Ропство Ива и Марице
Кад су Турци Будим освојили,
Двоје су они дице заробили,
Краља будимскога
Иву и Марицу,
Иву од седам година, 5
А Марицу у кол'јевци златној,
Цару су и станболскоме за јабуку дали.
Кад су дјеца,
Иво за женндбу,
А Марица удаје дорасла, 10
Ал’ је Иво Мари говорио:
„Ај, Марице, моја рођена сестрице,
Ми иисмо дјеца станболскога цара,
Ване јесмо будимскога краља.
Први петак дође, 15
То је турски светац,
Цар ће отићи на лонђу Турком,
А царица у шетњу с булама,
У мене ће остати од сандука кључи,
Узећемо трошка до Будима града, 20
Оседлаћемо цареве добре коње,
Мени вилу,
А теби ластавицу!”
Први нетак, турски светак, дође,
Отиде цар Турком на лонђу, 25
А царица у шетњу булами,
Иде Марица у одаје горње,
Пак отвара сандуке златне,
Пак узима злата,
Трошка до Будима града, 30
Паке иде у подруме горње,
Паке седла добрс коње,
Себи вилу,
А Марици ластавицу,
Опседоше дица добре коње, 35
Појездише преко поља равна
Кано звезда преко неба сјајна.
Када дође цар од Турака с лонђе,
А царица из шетњс од була,
Онда се сусјетише двоје дице нејаке. 40
Ал’ говори царе господине:
„Бога теби, царице госпојо,
Данас су нам дица одбегнула!”
Телар виче царев по Станболу Турке.
Докле су се сакупили Турци, 45
Дотле дица равпо поље прејездише;
Докле Турци поље прејездише,
Дотле дица Сави на брегове дошла.
Ал’ на Сави савски скелеџија;
Ал’ говори двоје дице младе: 50
„Богом брате, савски скелеџија,
Ми нијесмо шпија ни увођа,
Ване јесмо царска листоноша,
Лист носимо од Станбола града
Чак до Будима, бијелога града!” 55
То је савски скслеџија за Бога примио.
Докле су дица Саву пребродили,
Дотле Турци дођоше Сави на брегове.
Вратише се Турци натраг узнастраче,
Одјездише дица преко земље Славоније, 60
Те ми иду граду Будиму.
Кад дођоше б'јеломе Будиму,
Ал’ нађоше будимске трговце,
И питају двоје дице младе:
„Бога вами, будимски трговци, 65
Какав је ово адет,
Тко ли га је поставио,
Те не има на пијаци леба,
Нити на меани вина,
Што не пуца будимска лубарда, 70
Што л' не игра под Будимом коло?”
Ал' говоре будимски грговци:
„Откад Будим Турци поробише,
Онда су краљеве двоје дице заробили,
Иву н Марицу, 75
Иву од седам година,
А Марицу у кол'јевци златној —
Отуда је краљу адет поставио,
Те ми нејма леба на пијаци,
Нити вина на меани, 80
Нити пуца будимска лубарда
Нити игра под Будимом коло.
То је краљу све од жалости поставио
За сво јнма двома дице младе —
Тко је гладан леба бијелога 85
Али жедан вина црвенога,
Нека иде краљу и краљици,
Нараниће га леба бијелога
И напојити вина црвенога
Све за здравље двога дице младе.” 90
Кад су дица речи разумила,
Они иду краљу у одају:
„Добар вече, краљу и краљице,
Би ли ми могли код вас преноћити?”
Ал’ говори краљу и краљице: 95
„Просто вам је преноћити и препочинути!”
Од умора и од труда не могоше вечерати
Нити рујног вина пити,
Јер су дјеца издалека путовала,
Ван легоше санак боравити. 100
Ал’ говори краљу и крал>ица:
„Овако и наше двоје дјеце
Санак бораве у Станболу граду,
Код станболског цара.”
Кад ми јутро освануло, 105
Ал’ говори двоје дјеце младе:
„Је ли нами, краљу и краљице,
Просто по Будиму попросити?”
Ал' вели краљу и краљица:
„Бога вами, двоје дјеце младе, 110
Просто вам је по Будиму просити!”
Ал' говори двоје дице младе:
„Бога теби, краљу и краљице,
Наша мила мамице
И наш стари бабајко!” 115
То се краљици мило учинило,
Од драгости на земљицу пала,
Док је пала, мртва је остала.
То се краљу једно чудо учинило,
Једно чудо, а друго весеље — 120
Краљ краљице и не помиње
Што је мртва остала
Кад је своје двоје дице познао.
Иву је оженио,
Марица га ћерца послужила 125
Док је себи краљицу нашао,
Онда је и Марицу ћерцу удао
И ту је много весеље учинио.
Чуло се од Будима града
Тер до Станбола града; 130
Одма чу станболски царе
Да удаје будимски краљ своју ћер,
Која је код њега у служби била.
Тадај се разбоље царе станболски —
Није боловао ван двадесет и чстири уре, 135
Пукло у њем’ срцс начетверо.
Док је у њем’ срце пукло,
Дотле он мртав остао
Од жалости за ћери краља будимскога
Која га је вјерно дворила седамнаест годин' дана. 140
(АСАНУ, бр. 8552/257, XXV, 22, бр. 21).
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
