Родољупци/29
Позорје десето
ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ
ЗЕЛЕНИЋКА: Гди је тај одбор? Шта се чини то?
ЛЕПРШИЋ: Шта, госпоја ујна?
ЗЕЛЕНИЋКА: Знате ли ви да се Маџари враћају?
ЖУТИЛОВ: То је нама познато.
ЗЕЛЕНИЋКА: Па шта сте скрстили руке? Шта се не спремате?
СМРДИЋ: А шта знамо чинити?
ЗЕЛЕНИЋКА: Шта знате чинити. Што не копате редуте? Откад ја вичем да се копају редути! Гди су барикаде? Сви на ноге, па се оружајте!
ШЕРБУЛИЋ: Ми не умемо тући се.
СМРДИЋ: Ми смо у одбору.
ЛЕПРШИЋ: Ја би', али шта један човек може чинити.
ЗЕЛЕНИЋКА: Срам и стид! Ви потомци Душанови? Одите, родољубице, да ми оперемо образ народности! (Узме пушку која је у углу висила.) Ми ћемо спасти српство.
НАНЧИКА: Право кажете. (Изнесе из друге собе сабљу коју припаше, а Милчика узме два пиштоља.)
ЗЕЛЕНИЋКА: Сад ви бежите куда знате, ми ћемо остати.
ЛЕПРШИЋ: Шта, Србљи! Овај срам да подносимо? Не, у ком ври српска крв, на оружје!
ШЕРБУЛИЋ: На оружје, макар сви изгинули!
СМРДИЋ: Тако и јесте. Шта се имамо бојати?
ЛЕПРШИЋ: Гди су ти Маџари, нека дођу само!
СМРДИЋ: Дајте овамо Нађ Пала да му сечемо дуван на глави.
ШЕРБУЛИЋ: Право, дајте га!
ЗЕЛЕНИЋКА: Гди је барјак? Без барјака не може се војевати!
ШЕРБУЛИЋ: Тако је! (Отрчи и донесе барјак.)
ЗЕЛЕНИЋКА: На ову свету заставу сваки да се закуне! (Чује се топ.) Што је то?
СМРДИЋ (уплашен): Маџари!
ШЕРБУЛИЋ: Еј, наопако!
ЗЕЛЕНИЋКА: Куд ћемо сад?
ЖУТИЛОВ: Забога, пропали смо!
ЛЕПРШИЋ: Брже да се пошаље пандур да види шта је. (Истрчи напоље.)
СМРДИЋ: Лепо сам ја говорио да бежимо у Сервију. (Међутим му женске побацале оружје, Зеленићка побегла под кревет. Нанчика и Милчика шћућуриле се у једном углу собе.)
ЖУТИЛОВ: Куд се знам окренути? Враг да носи и Војводину и све!
СМРДИЋ: Убио бог који је први започео!
ШЕРБУЛИЋ: Несреће, кад нису били вредни да нису ни устали.
ЛЕПРШИЋ (врати се): Маџари су три штације далеко. Дакле, сутра ако стигну.
СМРДИЋ: Брзо да се бежи.
ЖУТИЛОВ: Нанчика, брзо спремај што имаш.
ЗЕЛЕНИЋКА (испод кревета): Забога, поведите и мене.
ЛЕПРШИЋ: Госпоја ујна, брзо да се товари! (Побегне.)
ШЕРБУЛИЋ: Еј, наопако, еј, наопако! (У метежу сви, осим Гавриловића, разбегну се.)
ГАВРИЛОВИЋ: Куд сам ја пристао? Ако с њима пођем, они ће викати да сам мађарон а смем ли, опет, овде остати, гди су толико глобили и отимали? Бедни народе, на кога ти спаде да се за твоју срећу брину! Они који су се на рачун твој обогатили беже; а што ће бити с онима који не могу бежати, који су стари, слаби или болесни, о том се нико не брине. Тешко теби, народе: ти страдаш, а они се радују; ти пропадаш, а они се богате! — Но. судбина је наша од Косова да прошлост оплакујемо. Идем у бели свет да не гледам несрећу народа' идем да не чујем како убице свога рода, људи неваљали, који су пранге носили, без свакога стида себе родољупцима називају (одлази).
Завеса
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|