимљив Рус, неки Иван Федоров, отворио је са другом прву руску, управо старословенску, штампарију у Москви —: разјарена гомила потпуно ју је уништила, а смели новатор морао је да побегне у Пољску.

Али је слободна мисао, и интересовање за ново, напредно, европско, каткад ипак искрсавала, и све се чешће јављала у московском друштву. Европа од своје стране шаље више изасланстава у Русију, која при повратку изазивају својим причама све већу радозналост код народâ и владâ. Политичке и социјалне прилике не могу такође да прођу сасвим неопажене, а »Велика Буна«, почетком XVII века, природно изазива јаче покрете и покушаје зближавања и упознавања са Западом. У исти мах јављају се тежње за критичку оцену старих погледа, установа, и обичаја. Иако је затворен у манастир кнез Иван Хворостињин, који се између других неумесних мисли усудио да искаже и ту, да »у Москви нема људи, све је то глуп свет, нема с ким да живиш«, — ипак су многи били сличног мишљења, и тежили за променом. Почели су се поводити за Европом; испрва дабогме више у спољашњем погледу. Но кад је и држава почела да набавља европске ратне справе, да дозива европске техничаре и стручњаке да руску војску преуреде, и да оснују прве почетке руске велике индустрије, онда се одједном, готово као из земље, појавила у Москви цела велика колонија западних Европљана!

Међутим се Московска Русија ујединила са једним делом Јужне Русије, наиме са козачком »левообалском« (на левој обали Дњепра) Украјином, с којом је у оквир Московске Државе ушао и стародревни град Кијев. Са Украјином ушла је у Русију и Москву сва сила свештеника, који су носили собом известан реформаторски, напредан дух, и уносили га у културно друштво и московску цркву. Кијевски људи јављају се на двору, као васпитачи царске деце; кијевске књиге читају се у Москви, где се сад почиње учити и грчки и латински, на велику саблазан и на страх православних душа. »Мрзак је пред Богом сваки ко воли геометрију«, говорило се у старој Москви, а ето отпочело је увелико учење те опасне геометрије, и још свачега другог! И у Цркви се запажа кретање у правцу реформе: треба очистити и поправити свете књиге и обреде, јер је много кривог дошло у њих услед непросвећености и глупости старих црквених људи. Кијевски сумњиви учитељи, и нарочито позвани Грци, чије је православље за конзервативце исто тако било веома подозриво, помажу патријарху Никону при овом реформаторском послу у цркви, што све изазива јак друштвено-црквени покрет, и велики број Руса, са неколицином одушевљених до беснила свештеника на челу, ступа у отворену борбу прво са постојећом црквом, а онда и са државом, која се ставља на расположење цркви у сузбијању непослушних. Због питања као што су: број хлебова на светој литургији (пет или седам), начин писања Христова имена (»Исус« или »Иисус«), број »Алелуја« у песми (да ли треба да се та реч понавља два или три пута), начин како да се људи крсте (са два или три прста), и томе сличних, избијају страшни нереди, добацују се узајамно проклетства, људи стварају шизму, иду у изгнанство, у тамнице, и на ломачу. Ствар је, разуме се, у својој суштини дубља него што се чини према побројаним питањима, јер је главно питање у томе, да ли је могућно и потребно, да ли се сме, мењати аманет предака у погледу вере, обичаја, и начина живота. Па пошто су се и Цар и влада ставили на страну новатора, и они су проглашени Антихристом и његовим слугама, те се против њих води било пасивна борба (бежања, и чак и самоубиства en masse) било отворена буна с оружаним иступима. Отуда видимо секташе старе вере и у социјално-револуцијонарној војсци Разина; зато се у исто време, док на југу и југоистоку пламти крвави пожар разиновштине, јавља дугогодишња буна калуђера-старовераца у знаменитом манастиру »Соловки« на острвима Северног Белога Мора, коју тек након више година опсаде успева да савлада царска војска. Како је страшан био тај верски занос међу староверцима нека посведочи следећи факт: родитељи једне девојчице горели су на ломачи за стару веру, но крвници нису никако пуштали малу да се баци у ватру; али се она истргла из њихових руку и ипак бацила у огањ, уз неописиво одушевљење присутних.

Све ове појаве верскога заноса, сви покушаји да се заустави приближавање Русије Европи, показали су се узалудни—: европејизација Русије почиње пуном паром у другој половици XVII века. Један Југословен, Хрват и католички фратар, о. Јурај Крижанић, који је дошао био на двор цара Алексија, постао је претечом рефорама Петра Великог. »Мене зову«, вели он, »скитницом, пробисветом, — то није истина; ја сам дошао Цару мога племена, ја сам дошао своме народу, у своју домовину, у земљу у којој мој рад једино може наћи употребе и донети користи, где може имати цену и наћи пијацу моја роба — поименце речници, граматике, преводи...« А у своме спису »Политичны думы« (или »Разговори о владатељству«), он износи четири захтева, четири тачке програма о реформи: 1) просвета, 2) државна реглементација (у духу кољбертизма), 3) политичка слобода, и 4) техничко знање. Извесне тачке овог програма, управо прве две и четврту, унео је у свој програм и Цар-револуцијонар, Петар (Велики) (1682—1725).

2.

Петар I (Велики), и резултати његова царевања — Наследници Петра Великог (доба дворских преврата) — Катарина II — »Комисија за израду пројекта новог Законика«.

Не можемо се овде дуже задржати на прегледу догађаја из доба Петра Великог. Али ћемо забележити бар укратко резултате овог знаменитог царевања. Они се дају свести у следеће тачке: 1) Русија улази у концерат европских држава; 2) Русија излази на Балтичко Море, полазећи од ушћа Неве и покрајина Ливонске, Естонске, и делова Финске; 3) Русија добија флоту (ратну, и трговачку); 4) у Русији се појављује велика индустрија, и ојачава спољна трговина на велико; 5) широко се отварају врата Русије за странце и западно-европско културни утицај, и велики број Руса, на челу са Царем, упознаје се са европском културом; 6) као последица тога јавља се нагла промена многих обичаја, и нарочито спољашње културе, са јаким цепањем културних схватања и душевног расположења између донекле, иако често доста површно, европејисаних горњих сталежа и масе народа; 7) наступа извесно европејисање војске, администрације, суда, финансија, и политичке доктрине Руске Владе (Цар се почиње сматрати као неограничени делегат суверенога народа, који према друштвеном уговору располаже апсолутном влашћу са правом да именује себи наследника, — Хобесове идеје); 8) укида се независност руске Цркве, и она потпада под неограничену световну власт; и напокон 9) сељачки се сталеж претвара у ропски, услед уједињења у један сталеж кметова и правих робова, док племство остаје службујући сталеж али се од њега тражи много тежа служба него раније.

При извођењу тих промена — које су делимично замишљене свесно, те су зато образложене у законима, указима, реглементима, беседама, политичким списима и новинама тога доба, а делимично су дошле изненада, без учешћа свесне воље савременика и активних фактора епохе, — почињено је више насилничких чинова, почевши од сечења брада и дугачких хаљина господе великаша и саветникâ царских, уз лично суделовање самога Цара, па до прогона, мучења, и услед тога смрти, конзервативца царевића Алексија, наде и утехе свију присташа старих обичаја, и до страховитих прогона и истребљивања свију непослушних, оптужених са велеиздаје и увреде величанства. У целоме раду цара Петра има нешто окрутно, сурово, и револуцијонарно; он није штедео ни понос својих великаша, ни стидљивост московских жена, ни верска осећања и најбитније интересе простога пука, немилице тлачећи га, глобећи га, тражећи од њега безброј регрута, па људску снагу и подвоз за градњу Петрограда, тога страшнога и дивног града који је саграђен на костима хиљаде и хиљаде радника, који су умрли од ужасне климе и прекомерног рада, већином јужних Руса (Украјинацâ). Опозиција против Петра била је веома јака, и то од стране племства исто толико као од стране сељаштва и козаштва, и од старовераца: завере, буне, бежања читавих маса у шуме и степе, да и не говоримо о пасивном одупирању, које је било најопасније и услед којега су и пропали многи напори и покушаји цара Петра и његових људи. Са грозничавом хитњом, такорећи бесно, уништујући немилосрдно споменике и знаке прошлости, изводио је своје мере и намере цар Петар. У многоме није успео, али је доста тога извео до краја. Али је народу, поготово простоме свету, било још теже после њега а услед његових рефорама. Стална војска одузимала је од дневнога пољског рада велике радне снаге заувек; нагло увлачење племства, као службене снаге државне, у скупи живот нешто налик на европски, изазвало је много јаче експлоатисање сељака од стране племства. Држави, двору, требало је много више новаца него пре, између осталог и за вештачки створену велику индустрију, а цео тај новац имао је да најами и дâ пук, који је сад био изједначен; исто тако имао је он, поред регрута, да даје и раднике за грађевине, за путеве и цесте, и за руднике и фабрике. Народ се, како рекосмо, бунио и одупирао, али узалуд. Држава је била јача од њега, и она у то доба постаје све више бирократска и полицијска.

Иза Петра Великог настаје доба дворских револуција, доба управе жена и фаворитâ, доба политичких и дворских скандала. Али Русија остаје и даље у вези са Европом, игра извесну међународну политичку улогу, успешно иако бесмислено ратује са Пруском (Седмогодишњи Рат), и у другим ратовима проширује своје границе (на Доњем Дњепру, у Финској, и у Средњој Азији). Искоришћујући свој положај, и обарајући у више наврата владаре и владе, руско племство, сакупљено у гардијским пуковима, све јаче утврђује своју власт над сељацима, док у исто време држи у својим рукама све политичке, управне, и војне положаје од значаја, и — кад треба — и капом и шаком црпе из државне благајне. Због тога, због ратова и распикућства двора, стање државних финансија постаје жалосно, народно благостање исто тако. Мноштво незадовољника, нешто племенитих али више из пука, расте, те избијају завере, буне; тајна полиција, ванредни судови, крвници и апсанџије, имају пуне руке посла! Денунцијација постаје свакодневном појавом; лозинка је: »Слово и дело (государево)«, која је још за Петра Великог ушла у употребу, и која је вукла за собом стављање у притвор и денунцијанта и денунцираног, док се не извиди ствар.

Ипак, реформе Петра Великог и зближавање са Западом, нису били узалуд: јављају се извесне политичке идеје које иду у прилог стварања устава у Русији налик на европске уставе. Након смрти последњег мушкарца из куће Романова (младог Петра II, унука Петра Великог, 1730), гарда бира за Царицу на предлог »врховне господе« (осморице великаша окупљених у Царев Савет) курландску војводкињу Ану Ивановну, нећаку Петра Великог, а њој се намеће писмен устав, који ограничава царску власт у корист олигархије »врховне господе«, (по узору шведском, и примеру Млетака и Свете Римске Царевине). Тај Устав (т. зв. »Кондиције«) био је толико необичан, и толико неприличан за племство, чак и високо, да се је оно побунило. И након неколико недеља политичке грознице, разговора и дискусија, борба и интрига, јављају се најразличитији нацрти устава и уопште програма за реформе, док се све не свршава државним ударом: Царица цепа »Кондиције«, најурује »врховну господу«, и обнавља апсолутну владавину уз приволу и одушевљено одобрење племства, којему даје извесне повластице. Друштвени се покрет стишава, и тек с времена на време понеки дворски преврат, по неки политички процес, или каква сељачка буна (чисто локалног значаја), показују да није баш све у најлепшем миру и реду у пространој руској царевини.

Државни удар од 28. јуна (9. јула) 1762 довео је на престо царицу Катарину II, која је збацила свога супруга слабоумног Петра III, унука Петра Великог и оснивача голштајнске династије у Русији, и уклонила свога сина, будућег цара Павла I, правдајући узурпацију, која је потрајала око 35 година (1762—1796), тобожњим »изборима« од стране целога народа. Пред историјом и потомцима она је покушала спрати са себе љагу једном веома вештом спољном политиком која је, благодарећи напорима и јунаштву руске војске и њених великих вођа, а не мање и међународној по Русију погодној ситуацији, довела до даљих проширења Русије на југу и на западу (делови северног Кавказа, Крим, обала Азовског и Црнога Мора, деснообалска Украјина, Бела Русија, Литавска, и Курландија). Поред великих територијалних промена на корист Русије, спољни успеси владавине царице Катарине дошли су до израза и у претежном њену утицају на ток европске политике, те у коначном уништењу њене супарнице Пољске а слабљењу других супарница (Шведске и Турске), као и у озбиљном ступању Русије у сферу балканске политике са завидном улогом покровитељице потлачене словенске браће и осталих хришћана. И у погледу унутрашњег консолидовања државе (нарочито укидањем покрајинских автономија балтичких државица и Украјине), доба Катарине важно је и од значаја, поименце и са гледишта социјалног и културно-просветног, које нас овде пре свега интересује.

Унутрашња ситуација Русије првих година узурпаторске владавине царице Катарине II није била ни ружичаста ни једноставна. Прва потешкоћа била је у томе, да је државни удар био плод сарадње великаша-државника са младом племићском гардом, а тежње и симпатије једних и других нису биле нипошто исте. На другој пак страни било је много незадовољеника, спремних — већином из чисто личних и себичних побуда — да искористе незгоде дворске ситуације или да употребе у своје сврхе личности неких претендената; у вези са овом околношћу избило је неколико завера и оружаних иступа, од којих је нарочито занимљив романтични иако неуспели покушај поручника Мировића, да из шлислбуршке тврђаве ослободи и врати на престо једну »личност без имена«, т. ј. несрећног цара Ивана VI, који је као једногодишње дете збачен са престола, и током дугогодишњег затвора пао у потпун кретенизам.

Али много озбиљнија од ових епизодних појава била је опрека између племства и сељаштва, и овде нам треба нарочито истаћи једну врло важну нову чињеницу, која је избила на видело у очи самог државног удара 1762: по царском манифесту од 18. фебруара (2. марта) те године, који је издао Петар III, руском је племству поклоњена »слобода«, тојест оно је ослобођено од обавезе државне, војне или цивилне, службе, у којој је оно имало права да остане или да не остане, с тиме да се може настанити у престоници, или по покрајинама, или да отпутује у иностранство, те да тамо слободно живи, односно да ступи у службу страних владара који нису непријатељи »Њ. Ц. Величанства«. На такав начин прекинута је вишевековна принудна веза између руског племства и државе, а сва земаљска добра племства, од којих су многа била државна сопственост, коју је племство само уживало под погодбом ратне или цивилне обавезе, коначно су постала њихово искључиво власништво, и то заједно са сељацима као поданицима, управо са људском стоком, људским алатом тих имања. Природно је да су и сељаци очекивали исту слободу и разрешење од службе држави и племству, јер је престала била свака правна и политичка подлога за њихову кметску зависност. Али су узалуд чекали, па је, поред »угодних« словенских разговора и дискусија по овом предмету, долазило на више места и до отворене буне, до битака са полицијом и са војском, која је понекад иступала противу сељака чак и са топовима. Нервозност сељака одржавана је и појачавана још одузимањем црквених и манастирских сељака од цркве и манастира, те њиховим стављањем под непосредну државну власт, — мера која је у Русији, осим узбуђења међу сељацима, причињавала влади и друге неприлике, од којих је најпознатија анатема што ју је надбискуп Арсеније Мацејевић бацио на царицу Катарину.

У овакој прилично заплетеној унутарњој ситуацији имала је Катарина да се снађе, и да загосподари, ако није хтела да, попут мужа, изгуби престо и живот (Петра III су њени дворани тобож случајно заклали за време једне пијане вечере). Зато је требало задовољити у првом реду интересе својих главних »бирача« (племства), испунити њихове захтеве социјалног и политичког карактера, а у исто време наћи и неки компромис да се ни сви сељаци не побуне. За учвршћење саме владе, и њене популарности, требало је уредити законодавство, управу и суд, који су били у стању потпуне анархије и деморализације, требало је из темеља препородити финансије, и требало је, најзад, неким начином прославити се вани, пред осталим светом, те задобити за се европско либерално јавно мњење, према којем је Катарина одувек осећала неко страхопоштовање и имала сентименталну љубав идејне ученице (она се добро упознала са књижевношћу свога доба за време свог дугогодишњег боравка на двору царице Јелисавете, на којем се налазила у својству забачене престолонаследниковице). Као што се види, задаћа је била прилично компликована, а утицаји под којима је имала да је решава противречни и изукрштани.

Да би дошла у што чвршћи непосредни контакт са сталежима, и да би сазнала право стање у земљи, те могла побољшати управу и судове, Царица се одлучи на сазив ванредне Скупштине, којој није дала наслов »Земаљског Сабора«, него скромнији и у XVIII веку уобичајени наслов »Комисија (Одбор) за израду пројекта Новог Законика«, као што су га имали и чисто бирократски одбори за време Петра Великог и његових наследника. У изборима ових одбора сталежи су веома лабаво учествовали, па често нису никога бирали, или су намерно бирали инвалиде, простаке, и сиромахе, тако да влада не би знала шта с њима да почне; понекад су изабрани посланици сматрали овакав посао напросто кулуком, и бежали у шуме, спасавајући се од својих мандата, тако да је у једном случају гувернер по налогу владе морао имање посланика да ставља под секвестар а његову породицу и најближе слуге да окује! Сасвим друкчи изгледали су избори за Катаринину Комисију године 1767. Сви сталежи позвани на учешће показали су највеће интересовање, и било је у многим случајевима више кандидата него мандата, те је долазило до праве изборне борбе. Ова је Комисија личила на неку врсту сверуске »етнографске изложбе«, јер су у њој, поред најпросвећенијих државника и књижевника, европски образованих поштовалаца Волтера и Монтескија, заседавали и Самоједи са обала Северног Леденог Мора, многобошци који нису никако могли да схвате каква је то ствар закон и зашто је он људима потребан. Али су у тој »изложби« падале у очи две значајне празнине: нису били заступљени кметови, и није било свештеника. Сваки је посланик долазио са упутом својих бирача (такозвани » наказ «), а целој Комисији дала је Царица од своје стране један опсежан и за рекламу удешен упут (»Большой« т. ј. велики »Наказ«), израђен по идејама Монтескија, Бекарије, немачког правника и полициста Билфелда, и других мање познатих законодаваца и писаца. Углавном, сваки је сталеж настојао да промакне своје сталешке интересе, и да по могућности приграби још и по нешто туђе: племство је једногласно тражило да се одбрани и учврсти постојећи ред, т. ј. кметска зависност сељака, док су опет »однодворци« (ниже племство, слично хрватским слободњацима) и њима сличне групе, те и неке групе градских бирача, па чак и неке сеоске општине сељака слободних од зависности према племићима и сматраних као да су »државни кметови«, тражили да се и њима дâ право на куповање сеоске земље, и то заједно с кметовима. Ретко се који глас чуо у корист сељака-кметова, ма само и у погледу мањих или већих олакшица њихова несносна положаја. Ипак се у току дебате у самој Комисији нашао један племић (Коробјин) који је изговорио беседу у прилог постепеног ослобођавања сељака, а њега су потпомогли још неколико градских и сеоских заступника, наравно уз највеће негодовање његових племенитих другова.

Иако се сваки сталеж и свака корпорација залагали за интересе својих бирача у Комисији, ипак програми и »упуте« бирачâ, као и говори и предлози чланова, у општим седницама Комисије и по њеним стручним одборима (којих је било 19 на броју), нису ни издалека одговарали садржини обећања посланика, »да ће велики свој посао почети и завршити по правилима угодним Богу, која утврђују човекољубље и добре нарави, за сачување блаженства и мира човечанства«, или духу заносне беседе с којом је државни потканцелар поздравио отварање Комисије: »Од вас очекују примера сви народи под сунцем; очи свију упрте су у вас!...« И сам »Упут« Царице лебдео је у многом погледу далеко изнад стварности, и изнад себичних захтева и прохтева племенитих срезова или градских општина. У њему је била — поред разних добрих ствари и поред много празне декламације, намењене нарочито за експорт — изражена јасно њена чврста воља, да се очува и оснажи апсолутизам, и много мање чврста воља, да се помогне сељацима, и да се престане са скандалозним »тиранским поступањем (према сељацима) и мучењем (сељака)« од стране сувише обесних племића; али је уједно изречно казано, да би било опасно одједаред и једним општим законом ослободити сељаке... При свем том, избори за Комисију, и цео рад у њој и око ње, имали су знатан утицај на руско друштво, и унели су несумњиво свежу струју у живот руских покрајина, вароши и паланки, а такођер и племићских спахилука; па се осетило њихово дејство, у извесном погледу, и у побољшању државне администрације, поименце са техничке стране. У исто време Комисија је будила наде сељакâ, и хранила је њихово незадовољство са постојећим стањем.

Добивши информацију која јој је била потребна, и популарност за којом је чезнула њена славољубива душа, царица Катарина распустила је Комисију, али је, у низу закона, покушала да спроведе и уведе у живот многе тежње чланова Комисије. Тако је сталешка (племићска и градска) организација довршена, и нарочито су племићске општине (по срезовима), уједињене онда по губернијама, добиле велик утицај на локалну управу и на суд (формално одвојен од управе). Све повластице племства, нарочито пак неограничена власт над сељацима, и искључиво власништво земље, потврђени су. Други сталежи, међутим, нису добили никаково право власништва над сељацима (иако је било изузетака, па су сељаци понекад, de facto, припадали и слободњацима, и грађанима, и свештенству). Извесним захтевима других корпорација било је удовољено утолико што су и оне узеле извесно, иако веома ограничено, учешће у локалној управи. Али све те друге корпорације, мимо племства, нису биле од значаја или утицаја. Иначе, и у погледу суда, просвете, привреде, учињено је понешто, и предузете су разне корисне мере. Само сељаци-кметови нису добили ништа, и то је међу њима изазвало озбиљно врење, у којем су доцније, када се покрет проширио, узели учешћа и многи други сталежи и запостављени елементи, тако — поред козака зачетника покрета — још и фабрички кметови, дивља и полудивља финска и татарска племена (т. зв. »инородци«), варошка сиротиња, војници сталнога кадра, и најзад они људи старога верскога закона о којима смо говорили.

Поред војника и фабричких кметова, и у овом покрету налазимо исте оне незадовољнике који су потпомагали Разина око године 1670, дакле на сто Содина раније. Наравно да међу овим изливима и страховитим пожарима социјалне револуције има непосредне везе, јер ни у међувремену, за оних сто година, готово никада није било правога мира на руском селу, поименце по јужним и југоисточним покрајинама државе, које су биле у сталном покрету и врењу. Неправде, које су чињене према читавоме низу нараштаја руских сељака, гомилале су се, док није букнуо пожар око године 1770. Он је непосредно изазван стањем руског села и руског сељака у XVIII веку, које је остало без већих и дубљих промена све до укидања кметске зависности сељака (19. фебруара 1861), те које је ударило дубок печат на социјално-политички, економски, и културни живот целе земље и у XVIII и у XIX веку и све до последњих година. Вреди, стога, да се на њему мало зауставимо.

3.

Стање сељака у XVIII веку — Пугачов и његова буна — Почеци слободоумног покрета међу руским племством.

У доба Петра Великог сељаци кметови били су, како рекосмо, готово изједначени са робовима. Ево како описује један савременик, слободни сељак и трговац Иван Посошков, човек изврсних способности и јаке памети иако сасвим нешколован (у својој књизи: »О сиромаштву и о богатству«, посвећеној цару Петру), стање сељака: »... И то не изгледа сасвим право, да спахије (»помешчики«) товаре на своје сељаке бремена која се једва носе. Има и таквих нечовечних племића који у радно време не дају својим сељацима ниједнога дана слободног, у који би могли нешто за себе да привреде, те на такав начин сељаци губе све доба орања и коситбе; или, примивши од сељака онај новчани данак или данак у нарави, ти племићи траже од својих сељака још неке прекомерне данке, и тим претераним тражењем терају сељаке на просјачки штап, — и чим је неки сељак само мало ситији, они му одмах повећавају данак... Многи племићи кажу: ,Не дај сељаку да добије вуну, него га стрижи као овцу до голе коже!'... Услед таке беде сељаци напуштају своје домове, и беже, једни на доњу Волгу, други у Украјину, а неки преко границе, те насељавају туђе земље а своју остављају пусту и празну....« Ово жалосно стање исти писац објашњава тиме, што »спахије нису вечити власници својих сељака, па се зато о њима много и не брину«. Он тражи да се изда царски указ по којем би »сељаци имали да постану опет сељаци као некад, а не просјаци, јер богатство сељачко јесте богатство царско...«, па предлаже као конкретну меру тачно регулисање дужности и разврставање данка сељака према спахијама. Ове и овакве мисли Посошкова биће да су изгледале и одвише опасне, јер је несрећни руски неуки социјално-политички мислилац, који је покушао изнети своје погледе и пројекте само пред пресветле царске и великашке очи, а нипошто у намери да буни народ, завршио свој живот под владом царице Катарине I, удовице и наследнице Петра Великог, у тврђави Петра и Павла у Петрограду, као најопаснији политички кривци.

Ни за време цара Петра, како смо горе изнели, стање руског сељака није се поправљало, а после њега, за наследника цара Петра I, тих пуких креатура руског племства, пуно је закона и уредаба којима се све више изједначује положај кметова са положајем робова, док робовски сталеж није укинут и формално (законском новелом од 1729), услед чега велики број сељака престаје да буде правим сељаком-земљорадником, те постаје или индустријским кметом (са принудним наследним радовима по рудницима и у фабрикама), или дворском и великашком служинчади, која се нагомилава по имањима и дворцима велике и мале господе. Ти су дворови постајали онда правом Голготом многобројних сељака, средиштем нечувене експлоатације, крволочног насиља, и гадног разврата, које ни до данас није заборавио руски народ, те у којима првенствено треба тражити кључ за разумевање многих појава садашњости. Бољи је био положај оних сељака који су, уживајући општинску самоуправу и нерадећи кулук, били дужни само да плаћају својој господи извесан данак у новцу, или и нешто у нарави, иако су ови данци често бивали тешки. Али свуда и свагде најгоре и најужасније било је: несигурност и неодређеност положаја сељака, њихова потпуна зависност од ћуди господе, и од потреба њихових; сваки дуг у који би запао племић, било услед картања, било због љубавница, или несрећне спекулације, или којег другог распикућства, доводио је до појачања кулука, односно до повећања данка у новцу или нарави. Није било никакве границе власти господара у финансијско-привредном погледу, па ни у судском, полицијском, јер су саме спахије имали право да сељаке депортирају у Сибир за вечито време, као исељенике и као робијаше у тешким оковима, доносећи пресуде без апелације; још је к томе било установљено, да се сваки такав робијаш или принудни исељеник урачунава спахији као да је дао регрута (будући да су спахије били дужни да, према броју поданика, дају у одређеним роковима одређен број регрута). Спахије су своје људе »очински« кажњавали батинама и корбачем, често због ситница, а нису нипошто ретки били и смртни случајеви услед убоја, што је све ипак пролазило најчешће без казне за спахије, јер је сељацима, под претњом најсуровије казне »кнуте« и робије, било забрањано подношење макакве тужбе против властелина. Престоничка полиција ишла је на руку властели и скривала је кривце. Тако је знаменита »Салтичиха«, грофица Салтикова, жена фелдмаршала, са знањем полиције, држала код себе у спаваћој соби у кавезу бријача кмета, само ради тога да нико не би сазнао за њену пароку; након три године, које је провео у овој тамници, јадник је изгледао тако да га је било страшно погледати, као прави старац. Она је, исто тако, тукла на мртво име у својој спаваћој соби друге мушкарце, на разне садистичке начине, тако да су неки поумирали, а многи су остали сакати! 21 тужба против ње остављена је без последица у току година 1756—62, а тужиоци су према пресуди полиције или суда излупани корбачем. Уопште, полиција и суд, племићски по пореклу и симпатијама, нису никако стајали на пут самовољи племства, а у случајевима када би злочини постали публични, одређене казне биле су обично никакве, а парнице су трајале годинама. У горњем случају грофице Салтикове, суд ју је, додуше, осудио на смрт, но Царица је смањила казну претворивши је у доживотну тамницу. Да случај Салтикове није био усамљен, сведочи, поред многих других факата, приповедање сентименталног али хуманог и поштеног, и према сељацима пажљивог племића Болотова, који је оставио опширне и веома драгоцене мемоаре за културну историју свога доба; он у њима износи мирне душе и своје сопствене свирепе чинове, и љути се у исти мах да су сељаци хтели да га убију. Европско, тобоже либерално-хумано просвећивање тога доба, и књижевни утицај сентименталне и љубавно-сладуњаве литературе, која се онда навелико увозила у Русију и била веома омиљена међу руским племством у другој половици XVIII века, нису ни најмање дејства имали у правцу побољшања прилика на селу. Ево једне илустрације оваких »нарави« из руског »Спектатора« — »Живописец«, сатиричког часописа, који је издавао талентовани и духовити филантроп Новиков: »Госпођа, после уобичајеног јутарњег кажњавања сељака и сељакиња у штали (где се обично вршило батињање сељакâ), узимала би у руке какву француску љубавну књижицу, и неприкривено објашњавала своме тринајстгодишњем сину све дивоте љубави...«

Третирани тако као робље и стока, сељаци су могли да буду, баш као робље и стока, продавани, са земљом или без земље, са целом породицом или појединачно, већ према споразуму између купца и продавца; исто тако за дугове, и то путем јавне дражбе. Били су такође продавани у сврху да послуже као регрути, или су мењани, давани на поклон и као мираз. Познати српски родољуб Сава Текелија, који је посетио Русију у »слободоумно« доба царице Катарине II, прича, како су људи продавани на вашарима, како су Јермени куповали несамо девојке него и младе мушкарце; он износи, међу осталим, и једну језовиту слику: како је запазио једну гомилу од неких 40 девојака, које су јако викале: »Зашто вичу?« — запитао је свога кочијаша, — »Зато што их продају«, — »Зар људе продају? . ..« и ту се Текелија згрозио сазнавши да је спахији слободно продати мужа одвојено од жене, жену саму без мужа, децу без родитеља, те кућу, краву, чак и одело сељака! Још је сазнао Текелија и вредност девојака у замену за кучке: у једноме случају 120 девојака дато је у замену за једну кучку!... »Бива«, вели Текелија, »и таквих пропалица, да ставе на коцку свога сељака, па га прокоцкају!...«

Задржали смо се мало дуже на овим појавама, јер су оне веома важне и карактеристичне ; а и зато што је у битним својим моментима стање сељака остало непромењено све до ослобођења, иако су поједине, најоштрије црте кметске, управо ропске, зависности сељака током времена или сасвим заглађене, или су бар отупљене. Рекли смо већ, да тако стање сељаци нису мирно трпели, те је само између године 1762 (а то је година Манифеста о слободи племства) и 1774 било на 40 значајнијих побуна; а након разочарања у Комисији од 1767, и услед неиспуњених царских обећања, букнула је на југо-истоку колосална буна социјално-револуцијонарног карактера, на чијем је челу стајао донски козак (као некад Разин) староверац Јемелијан (Јемељка) Пугачов, који је присвојио име цара Петра III.

Програм Пугачова сазнаје се из следећег »царског указа«, који је он објавио 31. јула (11. августа) 1774: »Дарујемо овим нашим Указом, уз нашу монаршку и очинску милост, свим онима који су се досад налазили у pоложају кметском и у поданству спахијском, право да буду одсада верни поданици и робови изравно нашој Круни, и награђујемо их старинским крстом и молитвом (старом вером), главама и брадама, вољом и слободом, вечитим козаштвом, не тражећи од њих регрута, ни подушне (данак који је плаћала свака сељачка душа, управо само мушка изнад десет година), ни других новчаних дажбина, и (дарујемо им) земље шумовите, ливаде, рибне реке и слана језера (у астраканским степама има два велика језера одакле се добија сô), без куповине и без данка, те ослобађамо све од дажбина и терета раније наметнутих од стране злочинаца племића и градских лопова судаца, сељацима и свему народу, и желимо свима вама спасење душа и мира у светом животу, због којег смо ми окусили и претрпели од речених племића прогонство и велике беде«. Овај Указ деловао је чаробно. — »Ја сам ваш законити Цар«, говорио је Пугачов, приликом једног примања: »Моја жена прешла је на страну племића, и ја сам се заклео пред Богом да ћу их истребити све до последњег. Они су њу убедили, да вас све њима даје у ропство; ја сам се томе одупро, па су се они на мене наљутили и послали убице да ме убију, — али ме је Бог спасао«.

»Цар правде и освете«, и социјална револуција, — под том заставом подигоше се големе масе пука по огромноме Рускоме Царству. »Ми смо сви били сигурни«, вели један савремени племић, који се приликом буне Пугачова налазио у Москви, »да су цела светина и сав пук, а нарочито кметови и слуге наши, ако и не јавно а оно у срцу свом, одани тој протухи...« Наравно, јер »није страшан Пугачов, страшно је опште незадовољство« како рече службено Катарини II паметни генерал Бибиков, који се са буном борио.

Према званичним подацима, убијено је у овој буни 1572 племића-спахије, поред великог броја чиновника, официра, свештеника, и војника, оданих влади. Али је влада и овог пута надвладала прости пук, угушивши у крви устанак, и то на много свирепији начин него што је била угушена Разинова буна. Народ није заборавио Пугачова, као ни Разина, а и племство и влада дрхтали су при самој успомени на њега, све до у очи Друге Револуције. Забрањено је било при предавањима са пројекцијама показивати слику буне Пугачова (илустрацију ка Пушкиновој причи »Капетанова кћи«, која описује ову буну). После буне, наравно, само је још ојачан племићско-полицијски режим, а за сељака није опет учињено ништа. Племство и двор пливали су у весељу када је, јануара 1775 у Москви, крвник посекао бујну главу Јемељана Пугачова.

Међутим, Комисија и »Упут« Царице, страна књижевност и културнији друштвени живот, нису ипак могли да прођу а да не оставе никакова трага и никакових последица за политичко васпитање бар руског повлашћеног друштва. У Москви се прво појављује група књижевника и филантропа, на челу са већ поменутим Новиковим, која с почетка ради на сатиричким часописима, у којима, између осталог, напада и на неправду према сељацима, и заузима толико оштар став у овом питању да је ова сатира ускоро морала да престане, на миг са највишег места. Онда је исто друштво, нештедећи ни напора ни материјалних жртава, почело да ради неуморно на подизању просвете. За првих седам година Новиков успева већ да наштампа 366 књига најразноврсније садржине, и за исто време да подигне број претплатника на новине примљене од Московске Универзе од 600 на 4000. И овај просветни рад Новикова био је одједаред обустављен, по налогу царице Катарине, његове некадашње сараднице на сатиричким часописима, а он сам ухапшен, његово друштво растерано, имовина конфискована. Из Шлислбуршке Тврђаве, где је био затворен, Новикова је ослободио цар Павле, али већ сломљена и неспособна за рад. Који су узроци ових прогона? — Главни узрок треба тражити у големом страху, који је задала старој Царици Француска Револуција, која је деловала поразно на просвећено руско друштво, иако није изазвала никакве завере нити буне, док је простоме пуку остала непозната. Као одјек на Револуцију јавила се знаменита књига, готово одмах од власти уништена, »Путовање из Петрограда у Москву« (1790), коју је написао шеф петроградске царинарнице, бивши немачки ђак, поштењак и слободоумњак Радишћев. То је заиста револуцијонарна књига, у којој, поред свег бескрајно тешког и неукусног стила и језика, долази до живог израза племенито негодовање ауторово ради социјалних неправда, тлачења сељака, и злочиначког распикућства двора. У њој се тражи еманципација сељака и политичка слобода, и сва је прожета републиканским осећањем. Смртна пресуда за аутора, кога је Царица помиловала и прогнала у Сибир, био је одговор владајућих кругова на смелу изјаву једног од њихових чланова кога је срце болело услед страшне неправде према сиромашноме пуку.

Новиков и Радишћев, то су први мученици руске интелигенције. Њихове идеје и њихове тежње више се не губе, већ рађају све новим плодовима.

4.

Царевање Александра I — Сперански и Карамзин — Друштвени и револуцијонарни покрети за Александрово Доба — Децембарска Буна (1825) — Владавина Николе I — Теорија »званичне народности«.

После трагикомичног интермеца царевања Павла I, који је свој живот свршио под ударцима завереника сакупљених од његове дворске племените служинчади, над Русијом је сванула »дивна зора Александрових дана«, по речима једног савременог песника.

Нећемо улазити овде у подробан опис овог знаменитог царевања, нити ћемо давати опширну карактеристику самога Цара и његове околине. Говорићемо само укратко о најважнијим појавама и догађајима тога доба.

Александар је дочекан с одушевљењем. Прве мере његове, несумњиво слободоумне, биле су као какав диван поклон на дан светлог празника, после мрачног доба његова оца, опасног лудака и опскуранта. Руско друштво, навикнуто на деловање тајне полиције и на кундаке, било је с малим задовољно. А нешто је учињено и за сељаке: олакшана им је могућност да се откупе од спахије; а спахијама опет, да споразумно са сељацима ове ослободе (такозвани »Указ о слободним земљоделцима« од 1803). Још пре тога било је забрањено цепање породица сељачких приликом продаје, и публикација о продаји сељака путем јавне дражбе. То су били добри почеци. На тајним састанцима са пријатељима, Цар је маштао и о коначном ослобођењу сељака, али даље од намера, и од неких сасвим ситних поступака, на томе путу није ишао. Разговарало се на тим састанцима и о промени Устава у Русији, али је у том изненада букнуо рат између коалиције држава, у коју је ушла и Русија, и Наполеона. Тај се рат (1805—07), како је познато, завршио поразом Русије. У исто време почео је и рат са Турском, који је трајао све до године 1812; па онда рат (више номиналан) с Енглеском, и рат (сасвим номиналан) с Аустријом (и један и други због савеза Русије с Наполеоном). Затим долази знаменити Наполеонов поход у Русију (1812), те ратови у Европи (1813—15), и логоровање руских чета у Европи. Последице свих ових ратова биле су недогледне, и за спољну ситуацију и за унутарње прилике у Русији. Споља, Русија је проширила своје границе добивши краљевину Пољску, велику кнежевину Финску, и Бесарабију, — све три покрајине са различним степеном автономије, а прву чак и са писаним уставом, који је — узгред буди речено — изазвао вруће наде међу руским либералима, да ће и Царевина добити такав устав. Русија је дакле била ојачала свој међународни положај, а њен владар стајао је на челу европског реакцијонарног покрета, који је успоставио многе пале престоле, међу њима Бурбонов у Француској, и папски световни у Риму, па је добио облик и наслов »Света Алијанца«. — Унутри се јавља јако политичко врење, које сâм Цар потпирује кад, преко свога либералнога фаворита и министра, државног секретара Сперанског, покушава да изради и изведе једну темељиту, промишљену, дубокосежну реформу, чији су коначни циљеви били ништа мање него: уставна владавина, и ослобођење (постепено) кметова. Против Сперанског, осим дворске камариле, иступа тада и угледни, некад либерални писац и знаменити историчар Карамзин, који у својим »Записцима о старој и новој Русији« напада и исмева програм рефорама, а брани апсолутизам истим оним аргументима којима су се служили крајњи монархисти годинâ 1905—17. Млади Цар, под утицајем догађаја споља, брзо пристаје уз Карамзина, отпушта Сперанског, и чак га протерује на периферију државе, да тамо живи под полицајним надзором, а од његових пројеката ништа озбиљно није остварено, осим утемељења »Државног Савета« — конзултативне скупштине од Цара постављених великодостојника. Додуше, и после великих ратова у Русији и у Европи, цар Александар се још по неки пут враћао на либералне идеје своје младости, али све ређе и ређе, док није коначно прешао сасвим на реакцију, управљајући Русијом преко свог суровог и страшног љубимца Аракчејева, који је гонио просвету и заводио у Русији режим насиља и мрачњаштва.

Али, Француска Револуција, нова просвета и књижевност, ратови и путовања по Европи, нису прошли без трага ни за Русе. Било је, уз Сперанског, још више напредних државника, од којих су неки радили на пројектима Устава, па и високих генерала оданих идејама реформе. Док су се сељаци држали углавном мирно, очекујући обећану слободу, млади интелектуалци, искључиво племићи, и већином официри, заносили су се идејама Устава и политичких слобода, и уопште препорода државе и друштва, па су помало сањали и о ослобођењу, или бар о стварној олакшици положаја, сељака. Стварала су се тајна друштва, с почетка са магловитим хуманитарним тежњама (»Савез Опште Среће«), касније са више разрађеним политичким програмима, штавише и са акцијоним планом државног удара и општег преврата. Ширила се пропаганда у војсци, и то несамо међу официрима него и међу војницима (буна Семеновског Гардијског Пука, 1820), појављивали су се револуцијонарни летаци, нарочито стихови, — лирске песме са либералном, или чак и револуцијонарном, тенденцијом. У томе су предњачили генијални Пушкин, и много мање способни Риљејев, који се као песник не дâ, дабогме, са Пушкином упоредити, али који је имао јачи осећај грађанске дужности и развијенију политичку културу него Пушкин. Ова активна и борбена политичка тенденција осећа се и ври нарочито у знаменитом позоришном комаду Грибоједова »Несрећа ради памети« (1824).

У очи неуспелог државног децембарског удара, већина револуцијонара била је начисту да треба сељаке ослободити; неки су чак проповедали, да се сељацима земља навелико подели, а било је најзад и присташа праве аграрне револуције (Пестељ). Треба подвући, да су то били без изузетка сами племићи, међу којима и многи богати велепоседници, власници многобројних људских душа, чланови високог племства са гласовитим титулама (кнежеви: Волконски, Трубецкој, Оболенски, Гаљицини, и други). За ширење и утврђење идеје ослобођења кметова нарочито је много допринео један од најугледнијих, најобразованијих, и најталентованијих старијих људи, који су чинили прелаз од либералних седих државника и генерала на једној страни ка младим ватреним револуцијонарним родољубима на другој страни, — Никола Тургењев (стриц будућег великог романописца, а син једног од филантропа и чланова Новиковљева Друштва), висок чиновник и економски писац, који у својој књизи »Покушај једне теорије пореза« (1818) отворено каже, да »једна уређена држава не сме своје благостање да оснива на неправди«, и да угнетавање једног сталежа од других не може да буде темељем благостања великог и морално исправног народа...

Тајна удружења прелазила су ка завери, и све је било, према неискусном мишљењу учесника, готово за преврат, када је изненада умро цар Александар. Неуређеност питања о наслеђу престола, и извесно колебање приликом проглашења за владара млађег великог кнеза Николе (1825), уместо царевића престолонаследника Константина, који се раније тајно одрекао био наслеђа, завереници су искористили да изазову буне, и то једну у Петрограду, другу на југу Русије. Прва је трајала свега један дан (14./26. децембра 1825), друга нешто дуже. Једна се завршила на Сенатском Тргу у Петрограду, друга у близини варошице Васиљков, у Кијевској Губернији. Победа владе новога цара Николе била је потпуна: побуњеници нису успели да прошире своју акцију, јер им масе нису пружиле никакву знатнију помоћ, и они су брзо пропали без озбиљне борбе. Онда је почело бескрајно истраживање, саслушавања и суочавања, моралне и физичке патње ухапшених по казаматима тврђаве Петра и Павла, морални терор при саслушавању, при којем се нарочитом вештином одликовао сâм Цар. То је једна заиста жалосна страница Руске Историје. Врховни Суд, који није ни видео оптужене, а у којем је улогу државног тужиоца играо нико други до некадашњи либерални министар цара Александра, гроф Сперански, осудио је заверенике на страшне казне (око половицу на смрт), које је цар Никола смањио и »ублажио«, те је петорици главних вођа заменио смртну казну черечења на четири дела неком другом смрћу »при којој се не просипа крв осуђених«. Врховни Суд уважио је царску жељу, те ову петорицу осудио милостиво само на вешала. Тако су 13./25. јула 1826 ова петорица — песник Риљејев, пуковник Пестељ, најача слава и воља целог покрета, па песник Бестужев, пуковник Сергије Муравјев, вођа јужне буне, и занешењак Каховски — умрли за народну слободу на вешалима, док су остали — њих 121 на броју — отишли већином на робију. Никола Тургењев успео је да се спасе у иностранство, где је пером наставио започету борбу за социјалну правду руског народа, противу мрачњачког апсолутизма царске владе. Сен ових вешала пала је на царевање Николе I, а звекет ланаца политичких робијаша, те вапај гомиле најбољих људи ондашње Русије, из дубине сибирских шума и рудника, разносио је по целој земљи страшан мементо!... Крваво је почињало царевање цара Николе I: почео га је смртном казном племенитих, у сваком смислу те речи, и талентованих својих поданика, а завршио га је, како ћемо видети, самоубијством.

За време Николе I, па све до Кримског Рата, Русија је према споља, без обзира на унутарњу реакцијонарну политиku владе, стално напредовала: сјајне победе над Турцима и Перзијанцима знатно су прошириле руску територију на Кавказу, и обезбедиле су Русији господарећи положај на Балкану и у мореузима. Русијин се глас добро чуо у концерту силâ, иако, нажалост, више као глас главног европског жандара (чија је интервенција понекад бивала и од користи, например године 1849 за Србе и Хрвате, кад је руска војска угушила несамо либералну него уједно и шовинистичку маџарску револуцију). У исто је време и унутрашња култура у Русији снажно напредовала: на руским универзитетима јављају се први пут људи достојни имена научника, док у књижевности имамо велик број лепих талената и значајних писаца. Пушкин тада дозрева и даје своју пуну меру, а Љермонтов се такмичи са старијим песничким генијем Пушкиновим, док Гогољ ствара руску прозу; при крају овога доба јављају се велики приповедачи и романописци — Достојевски, Иван Тургењев, Гончаров, да споменемо само најкрупнија имена. Генијални критичар Бјелински, тај први велики интелектуалац-неплемић, популарише и суди голему литерарну продукцију епохе, и даје од себе мноштво значајних филозофских, естетских, моралних, и друштвених идејâ. Публицистика се развија и у филозофским и полемичким списима славенофилâ и западњакâ, који су дали правац даљем развитку руске мисли. Најзад, и ликовна уметност, те музика и глума, имају у то доба у Русији многе знатне представнике, и то неке гране први пут у Русији уопште (такав је случај музике). При свем том, ове важне чињенице не могу спасти цара Николу и његову владавину од строге осуде потомства, јер су сви ови творци руске културе радили углавном успркос његовим настојањима. То није тешко доказати примерима: Пушкин је стално ометан у раду, он је прогањан и злостављан, док није пао жртвом салонске интриге; Љермонтов, који је на ту интригу и на смрт свог великог песничког друга испевао песму пуну гнева и срчбе, био је ради те песме протеран на Кавказ, где је нашао прерану смрт. Грибоједовљев споменути комад осакаћен је цензуром, и није доживео да буде представљен на позорници за живота ауторова. Филозофа-публицисту Чаадајева прогласили су лудаком, а часопис у којем је он своје мисли, незгодне и неповољне за владу, обелодањивао, био је обустављен, и уредник стављен под надзор полиције. Гогоља су шиканирали, и он је тек неке од својих списа могао да штампа, а »Ревизора« да дâ приказивати, на саму личну интервенцију Цареву. Живот у Русији изгледао је и конзервативцу Гогољу толико одвратан да се је осетио морално принуђен да побегне из Русије. И најконзервативнији славенофили били су под надзором полиције. Бјелинског нису бацили у тамницу само зато што нису успели да то учине, јер га је полиција, дошавши да га ухапси, нашла на самрти; Достојевског, и његову дружину у којој је било више интелигентних и способних људи, осудили су на смрт, одвели на губилиште, и отуда послали на вишегодишњу робију у тешким оковима, ни због каквих делâ већ једино због пуких разговора и читања књига забрањених од владе, и због сањања о ослобођењу сељака, о слободи штампе, и томе слично. Украјинског песника Шевченка послали су у далеко изгнанство, као проста војника, а његове културне другове осудили су на разне казне. Херцена и Огарјова натерах су на бегство из Русије након прогона и шикана. И колико је других, мање познатих, људи прогањано, злостављано, стављено у немогућност да раде! Колико је књига забрањено, колико списа измрцварено неуком, мрачњачком, више пута бескрајно глупом и самовољном цензуром! Није стога чудно да су готово сви руски писци тога доба били противу режима. У песми и у роману и приповеци, у књижевним радовима Гогоља и Григоровића, Писемског, и Ивана Тургењева, и толиких других, на разне начине и са различних страна, према различним темпераментима и талентима, приказана је страховита слика социјалне неправде и моралне покварености Николајевске Русије. Оно што је било најстрашније у њој није била само анархија управе, нити то што је она била »у судовима црна црном неправдом«, како то каже у чувеним стиховима конзервативни славенофилски песник и филозоф Хомјаков, него оно прогањање духа, оно мрцварење слободне човечје мисли и личности.

Ако је влада и могла, са свог реакцијонарног гледишта, некако још да брани своје држање према интелигенцији, позивајући се на своје искуство од 14. децембра, па онда на ширење западних либералних, и најзад и социјалистичких (Фурје и Сен-Симон!) идеја опасних по режим и постојећи ред, сасвим је злочиначко било њено поступање према народу, према маси сељака и војника, који нису никако подупирали револуцијонарне нити либералне тежње и покушаје интелигенције. Сељака су и даље држали у положају роба, и даље су »душе« продаване, и продужавало се у свима правцима нечувено експлоатисање и мучење сељака. Буне, чисто локалне, стално су избијале; али је племићска полиција и царска жандармерија, а када би затребало и војска, била у стању да те спорадичне покушаје угуши у крви а кривце сурово казни. Војна служба, обавезна само за ниже сталеже, протезала се често и на 25 година! Касарна је била гора од спахилука, и није било кмета који би пристао драговољно да купи себи слободу служећи војску, него је обично из пакости и мржње одашиљао снахија, односно његов управитељ, младиће на војну службу.

Међутим је званични оптимизам достигао врхунац. У то је доба скована најзнаменитија доктрина нацијонализма, и класичне формуле такозване »теорије званичне народности«, т. ј. званичног оптимистичког и реакцијонарног нацијонализма. Зачетнифц ове теорије био је гроф Сергије Уваров, дугогодишњи министар просвете цара Николе, који је — у своме годишњем извештају Цару из године 1833 — писао: »... Срећом, Русија је сачувала ватрену веру у спасоносна начела, без којих она не може ни да цвета, ни да се оснажи, ни чак да живи. Дубоко и искрено везан уз Цркву својих предака, Рус је увек сматрао њу као друштвену и породичну установу. Без привржености к вери предака сваки народ, свака особа, гине; Рус, одан својој отаџбини, неће никада пристати нато да напусти ма и једну само догму свог православља, да жртвује ма и једно зрнце бисера Мономахове дијадеме (празнична камилавка московских царева). Самодржавна владавина, то је основни увет политичког опстанка Русије, и руски џин ослања се на њу као на камен-темељац своје величине. Поред ових нацијоналних начела, постоји још и треће, не мање важно — то је начело народности...« Када се ово преведе на обичан језик, то значи: никаквих озбиљних промена, јер све што постоји добро је; могућне су само техничке поправке и уклањање случајних злоупотреба несавесних чиновника уколико их има. У исто време, проглашење начела православља захтевало је, у најмању руку, ограничење делатности других признатих конфесија, те прогоне, сурове прогоне особа старог верског обреда, па онда слободоумних људи и припадника секата, отпадника од православља, те најзад исповедника грчко-уједињеног закона, које треба насилно вратити у оквир православља, будући да су њихови преци, пре више векова, насилно или преваром преведени у ову веру. Начело самодржавне владавине тражило је угушење сваке слободне мисли, прогон свију независних људи, полицијско туторство, цензуру; а начело народности проглашавало је култивисање екстремног и умишљеног шовинизма, те оправдавало прогоне алогена, забрану њихова језика, обичаја, и културе, уопште нивелисање покрајинских особина (прогоне Украјинаца, укидање последњих трагова украјинске автономије.), и т. д.. У ред тих мера спада и крваво угушење револуције у Пољској, након чега је предузето укидање пољског устава и многих локалних установа.

Ко је био у праву, да ли апологети и гласоноше »званичне народности«, или напротив њени кудитељи, одговор на ово питање дао је Кримски Рат, који је букнуо после година најстрашније, најжучније реакције (1848—52), а у којему је Русија била страшно тучена. Цар Никола није хтео да доживи срамотни свршетак овога рата; још пун животне снаге, али сломљена духа услед големе несреће и катастрофалног слома целог свога животног дела, он је себи одузео живот. Почевши своје царевање смртном осудом својих одличних противника, он га је завршио изрекавши смртну пресуду самоме себи (1855). Његов син Александар II (1855—1881) примио је тешко и незахвално наслеђе.

5.

Царевање Александра II — Реформа од 19. фебруара 1861 (о ослобађању сељака) — Даљне реформе — Идеолошки покрет у Русији 1835—1855 — »Славјанофили« и западњаци — Херцен.

Није било потребно напрегнути ухо па слушати критику незадовољника, која се нарочито јако чула из иностранства. Довољно је било ослухнути само глас живота, па схватити горку и страшну лекцију Кримског Рата, који је, вођен неспретно и несрећно, и поред јунаштва војске, довео до слома руске моћи на Ближњем Истоку, те разумети просту истину: да се даље није могло тако живети! Полако, са колебањима и непоуздано, увиђали су и усвајали ову истину нови владар, који није био више млад (рођен 1818), и његова влада. Амнестија децембристима, готово потпуна (само кнежеви нису добили натраг одузету им кнежевску титулу), па и другим политичким кривцима (Достојевски се онда вратио из Сибира), било је симболично обележје новога курса. Олакшице, у ствари веома скромне, за штампу, — то је био други знак. 20. новембра (2. децембра) 1857 десило се нешто значајније и крупније: Царево власторучно писмо покрајинском намеснику у Литви и Белој Русији, Назимову, којим Цар одобрава намеру месног племства, да се побрине око ослобођења сељака. Тиме је сељачко питање, због којега су толики људи бивали гоњени и мучени, и о којем се званично смело расправљати само у најпоузданијим или најпотајнијим одборима, сада упућено на јаван претрес и стављено одлучно на дневни ред. Чак су и часописи — ствар раније у Русији непозната и невиђена — стали ватрено претресати тај за Русију најважнији проблем, а у провинцији је племство на својим скупштинама и у својим одборима такође спремало предлоге, и нашироко је, у највећој нервози, дискутовало ово за себе животно питање. Само сељаци су ћутали. Публицисте су се својски заузели за ствар и изјавили у корист сељачких интереса; на челу расправљања стајао је, поред Херцена најачи поборник речи овога доба — Чернишевски. Насупрот широким видицима ових, мотриле су канцеларије само на »ускодржавни« интерес, и држале су се Цареве речи, да је »боље да ослобођење дође одозго, него да буде узето силом одоздо«, док је већи део племства у паничном страху настојао да спасе што се још дало спасти. Али је мањина племства (која је имала већину само у двема губернијама) била приступачна разлогу и гласу сељачких интереса и државне потребе.

Као плод извеснога компромиса, Цар је потврдио мишљење либералне мањине Државног Савета, и 19. фебруара (3. марта) 1861 потписао је манифест и закон о ослобађању сељака од кметске зависности према спахијама, решивши тако у принципу ослобођење сељака. Спахијских кметова било је у Русији тада на 21 милијон земљорадника, и око једанипô милијон такозваних »дворових«, т. ј. кућних слугу племства, који су били право робље. Осим тога још и 4,700.000 кметова царске куће и 20,000.000 државних кметова, чије је ослобођење уследило мало касније, па је згодније удешено. Суштина реформе, уколико се она тицала спахијских кметова, састојала се у следећем: 1) слуге (»дворови«) добијали су просто слободу, без даљих услова, само су били дужни да још две године служе; економски положај многих од њих, након ослобођења, био је очајан, јер је њих племство навелико отпуштало а они често нису имали ни куће ни земљишта, нити су били вични какову корисном занату; 2) земљорадници су исто тако добијали слободу провизорно, још за две године остајући под влашћу племства, везани различним дужностима према својим ранијим господарима; 3) након две године укидала се властеоска судбеност и полиција, а кућа и башта сељака, са осталим споредним градњама, предавале су се у њихове руке на уживање, уз известан данак; али је то уживање могло да се претвори и у власништво с помоћу уговора између племића и дотичних сељака, који су онда плаћали откупнину; исто су тако 4) и сеоске општине, такозвани »мирови« (поглавито у великоруским губернијама), односно поједине породице (поглавито у губернијама мало- и белоруским), добијали на уживање оне земље које су раније обрађивали (понекад мању површину), уз плаћање данка, док је уједно допуштена била откупнина, уз припомоћ државе; 5) односи између племства и бивших кметова имали су да буду удешени у појединим спахилуцима добровољним споразумом странака, уз посредовање специјалног владиног поузданика, бирана од локалне корпорације племства а од владе потврђена (т. зв. »мировога посредника«, т ј. посредника за измирење), али је касније спроведена принудна ликвидација сељачко-племићских односа, гдегод нису дотле били регулисани и ликвидирани добровољном погодбом; 6) сељаци су сачували своје обичајно право, самоуправу, где је раније била, па је овака сталешка самоуправа заведена у све општине, а општине су груписане у веће територијалне комплексе, т. зв. »волости« са изборним старешином, и са нарочитим судом који је имао да решава сељачке цивилне парнице, па и мање кривичне ствари; 7) у општинама великоруским, земља ораница и ливаде нису биле приватно власништво појединаца, него »мира«, али то није био колективизам експлоатације него само власништва, са више или мање честом променом делова заједничког земљишта која су се налазила у обради и уживању појединаца; 8) при додељивању земљишта сељацима, допуштено је било да сељаци добију од спахија само »просјачки део« т. ј. 1/4 минималнога дела који се имао доделити по закону у тој покрајини (биле су наиме установљене две врсте делова: максимум и минимум, према покрајинама и вредности земље), — тај »просјачки део« сељак је на свој захтев добијао бадава, и тиме би одмах престали сваки односи и дужности његови према властелину.

Реформа је, како се види, у основи својој била доста радикална; па ипак, ни издалека није задовољила сељаке, а неким својим одредбама довела је до сталног незадовољства, штавише и до нереда и буна, док је са друге стране ометала привредни напредак земље. Влада цара Александра, после ове свакако практички најзначајније реформе, није на томе застала. Иако без довољно доследности, колебљива и несигурна, она је ипак спровела низ даљих рефорама, међу којима је најбоље промишљена и најодлучније спроведена била реформа судства (20. новембра 1864), која је створила у Русији уређене судове и узорну магистратуру, а и доста добру адвокатуру, прву уколико се она није тицала политичких парница, јер су ове ишле на решавање изнимних, војних, и преких судова, жандармерије и Министарства Унутарњих Дела. Реформа Универзитета, у смислу академске самоуправе и релативне слободе науке и наставе, била је такође доста потпуна. Укинуће телесних казна (сем за сељаке по пресудама сталешких судова, и за неке врсте војника) било је надовезано на судску и војну реформу. Свеопшта војна обавеза, и знатно смањење рока војне службе, спадало је такође у број демократских и напредних мера. Веома су се кориснима показале и неке финансијске реформе, иако нису биле принципијелне. Много мање напредне биле су реформе локалне управе и законодавство о штампи, иако су и они носили знатне промене и олакшице.

После свију ових рефорама дошло је на дневни ред питање о »завршетку« или »крунисању грађевине«, како се онда у Русији говорило, т. ј. о сазиву Народног Представништва, или барем скупштине делегата локалних самоуправних тела, или неке сталешке скупштине, налик на старинске земаљске саборе; али до тога није дошло: то је питање остало сасвим нерешено, и влада га није никад ни узела озбиљно у претрес.

Верска политика цара Александра није била баш прожета начелима нарочитог слободоумља, иако су уклоњене неке посве одијозне мере из доба цара Николе против људи старог верског обреда и против мирних секташа; али је према католицима, и нарочито према унијатима, управо сурово поступано, у вези са устанком Пољака, угушеним на најкрвавији начин. После овог устанка је влада несамо страховито прогонила Пољаке, и у Пољској и по руским и малоруским губернијама, него се је у своме безумљу надала насилно русифицирати онај многобројни, културни, компактни, нацијонално и верски свесни народ.

Треба још споменути, да је за доба царевања Александра II Русија готово довршила своја освајања у Азији (у Сибиру и Средњој Азији) створивши себи колосалну колонијалну империју; затим, да је у то доба завршено и освојење Кавказа, и да је Руско-турски Рат (1877/8), и поред доцнијих дипломатских неуспеха Русије на Берлинском Конгресу, подигао опет на велику висину углед Русије у свету уопште а на Ближњем Истоку напосе, где се Русија поново јавила у лепој улози ослободитељке потлачене браће, док је на Црноме Мору вратила своје уговором у Паризу изгубљене положаје. Али ни све значајне реформе, ни сви крупни и замашни успеси спољне политике, нису били у стању да зауставе унутарњи покрет Русије у правцу све бржег и одлучнијег политичког и социјалног преображаја и препорода, штавише и револуције, којим је путем Русија ишла унаточ свима мерама владе, напредним и реакцијонарним. Та је појава, сама по себи, тако далекосежна и толико значајна, а притом од толико неизмерне важности за даље догађаје, па и за разумевање садашњости, да ћемо се овде још мало задржати на идејној и начелној садржини догађаја ове епохе и њихових непосредних последица.

Након угушења Децембарског Устанка, влада Николе I није трпела у Русији никаквих политичких дискусија. Књижевници су се, дакле, поред чисто литерарног рада, почели да баве филозофијом и историјом, уколико су и то допуштале тешке цензурне и полицијске мере ове сурове владавине. У вези, и под утицајем културних и филозофских покрета Западне Европе, а не без извесне нацијоналне традиције, јављају се две школе, или два идејна правца, око којих су се скупили били готово сви талентованији и независнији представници руске мисли година 1835—1855: на једној страни »славјанофили«, на другој страни западњаци. У главном социјалном питању свога доба оба ова табора била су једнодушна: ропство су сви осуђивали, »свим срцем својим и свом мишљу својом«. »Ми (т. ј. западњаци) и славјанофили«, вели Херцен, »ми смо представљали неку врсту Јануса са два лица; они су гледали унатраг, ми пак унапред. Али смо у осећањима били једно, и наша су срца подједнаком снагом куцала за нашег млађег брата, сељака. За њих је то била као нека успомена, за нас пророчанство ...« Док су западњаци — бар њихова већина, јер се Херцен, например, у неким важним тачкама јако разилазио с њима — тражили, да Русија иде истим путем којим је ишла Западна Европа, те западне законе, установе, и уређења сматрали узором за каким и Русија треба да тежи ако хоће да остане велика, а њен народ срећан, дотле су славјанофили сумњали у истинитост западних просветних начела, у ваљаност морала и друштва, и у применљивост установа западних земаљâ на Русију. Они су настојавали да своју науку црпу из примера и успомена руске прошлости пре Петра Великог, делећи своје симпатије између древне Москве и Кијева; хтели су да утврде самостална начела руског живота, те да та начела постану за њих и за руски народ идејама-водиљама у будућности. Додуше, њима не сметају карактерне особине појединих европских народа, и један од најугледнијих међу њима, Иван Кирјејевски, изричито каже, »да сачињавају сви скупа тек једну духовну целину, у коју сваки део улази као живи уд у живо и јединствено тело...« Али се »Русија духом одвојила од Европе, живећи од ње различним животом.... и већина људи који су пратили појаве западне мисли, уверивши се о големим недостацима европске просвећености, обратили су нарочиту пажњу на она посебна обележја просвете, непозната и неоцењена од европских умова, којима се раније одликовала Русија, и која се још и сад дају у њој запазити, покрај свих европских настојања...« Ексклузивизам Римске Цркве, затим римски, дакле рацијоналистички, карактер класичне просвете, и »друштвено уређење Европе које је, услед некакве чудновате историјске случајности, готово свуда створено борбом на живот и смрт двојице завађених племена«, — то су три начела, три главне особине европске »просвете«, које су остале посве туђе Русији; Русија је прихватила била хришћанство у облику васељенског православља, и остала је увек у оквиру Васељенске Цркве, па је и класичну просвету добила посредством Цркве, без елемената трезвеног рацијонализма. Русија стога није знала за римске правне установе, за уговоре и формализам феудалнога друштва, у њој је право хришћанско схватање, које је по својој суштини »једна целина мудрости«, ударило свој меки печат на уређење и живот. Ово се схватање најбоље огледа у драговољном позиву Варјазима, да дођу у Русију и да владају (дакако споразумно са народом); даље, у Цркви, која не меће руку на државу и друштво, већ им напротив даје духовна начела; у унутарњој правди самих закона, и у чувању истинитог достојанства сваке личности; у јединству и лепоти моралног живљења, у прирођеној иако свесној скромности, док је Запад пун охолости и самопоуздања; али напосе, и више свега, у руској сеоској општини — »миру«. Додамо ли још овоме формулу славјанофилског политичког програма, према којој треба вратити оно што је било у државном уређењу старе кијевске и московске Русије, наиме дати народу, »земљи«, »власт мњења«, а Цару — »власт силе«, те успоставити и уређење и просвету и спољашњи облик живота, и обреде, обичаје, па чак и моде Русије пре Петра Великог, онда ћемо добити потпуну слику славјанофилства, какво су проповедали, поред Кирјејевског, и браћа Аксакови и Хомјаков, Самарин, и остали. Конзерватизам, управо реакцијонарство, које понекад прелази у прави опскурантизам, и нацијонализам претеран понекад до шовинизма, зближавали су славјанофиле, у извесним тачкама њихова програма, са теоретичарима »званичне народности«, те су, с нарочитим нагласком истицани код т. зв. »епигона славјанофилства« (око 1880 и касније), чинили значајни саставни део конзервативно-реакцијонарне идеологије уопште. Као такви играју они своју улогу и до данашњег дана у такорећи архајичним групама рускога друштва, које су поглавито заступљене у емиграцији.

Али је, и мимо ових елемената, вера у самосталност руских историјских »начела«, у неодвисност од Европе и у замашну оригиналност историјске судбине Русије, као поименце и симпатије према општини - »миру«, играла знатну улогу и при стварању идеологије такозваног »народњаштва«; а преко »народњаштва« ове су идеолошке претпоставке ушле и у страначки програм и погледе странке социјалиста-револуцијонара, где су, чудновато испреплетене и измешане с елементима марксизма, синдикализма, и анархизма (највише Бакуњинова правца), допринеле много стварању идеологије бољшевичког покрета, док ортодоксни марксистички покрет и ортодоксна социјал-демократија у Русији, исто као и главне струје руског више или мање демократског либерализма, воде своје порекло (у највећој мери) од западњаштва. У доба пак првих година »великих рефорамâ«, следбеници славјанофиаâ и западњака ушли су у три главна политичка правца: конзервативни, либерални, и социјалистички; овај последњи уз знатно учешће понеких западњака, највише Херцена, који заузима у руском идеолошком и политичком покрету нарочито место, те му треба посветити неколико посебних редака.

Позитивни политички и животни идеал Херценов створен је под непосредним утицајем књижевности доба француског просветњаштва, па либералног доба Рестаурације, затим Шилера, најзад и утопистичке и социјалистичке књижевности, док му је критичну садржину дала руска стварност — кметска зависност сељака и полицајски деспотизам цара Николе, који је за Херцена постао као неки чисто личан, и то најогорченији, непријатељ. Херцен се у Русији развио био у убеђена револуцијонарног западњака, који се заверио у себи да ће допринети да се сруше ропство и деспотизам. Али када је онда, напокон, дошао, на кратко време пред Револуцију од 1848, у Западну Европу, — одакле се није више ни вратио —, он је убрзо запазио, да су уставност, политичке слободе, прогрес и просвета, о којима је толико слушао, уопште сва култура Европе, пуни битних недостатака. Република од 1848, и револуција, довели су га до још тужнијих разочарања. »Кудагод се кренеш, дува варварство, из дворова исто као из радионица... Савремени нараштај има једног јединога бога, капитал, и нема других богова до њега. Наше је време доба филистарства, и његове добро урањене такозване напредности...« И ту следе мисли које као да су пророчанске, које касније понављају мислиоци и политичари у многоме веома далеки од Херцена: »... Европа се сада досетила, да би парламентарни систем могао бити оштроумно средство којим ће, такорећи кемијским начином, друштвене потребе и енергију акције претворити у речи и бесконачне спорове... Демократија има страшну моћ рушења; а кад се лати грађења, губи се у ученичким експериментима и у политичким вежбама«; или: »Реалне творачке моћи нема у демократије«. »... Политичке револуције руше се под теретом своје немоћи; оне су извршиле велика дела, али нису завршиле свој задатак, срушиле су веру, али нису оствариле слободе; распириле су у срцима жеље, које нису биле у стању испунити...« Све је то писано у очи револуције од године 1848. Још је веће било разочарање Херценово након њена неуспеха. А 1864, године оснивања Прве Интернацијонале, Херцен сумира своје искуство и даје ову оцену Европе и њене цивилизације: »Филистарство, то је последња реч цивилизације, — цео образовани свет отишао је у филистре. Драги пријатељу, време је да се мирно и смирено увиди, да је филистарство завршна форма западне цивилизације, њена зрелост, — филистарством се завршује дуги ред њених снова, епопеја њена развића, роман њене младости. После свих маштања и тежња, филистарство пружа људима скромни и тихи кутак и неузбудљив живот... Народи Запада су с тешким трудом спремили себи зимске квартире. Велики, стихијски урагани, који су дигли били до неба сву површину Западног Мора, претворили су се у тих морски ветрић. Хришћанство се разлило у плићак, и стишало се у мирној и каменитој луци Реформације; разлила се у бару и револуција, ушавши у мирну и пешчану луку либерализма. С таквом снисходљивом Црквом, и с таквом малом ,ручном' револуцијом почео је западни свет да се таложи и да се уравнотежава...« Ово искуство деловало је на Херцена управо поразно. На »ивици моралне пропасти«, он је нашао спас у вери у Русију: »Ја осећам срцем и умом да се историја гура кроз наша врата« (1857), и: »Од онога тренутка када се магла над Фебруарском Револуцијом разбила, и јасна једноставност заменила збрку, преостала су једино два занимљива питања: питање социјално, и питање руско; у ствари, та су два питања једно питање«. »У Русији, која ће поћи својим властитим путем, искоришћујући и ширећи њој битно прирођени дух социјалне правде, који се најбоље оличава у сеоској општини, у колективизму и задругарству сеоскога ,мира', и у бунтовном духу народа, доћи ће до коначне победе правде, и одатле ће наступити прави преображај Европе и човечанства, на основу начела руских и словенских битно различних од западних (романо-германских).« Тако Херцен, у извесном смислу, пружа руку славјанофилима, и везује руски нацијонализам, и руско-словенски месијанизам, с европским утопистичким социјализмом. У филијацији социјалних и филозофских идејâ руских, у стварању »народњаштва«, а преко њега и модерног комунизма, Херцену припада важно место. Поред тога, његова свестрана критика руског друштва, па и друштва европског, била је од огромног утицаја, па и практичног значаја. Социјалисте и либерали свију праваца били су, и у многом су још, његови ученици; па и сам Бакуњин, који је на њега снажно упливисао, био је од своје стране под његовим утицајем.

Популарност Херценова била је колосална, тако да је његово »Звоно« (»Колокол«), забрањено у Русији, постало у време »великих рефорама« најомиљенији и највише читан руски лист. Тек након пољског устанка (1863), када су Херцена напустили левичари (борбени) револуцијонарци, због извесне умерености, па и умерени либерали, незадовољни његовим полонофилством, почело је нагло опадање славе »Колокола«, па и Херценове уопште. Али су тада његови погледи и његове идеје били већ засејани посвуда, и уродили обилним плодом.

6.

Стварање јавног мњења у доба »рефорама« — Сељаштво према »реформама« — Расположење племства — Либерализам и социјализам — Нихилизам — »Земља и Воља« — Револуцијонарна акција — Покрет »уласка у народ« — Нови талас активно-револуцијонарног покрета.

У годинама такозваних »рефорама« ствара се у Русији право јавно мњење. Релативна, иако бедна, слобода штампе, и у вези с тиме појава групе људи, прилично многобројне, који живе од пера, па задругарство, адвокатура, а мало касније и органи локалне самоуправе, који дају посла знатном броју интелектуалаца, — све је то допринело ступању у јавни живот такозване интелигенције »разнога звања« (»разночинци«), који нису ни племићи, ни сељаци, ни свештеници, ни трговци. Њима у извесноме смислу пружа руку »племић који се каје« — каје се што је одрастао на тлу неправде и што живи на рачун народа, — тип који више не умире. Високе школе, у којима број ђака брзо расте, пуне су тога елемента (»разночинаца« и напредног племства).

Велики покрети и потреси, социјални и привредни, па значајне административне промене, изазивају врење, узбуђење, и осећање несигурности у свима друштвеним слојевима.

Сељаштво, иако у целини доста мирно, прихваћа реформе (озбиљнија буна, са више жртава и смртним пресудама прекога суда, појавила се само у Казанској Губернији). Али тај мир је привидан. Песник Њекрасов описао је ово ћутање сељака сјајним стиховима: »По престоницама хуји узбуна, говорници грме, и бесни беседнички рат; а тамо у дубини Русије влада вековни мир....« У души, сељаштво није задовољно. Оно сматра, с правом, да су му претешки терети наметнути у корист племства, и да је подела земљишног поседа испала на његову штету; у души, сељаци сматрају да они уопште не би требали ништа да плате, јер су они прави власници земље, те да је уопште опстанак спахилука према њима једна голема неправда. Властелински двор постао је за њих символом понижења, као успомена на робовање и муке; они осећају да не могу бити мирни док га кад-тад не сруше, или освоје!... Господска ораница, шума, ливада и пашњак, у свему том виде они од њих одузето добро, које је њима од преке потребе, и које уопште не припада тим племенитим бадаваџијама, бившим мучитељима и крвопијама. Све то треба натраг освојити за сељака. Притом су они монархисти до дна душе, — у њима живи идеал великог, православног, самодржавног Цара, њихова господара, њихова оца. Цар-баћушка преварен је и заробљен од племства, — он не зна право стање ствари; о, када би он то сазнао! ... »Цар је милостив, али је псар немилостив«, каже једна народна пословица. Цар је и овог пута дао праву слободу, али су је затајили, сакрили крвожедни племићи, силеџије и пљачкаши, чиновници и суци. Дуго и дуго живео је у народу тај идеал демократског, сељачког Цара, та детињаста вера у свога владара, и то у земљи којом је владала династија туђинска и по крви и по духу, у интересу себичне касте, одгојене такођер већином у туђинском духу. Какав неспоразум!...

Реформа од године 1861 није дакле ликвидирала руско социјално питање: она није ни развезала ни пресекла чвор дотадањег руског живљења, — она га је још јаче везала, будући да је била само један привремени компромис који није задовољио ни сељаштво ни племство, од којега је већи део несумњиво претрпео таке губитке да се многи никада више нису опоравили. Још године 1858 племство се силно узбунило на глас из Петрограда о ликвидацији кметске зависности сељака. Та се је узбуна, са састанака изабраних делегатâ на позив владе и нарочитих одбора, пренела у престоничке салоне и у царски двор, па на седнице скупштине заступника тих одбора сазване у Петроград. Већина племства, разуме се, под изговором да је »општи« и »државни« интерес зањ пречи од свега, заступала је чисто сталешко тесногрудно схватање највећег питања свога доба; али је и ова већина била сагласна са напредном мањином у тражењу уставних гаранција и политичког представништва сталежа, односно народа. Критика владе на споменутој скупштини, и са једне и са друге стране, постала је толико оштра, да је влада скупштину распустила, а неколико најжешћих опозицијоних говорника били су и формално гоњени. Али се племство није дало више застрашити, и све до године 1865 његове су се корпорације бавиле питањима уставних промена и рефорама. Поред изјаве појединаца, долазило је и до изгласавања резолуција и адреса, упућених на владара, од којих је најзнаменитија адреса московског племства из године 1865, коју је цар Александар одлучно одбио, после чега су дискусије, резолуције и адресе, уопште и формално обустављене. Стварне узроке овој обустави, међутим, треба тражити у јаловости целе ове кампање: племићи су разговарали и дебатовали, а влада их није слушала. Конзервативци, уплашени порастом револуцијонарног расположења и растућим бројем изгреда, држали су да већ и овако преговарање може постати опасним. Са друге пак стране, либерали, који су у реформи Устава видели једини спас од евентуалног социјалног преврата, и од страшне претње новом »пугачовштином«, која је као крваво привиђење стајала стално пред очима и пред свешћу руских повлашћених сталежа, били су у већем делу корпорација племства у мањини, па су изабрали себи згодније поље за друштвени рад и евентуалне политичке »манифестације« у органима локалне самоуправе (»земства«).

Међу интелигенцијом су се онда највише истицали револуцијонарним духом књижевници и високошколци, којих је тада већ било на хиљаде; па нешто, али у много мањем броју и у позадини покрета, и неки људи либералних професија, које су се у то време, у правоме смислу те речи, у Русији почеле појављивати; најзад и нешто, већином нижих, чиновника, и чак и официра. У исто су се доба неке вође младих »земстава«, многи професори високих школа, и нешто високих бирократа (нарочито председника и чланова нових судова), истакли као покретачи и гласоноше либерализма, који је — насупрот социјалним, па чак и социјалистичким тежњама интелигенције »разнога звања« и омладине — наглашавао потребу ојачања либералнога курса, побољшања администрације и судства, развијања установа локалног »self-governemen t«-а, који има да буде »крунисан« (т. ј. да буде заведено народно представништво), дакако уз прокламацију грађанске једнакости и политичких слобода. Револуцијонари нису много марили за оваке политичке реформе. Њиховим идејним вођама били су тада одлични критичари и публицисте Доброљубов и Писарев (који је унео револуцијонарне идеје, и чисто натуралистичко и грубо утилитаристичко схватање, чак и у естетску критику, одбацујући и Пушкина, као песника без икакве друштвене вредности), па највећи апостол нове генерације, Чернишевски, који се, уз темељно познавање политичке економије и западних социјалних доктрина, па поименце свију праваца социјализма, загрејавао нарочито за руску општину и за оригиналне нацијоналне руске методе и путеве, који ће коначно довести до опште-човечанске среће. И он је дакле био »народњак«, па ни њему није био туђ руски месијанизам, само што га је он заоденуо у чисто материјалистичко и атејистичко схватање, које га је, баш као и његово изразито револуцијонарно расположење, потпуно делило и раздвајало од мистичког и магловитог, и чак православног, месијанизма славјанофила, приближујући га схватању Херценову.

Главном карактерном цртом руске интелигенције око године 1860 и даље био је такозвани нихилизам. О томе предмету навешћемо за сведоке два човека који су добро познавали покрет: један старије генерације, који је посматрао те руске људе у емиграцији, а имао у исти мах и обавештења из отаџбине, Херцен; други, припадник млађе генерације, коју је познавао у Русији, будући и сам анархиста, а онда радикал, официр, и угледан научник, по пореклу највећи аристократ, по уверењу најекстремнији демократ, кнез Петар Крапоткин. Херцен представља говор »деце« »очевима«, по бесмртном изразу Тургењева, који је песнички приказао тај сукоб двеју генерација: »Ви сте били«, вели »нихилист« код Херцена, »хипокрите, — ми ћемо бити циници; ви сте имали морала само у речима, — нама се чини бољим злочин; ви сте се покоравали вашим старешинама, и ви сте газили оне под вама, — ми ћемо бити груби према свима; ви сте се клањали људима које нисте поштовали, — ми ћемо их гурати лактом и стати им на жуљ нетражећи извине; ваш се понос задовољавао спољним знацима поштовања и пуким конвенцијоналностима, — наша се гордост састоји у томе да презиремо сваку пристојност и свако ,питање части'...« У овом одломку слика је јасна, али расположење писца није толико јасно. На разним другим местима Херцен се веома неповољно изражавао о нихилистима, прекоравајући их да миришу на касарну, на канцеларију, на богословију, на предсобље лакаја; зато га је осудио Бакуњин. А ево неколико краћих одломака »Мемоара једног револуцијонара«, кнеза П. Крапоткина, те гласовите књиге и једног од наших најважнијих извора за познавање епохе о којој говоримо: »Нихилизам је ставио свој печат на цео живот руских образованих кругова, и тај ће печат остати на њима још за дуги низ година. Ослобођен грубљих обележја, неизбежних код младалачких покрета ове врсте, даје он животу руских образованих сталежа нарочит облик, који нема западно-европски живот. Што се, дабогме, Русима чини жалосном појавом. И доиста, као нихилистичка појава може да се обележи ова отвореност руских писаца, њихова навика да ,гласно мисле', која се толико чудновата чини западно-европским читаоцима. Нихилист одмах објављује рат свему што би се могло обележити као ,конвенцијонална лаж' цивилизованога друштва. Безуветна искреност за њега је карактеристична, и за љубав искрености (,истине') жртвује он сваку предрасуду, сваки обзир, сваку навику, и сваки обичај, и сваку установу која не може да се одбрани пред судом његова властитог здравог разума. И он тражи и од других да чине исто. Он неће да се поклони ниједном ауторитету сем разума... Такозвани ,културни живот' пун је малених конвенцијоналних лажи, и идиличке сентименталности, која се умела тако лепо да измири са све пре него идеалним стањем руског живота... У уметности показивао се исто тако снажно тај критички негативни дух. Стално се брбљало о лепом, о идеалу, о ,уметности ради уметности', о естетици, и сличном, чиме су се тако радо повлашћена господа бавила, док се за сваку уметничку умотворину плаћало новцем који је био одузет од гладних сељака и лоше плаћених радника, тако да тај такозвани ,култ лепога' није био у ствари ништа друго до разврат, — то брбљање дакле, било је одвратно, и критику уметности формулисао је руски нихилист око године 1860 тврдњом, да ,један пар ципела има већу вредност него све ваше мадоне и све ваше оштроумно брбљање о Шекспиру'...« »Уосталом, с истом грубошћу«, каже Крапоткин на другом месту, »наступао је руски нихилист и према својим обожаваоцима, говорећи им отворено, да сви њихови разговори о ,сиромашним људима' нису ништа друго до пука обмана, док они сами живе од лоше плаћена рада тих људи о којима се изражавају уздишући и са сажаљењем у часовима својих разговора за разоноду по својим окићеним палачама. С једнаком слободом изјавио би нихилист каквом високом чиновнику, да он никако и не мисли на добро својих подручних, већ да је сасвим обичан лопов!...« Затим Крапоткин износи случајеве сваковрсног пожртвовања нихилиста, њихову неуморну радиност и жеђ за позитивним знањем и опште-корисним радом, који су, у даљем току догађаја, услед чисто хуманог рада довели ову генерацију прво до сукоба са властима, па најзад и до праве револуцијонарне борбе. Поред легалне и полулегалне борбе, — дискусије и пропаганде — долазило је све чешће и до тајног роварења и чисто превратничке акције. У тој су се акцији револуцијонарци највише ослањали на потмуло незадовољство сељака услед недостатака и мана »рефорама«.

С јесени године 1861 букнули су нереди на универзитетима: већи број ђака изгубио је стипендије, многи су отпуштени и протерани у покрајине; због повећања школарине многи сиромашнији ђаци били су приморани да напусте школу. Ово »расејавање« интелигентних »бунџија« по целој Русији било је од значаја за буђење свести и јачање незадовољства у самом народу. Узбуђење, осећај несигурности, све су више расли у току година 1861, 62, и 63. Највише се очекивала општа буна године 1863, када су имали да престану заувек односи кметске припадности. Пожари, који су се на неки необјашњен начин ширили по већим и мањим градовима Русије (1862); појава летака, као што је била читава једна серија под насловом »Великорос«, или »Спахијским сељацима«, у вези с којом је затворен, па онда и на дугогодишњу робију осуђен Чернишевски; појава неке »Златне грамоте« (т. ј. повеље), којом је Цар тобоже даривао сељацима пуно власништво на земљу, те укидао порез на главу и плаћање откупнине за земљу, исто као и регрутирање, с позивом сељацима на буну против спахија и власти, ако се ови буду одупрли овој »царској« наредби, — све су то били знаци снажног покрета. Године 1863 створена је тајна превратна организација, која је прогласила први пут знамениту лозинку: »Земља и воља« (т. ј. слобода), као одговор на питање »Шта треба народу?« Та је лозинка постала најпопуларнија, за њу су људи ишли под ударце кундака, у тамницу и у изгнанство, на робију и на вешала, — она је постала водећом девизом Прве и Друге Револуције, и била је као нека врста неодољивог, очито свежег и привлачног поклича...

План опште буне године 1863 био је комбинован са пољским устанком, и могао је да буде веома опасан по постојећи ред, да није ускоро откривен и осујећен. Али већ године 1865 јавља се такозвана »Организација« са следећим програмом: 1) пропаганда међу сељацима за нацијонализацију земље, као темељно начело; 2) буна сељака против поседника, противу племства, и уопште противу власти; 3) оснивање школа, друштава (задруга), радионица (књиговезница, шиваћих радња, и слично), као средство да се ступи у ближи додир са народом; 4) оснивање читаоница и бесплатних школа, организација друштава (пододбора) у покрајинама, на основу начела комунизма, са сврхом да се задобију нови чланови (све ово по упутима из московске друштвене централе); 5) социјалистичка пропаганда у народу, с помоћу пучкошколских учитеља и ђака богословије (режим у тим богословијама, такозване »бурсе«, био је нечувено свиреп, тако да су се ђаци налазили у сталном негодовању, па су зато били вични да трпе и најгоре муке, и да вешто варају власт); 6) пропаганда на обалама Волге, искоришћујући угодности речне пловидбе (жељезница у већем делу Русије тада још није било). Када је један од чланова Организације, племић Димитрије Каракозов, пуцао (у априлу 1866) на Цара, иако је он то учинио на своју руку и без знања већине Организације, ипак је то био знак за жестоке прогоне, па чак и за обуставу неких радикалнијих органа штампе. »Тада је са дивљењем«, — вели Крапоткин у својим »Мемоарима«, — »сазнала цела Русија, из акта оптужбе противу Каракозова и његових другова, да су они располагали знатним иметком: живећи по троје или четворо у једној соби, са свега десет рубаља покривали су они своје трошкове месечно, док су у исто време жртвовали своје големе приходе на уређење задружних радионица, у којима су и сами радили, и томе слично«. Прогони су увели у Русији привремени мир; атентат извршен од Березовског на Цара у Паризу (1867) био је чин освете једнога Пољака, за хиљаде обешених, стрељаних, депортираних и прогнаних његових сународника, и није стајао у непосредној вези са руским револуцијонарним покретом.

Велик број интелектуалаца, по невољи и драговољно, међу њима и женских, често из одличних породица (као например знаменита терористкиња Соња Перовска), којима је руска влада ускратила била право посећивања високих школа у Русији, кренули су оних година у Европу, и читаве групе руских студената, више-мање завађених са царском полицијом, скупљале су се по већим универзитетским градовима слободне Европе, тако нарочито у Цириху. Тамо је између њих почео да прикупља присташе, па је онда пренео акцију у Русију, и то и у престонице и у покрајину, бивши учитељ Нечајев, чија је акција и организација дала садржину роману Достојевског »Зли дуси«, у којему има више генијалних »пророчанстава« о будућој руској револуцији, или тачније, генијалног предвиђања и дубоких запажања и закључака на основу стварне грађе из живота руских револуцијонара. Та организација имала је следећи програм: »Једини циљ Друштва, то је потпуно ослобођење и благостање народа. Али будући да је Друштво убеђено да се тај циљ даје постићи само народном револуцијом, оно ће се служити свим могућим средствима да би се у народу развила и раширила свест о патњама, које могу највише да исцрпу стрпљење народних масâ, те да се дигне неопходна општа буна. Друштво не подразумева под револуцијом неки покрет удешен према класичним европским узорима. Овај покрет неће да се заустави пред приватном својином и пред традицијама социјалног реда, неће да се сматра задовољеним пошто ће уништити једну политичку форму, да би је једноставно заменио другом, и уредио оно што се зове револуцијонарна држава. Револуција не може да буде спасоносна за народ догод не искорени све елементе данашње државе, не истреби све традиције социјалнога реда, и не уништи све сталеже у Русији.« Ко тако говори? Да ли бољшевици из године 1917? — Не, то су тек Нечајевци, у години 1869, васпитани под јаким утицајем Бакуњинова анархизма. Али чујмо даље: »На такав начин Друштву није сврхом да принуди народ на примање организације, прописима одозго. Бесумње, нека ће организација изаћи из самога покрета и из животних догађаја; али то ће бити посао будућих нараштаја. Наш посао, то је страховито рушење, потпуно рушење, опште и без сажаљења. И зато, чим дођемо у дотицај са народом, ми треба да се ујединимо пре свега с оним елемеметима који од самог почетка Московског Царства никад нису престајали да протестују противу свега што је везано за државу, било непосредно било посредно: противу племства, чиновништва, свештенства, сталешких организација, и зеленаша. Ујединимо се са пуком бескућника, тих јединих правих руских револуцијонара, и створимо од њих једну непобедљиву и све уништавајућу силу, — то је целокупност нашег задатка, наше организације, и нашег идеала!...« Покрај све изврсне, управо генијално сковане конспирације, Организација је откривена, пре него што је извршила ма што значајније; открио ју је пуки случај, у вези са уморством једног члана Организације који је био осумњичен да је кани издати. Monstre-procès уследио је иза тога открића; а ускоро затим влада је позвала емиграцију да се врати у отаџбину, забранивши јој школовање у иностранству.

Масе младе интелигенције, које су се тада вратиле у Русију, послужиле су као елементи за просветну, и мирну по методама, иако револуцијонарну по коначној сврси, организацију Чајковског (који је још жив, сада у изгнанству), те за снажни и знаменити покрет »уласка у народ« (»хождение в народ«). Ево како један учесник тога покрета, Степњак-Кравчински, у своме познатом изврсном делу »Подземна Русија« приказује овај покрет, напоредо са стиховима песника Њекрасова:

Не иди пространим Путем грешничким, Своје страсти роб!	Иди к снужденим, И потиштеним, Блажи јад им љут!
Њиме полази, Жедно саблазни Људство у свој гроб.	Где се највише Пати, уздише, Ту први буд'!
(Превод Харамбашића).

Упознати народ, ујединити се с њиме, окајати тешки грех помажући у чему је год могуће народу, — била је сврха тога покрета. Али чујмо Степњака:

Нити се је када пре нити после видело ишта овоме слична. То је било више откровење него пропаганда. С почетка се још и могло знати за особу, или за књигу, која је ову или, ону личност привукла у покрет; но иза некога времена било је то немогуће, — био је то као неки моћан позив за који се није знало откуда произилази, који је одважне звао на велико дело спасења домовине и људскога рода. И ти одважни скочили су на ноге, пуни бола и гнева ради своје прошлости, и, напустивши кућу, обитељ, богатство и части, бацише се пуни весеља, усхићења, и вере, у покрет...

Није то више био политички покрет, — то је све више наличило верској струји, те је имало заражујући и апсорбујући карактер религије. Није се ишло једино затим да се получи практичних резултата, него да се удовољи неком унутарњем осећању дужности, осећању које тежи за моралним савршенством. (Цитат је према хрватском преводу Михајловића из године 1913).

Покрет се овај завршио споља, углавном, потпуним фијаском, и опет процесом и прогонима. Али су његови учесници ипак постигли што су желели: приближили су се народу, упознали су се с њиме, те у њему видимо најасније изражену идејну страну целог тог великог чина руске предреволуције (1873/4).

Године 1874/5, револуцијонарна руска интелигенција налази се у стању ишчекивања. Године 1876 оснива се поново, на много широј бази, организација »Земља и Воља«. Један од њених првих иступа јесте голема демонстрација у Петрограду 19. новембра (1. децембра) исте године. Идуће године, услед рата за ослобођење балканске браће, Русија је изнутра мало мирнија, али већ следеће (1878) године револуцијонарни и либерални покрети налазе се опет у пуном јеку. Пред полазак на одлучну борбу, револуцијонари морају да се определе, да јасно означе своје циљеве, и да одреде своје односе према либералима. У томе правцу ставио је пред револуцијонарну омладину основна питања тактике Петар Лавров, бивши професор Генералштабне Академије, социјолог и публицист, и један од најугледнијих »народњака«, иначе творац теорија руске »субјективне« школе социјологије, која се није задовољавала западном чисто позитивистичком и еволуцијонистичком науком, туђом идејама напретка и вредности, него је у друштвеним процесима додељивала знатну улогу активној и напредној личности. Лавров је ту омладину питао сада: хоће ли да иде истим путем као и »конституцијоналци«, који би такођер да учине заверу са сврхом да ограниче царску моћ неком врстом парламента који би заступао све Русе, те који су дакле тражили само узду за апсолутизам, и либералне гаранције. Опомињао ју је, да не заборави, да је увек досад, кадгод је долазило до савеза између народњака и буржоазије, народ бивао преварен, јер да нема ништа заједничко између социјалне револуције и револуције која се ствара ради постигнућа либералног устава. »Било да време за револуцију мора да дође било да не мора, било да час за њу наступи пре или после стварања буржоазије у Русији, — револуција коју ми тражимо мора бити народна и социјална! Она мора бити упућена несамо противу владе, и њена сврха не сме се састојати само у томе да се власт преда у друге руке, — она мора из темеља да сруши све привредне основе постојећег друштвеног стања!« Ту, код Лаврова, видимо опет јасно формулисану теорију социјалне револуције, која карактерише револуцијонарно народњаштво, те коју ће наследити странка социјалиста-револуцијонара, када једном буде организована, при прелазу XIX у XX век; и коју исту доктрину ћемо наћи после и код комуниста.

Паралелно са Лавровим и Бакуњином вршио је утицај и Ткачев, уредник и творац часописа »Набат«, којега обично сасвим нетачно означују »јакобинцем«, а који је, у својој одлучној осуди »лавриста« и »бакуњиниста« као »ситно-буржујских псеудореволуцијонараца«, један од значајних непосредних претходника бољшевизма.

7.

Борба између Царске Владе и револуцијонара — Либерали према влади — Александар III.

»Земља и Воља« прихватила је додуше програм социјалне револуције, али је остало привремено нерешено питање, којим ће путем она ударити, да ли правим терористичким (»action directe«, како се то, према изразу француских анархо-синдикалиста, сада обично каже), или путем пропаганде. Једна група била је за терор и завере, за активно наступање, за нападај убеђене револуцијонарне мањине, која може да, евентуално, и координира свој рад с акцијом левога крила либералног племства и буржоаске интелигенције. Таквој комбинованој акцији био је склон један од најталентованијих људи »Земље и Воље«, Жељабов, потоњи вођ »Народне Воље« и њена »Екзекутивног Одбора«, па организатор читавог низа атентата на Цара, који су га најзад и упропастили. Друга група била је посве противна и тероризму и уопште политичкој акцији, него је мислила да треба сав рад усредсредити око питања чисто социјалне пропаганде, да би се народне масе што пре увукле у борбу, те да стога треба убацити у њих лозинку »чорнава передијела«, под којим се речима разумевала у народу потпуна поновна подела земље, и уопште свију добара, међу народ, према начелу потпуне братске једнакости и равноправности. То је била сасвим примитивна концепција готово детињастог и најивног народног колективизма; али, као што ћемо видети, и њу је вешто искористио, и у згодно време, комунизам. Присташе ове групе, разуме се, нису били схватили ствар тако грубо и једноставно, али су у тражењу популарне лозинке дохватили баш ову омиљену народну идеју која је најлакше дизала масе на буну.

Најстрашнији, највећи, и најгласовитији процес који се одиграо тада (1877), процес 193-це показао је најбоље колико је далеко захватио био покрет »Земље и Воље«. Након тога процеса дошло је до расцепа у Организацији, и формално, на две групе: на групу »Народне Воље« (терористичка), и на групу »Чорнава Передијела« (социјално-пропагандистичку). Не можемо овде пратити у подробностима чувену борбу између царске владе и тајне револуцијонарне акције »Екзекутивног Одбора Народне Воље«. Рећи ћемо само толико, да се и са једне и са друге стране показивало много одлучности, ревности, и свирепости. То је био прави грађански рат. Најчудноватије у томе рату изгледало је, на први поглед, то да је шака револуцијонара држала у шаху читаву владу огромне царевине, која је имала на расположењу милијониту војску, читав полицијски кор, административни и судски апарат, и милијарде новца! Па ипак је ова шака одлучних људи бацала у ваздух жељезничке мостове, убијала чиновнике и генерале, и то на такав начин да учесници нису могли бити пронађени; они су ширили свуда пропагандистичку литературу, коју је и сам Цар налазио на своме писаћем столу; они су ослобађали више пута своје другове који би допали тамнице!... То су они све постизавали прво самопожртвовањем и самопрегором, те дисциплином, одлучношћу, и нечувеном марљивошћу; а затим, благодарећи великим симпатијама које су уживали у свима круговима друштва, чак и међу високом бирокрацијом и код генералитета. Без обзира нато што би се несамо и најмање учешће у раду тих људи, или њихово сакривање, него већ и било какво знање о њиховим плановима без пријаве полицији, по казненим законима, кажњавало смрћу, или у најмању руку дугогодишњом робијом, ипак није било денунцијаната, већ напротив налазила се сва сила помагачâ и јатакâ, добровољних улагача знатних новчаних средстава у револуцијонарна предузећа, која су наравно веома скупо стајала. Након уморства цара Александра II, например, у Војномедицинској Академији, између ђака, није се могло скупити више од седам рубаља за венац убијеноме Цару (и тај су новац дала свега двојица студената), док се одмах скупила много већа свота за терористе! Или, када је, године 1878, млада девојка Вера Засулићева (која сада као старица живи у Русији, у опозицији према комунистима) покушала уморство петроградског генерал-полицајмајстора (управника града) Трепова, зато што је овај наредио био да се шиба један револуцијонар у апсани, који јој није био ни род ни помоз-бог, порота састављена од кућевласника и чиновника решила је Засулићеву, а гомила, у којој је било много одличних људи, ослободила ју је силом из руку жандара, те је она умакла из Русије!... Влада је била без моћи против револуцијонара, и знала је, или је бар слутила, узрок — пасивну резистенцију, неутралност, у најбољем за њу случају, рускога друштва. »Не треба«, пише министар Валујев у једном службеном реферату Цару (1879), »преувеличавати значај потешкоћа и опасности, иако је ситуација доста неугодна. Равнодушност коју показују готово сви одлични људи према борби владе противу релативно незнатног броја злочинаца заиста је лош знак. Што се пак тиче народа, он је узбуђен али равнодушан, и изгледа да очекује свршетак борбе нестављајући се на страну владе...« Зар то није јасно?

Социјална политика владе, и свакодневна насиља, те разноврсне злоупотребе власти, довели су народ у овакво расположење. А просвећенији и богатији сталежи били су озлојеђени што влада неће и не уме да заведе најзад мир и ред, већ се сасвим попут терориста служи варварским средствима борбе, свирепо кажњавајући мање кривице, и гонећи невине, тако да од њених шпијуна нико већ није могао да слободно дише; угушујући штампу, и шиканирајући независне људе, органе локалне самоуправе, те најзад покушавајући да своју неспособност оправда свакојаким смешним изговорима. Ако би се влада обраћала на јавно мњење, или на суд »добронамерних« људи, добијала је оштре предике, несамо од либералних окружних скупштина (т. зв. »губернијалних земстава«) и неких градских општинских одбора, већ и од појединих корпорација племства. »Цар«, читамо у једној представци, »у своме заузимању за бугарски народ обезбедио му је, након ослобођења испод турског јарма, истинско аутономну управу, неопходно потребна права човечанска, независност судова и слободу штампе; зато Тверско Земство сме да се нада, да ће Цар октројисати руском народу, који је са пожртвовањем поднео све тешкоће рата, иста права, која једино могу да му обезбеде развитак и напредак, мирни и законити«. Одговор на ову представку био је недвојбено јасан: полицајски прогони најугледнијих чланова Земства, припадника најодличнијег племства, из њихове губерније, уз истовремено смењивање са положаја окружних одборника.

Када је изгледало, за неко кратко време, да ће Министар Унутрашњих Дела, — управо диктатор, — гроф Лорис Мељиков, кога је Цар позвао да умири разбуктане страсти, успети да нешто учини, у либералном правцу, 25 најодличнијих либерала поднели су му (1880) меморандум, у којем траже за руски народ »озбиљне гарантије личних права (грађана)«. Али узалуд. Цар Александар до последњег тренутка колебао се да потврди и да даде објавити умерени пројекат Лориса Мељикова, којим се позивају заступници окружних скупштина да суделују, као нека врста стручњака, у припремним законодавним радовима владе. Тај пројекат (тобожња »конституција«) био је послат да се слаже у Државну Штампарију баш оног јутра (1./13. марта) када је бомба народовољаца окончала Царев живот. Либерали су протестовали, писали, дискутовали. А крвава борба између царске владе и »Екзекутивног Одбора« текла је даље својим путем.

Неки моменти те борбе били су нарочито језовити. Изнећемо овде само један: смртну казну народовољца Осинског, како ју је испричао већ напред цитирани Степњак:

»Изјутра дана 14. маја отпратише га са још два друга, Антоновим и Брантнером, на стратиште. Окрутни крвници нису му хтели завезати очи, и тако је морао гледати дивље трзаје својих другова, који су и њега чекали. При том страшном призору уздрхтала је сва његова физичка нарав, јер се ова не да подредити човечјој вољи, па је и глава Валеријана Осинскога оседела за пет минута, као глава какова старца. Али је његов дух остао несломљен. Уплашени оружник приступи к њему и предложи му молбу за помиловање; али Валеријан Осински одби с презиром испружену руку крвника, и успне се сам чврстим кораком под вешала. Дошао је био и свештеник, да га охрабри, али једна енергична кретња његове главе показала је, да је вољан признати небескога господара — управо онако како признаје и господара на земљи. Оружник заповеди глазби околостојећих чета да засвира једну веселу песму... Још неколико часака, и Валеријан Осински престао је живети.« (Степњак стр. 52.)

Такви призори тумаче најбоље зашто народне масе нису никако могле да гаје симпатија наспрам владе која их је приређивала. Стога се борба настављала, крвава и страшна, па је најзад Цар главом платио погрешке своје политике, и грозоте почињене од своје владе. Па ипак, народ, прост народ, згрозио се када је сазнао да је убијен Цар Ослободилац. Револуцијонари су прешли границу, и тај крвав чин, чим је успео, бацио је уназад и Револуцију и цео друштвени покрет. Већина народа схватила је ово убијство као освету »бољара« за 19. фебруара!

Цар Александар III, без интелектуалних способности свога оца, али са много јачим карактером, доследнији и одлучнији, примио је тешко наслеђе. »Екзекутивни Одбор« предложио му је мир знаменитим писмом од 10./23. марта 1881, које због његове важности доносимо у главним потезима (према преводу Михајловића у цитираном хрватском издању Степњака); све је значајно у томе писму, сваки ред и свака реч, али је нарочито значајан програм рефорама, који отада остаје исти све до 1905 и 1917 године, те пружа очигледан доказ за неизбежну социјалну револуцију која је имала доћи.

»Један револуцијонаран покрет не зависи, Величанство, од појединих особа, — он| је више претходник у социјалном организму, и пред њим вешала, постављена за најенергичније представнике тих претходника, исто су тако немоћна да спасу досадашњи поредак ствари, као што није могла спасти ни срамотна казна крижа, којом су навалили на Назаренца, онај гњили стари свет пред тријумфом реформираног хришћанства. Влада може, ако хоће, наставити са својим затварањем и вешањем, она може и неке револуцијонарне скупине уништити; допустићемо дапаче и то, да ће јој успети најхитрије револуцијонарне организације срушити. Али све то није кадро стање ствари променути. Револуцијонарце стварају догађаји, опћенито незадовољство пука, и чежња Русије за новим социјалним формама.

»Један страшан слом, једна крвава револуција, један грчевити потрес целе Русије, довршиће уништење старога поретка ствари.«

Окарактерисавши царску владу, управо »владу камариле«, као »банду хајдука и самозванаца«, која никога не заступа сем себе, »Екзекутивни Одбор« изрично каже: »Не слушајте, Величанство, ласкавце: Царево уморство је популарно у народу...« Онда прелази на питање о условима под којима би могло доћи до измирења између Цара и револуције; њих је, те услове, вели Одбор, »створила повест«, а они су следећи:

»1) Генерална амнестија за све досадање политичке злочинце, јер не учинише никакав злочин, већ испунише своју грађанску дужност; 2) сазив заступника целога народа, ради испитивања најбољих форама социјалног и политичког живота, по жељи и по потребама народа; 3) слобода и једнакост избора; 4) политичке слободе.

»А сада, Величанство, одлучите се. Избор зависи од Вас. А ми од своје стране не можемо друго до да гајимо врућу жељу, да се Ваш дух и Ваша савест одлуче само за оно што је у сагласју с благостањем Русије, с Вашом чашћу и с Вашим дужностима према Домовини.«

Разуме се да је овај позив остао неуслишан. Али несамо то; несамо да су убијце платили главом свој чин (знаменити филозоф Владимир Соловјов том је приликом тражио за њих милост, и зато га је чекао полицијски прогон), него је и онај умерени пројекат Лориса Мељикова био забачен од Александра III, који је пристао уз мањину својих министара, на челу са злогласним главним прокуратором при Св. Синоду Константином Побједоносцевим, епигоном-заступником теорије »званичне народности« (чија је архива, пуна драстичних и ужасних докумената и примера његових кобних интервенција. у прилог најреакцијонарнијих мера, недавно објављена у два опсежна свеска).

Александар III дакле пошао је путем окрутне конзервативне политике, ослањајући се на племство, којему је дао низ материјалних повластица, те ојачао уплив над сељаком у локалном животу, благодарећи поглавито реакцијонарним променама локалног устава и завођењу такозваних »земских начелника«, патријархално-полицајских племенитих комесара владе на селу (управо опет корак у правцу ка кметској зависности сељака). И многе друге мере, као и владин терор, носили су екстремно реакцијонаран карактер (тако између осталог политика према »алогенима« и нарочито према Жидовима). Нећемо улазити у појединости; а на неке појаве још ћемо се вратити. Овде хоћемо само још да споменемо, да је било и неких олакшица за сељаке; тако је укинут порез на главу (»подушнаја«), олакшана су плаћања откупнине, отворена је Сељачка Хипотекарна Банка са задатком да сељацима помаже при куповању нових имања; укинут је монопол на сô, који је био јако омрзнут од народа. Уведени су, даље, први закони за заштиту фабричких радника. Али све су то била само палијативна средства, која су касно стигла.

Царевање Александра III прошло је додуше мирно. Русија није нигде и ни с ким споља ратовала, а њен међународни углед стајао је на великој висини. Економски, она је ојачала, иако једино у индустријском погледу. Унутра, у земљи, првих је година бивало још терористичких покушаја и универзитетских нереда, па и покоља Жидова (погрома); али све мање и мање, док почетком године 1887 није тероризам коначно престао. Изгледало је као да је Револуција потпуно угушена и коначно завршена. Друштво је било пасивно; роварења у емиграцији било је доста мало (више теоретских расправљања између народњака и марксиста, који су први пут на уста Акселрода формулисали своје погледе године 1880, те 1883 установили чисто марксистичко политичко друштво »Ослобођење Рада«, у које су ушли, поред неких млађих и нових лица, још и виђенији људи из »Чорнава Передијела« — Плеханов, и други). Изгледало је дакле, — дабогме само за слабо обавештене људе и званичне оптимисте, — да је Царској Русији суђен још дуг и срећан живот. Међутим, коначна криза, онај »грчевити потрес«, који је прорицао »Екзекутивни Одбор«, био је на помолу.

Страшна глад, године 1892, појави се као неки огњени знак за владу и за повлашћене сталеже, јер то није била само природна — метеоролошка и пољопривредна — појава, него и појава социјолошка, која је сведочила о лошој управи, и о коренитим недостацима социјалнога уређења, бар толико колико и о лошој жетви и лошој години. Али док је живео Александар III, криза није потпуно сазрела, и није се отворила. Тек за његова слабог наследника, за владе Николе II, који је ступио на престо неочекивано, кад је Александар III готово напрасно умро, она се набрзо развила, и уродила значајним догађајима, како ћемо видети у следећем делу ове књиге.