Роман без романа
| ◄ | Садржај: | Садржај ► |
Пречестњејшем господину
СТЕФАНУ ПОПОВИЋУ,
архимандриту С. Арх. монастира Ковиља, свом почитајемом пријатељу Ingenium cui est, cui menѕ dіvіnіor, atque os magna ѕonaturum за знак спомена делце ово посвећује
Сочинитељ
Муза моја љубно теби,
мили друже, диже спомен,
ал’ је лепши онај спомен
ког сам, друже, дижеш себи.
Лепши јесте онај спомен
кад посред народа многа
љупка сјајност слова твога
удивљења диже спомен.
Лепши јесте онај спомен
кад бистротом ума твога,
кад ревностју духа твога
роду своме дижеш спомен.
Нек се спомен твој огледа
у спомену милог рода,
нек цвет цвету љупкост дода,
тако општи венац цвета.