Рибари (басна)

Рибари
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Рибари, извлачећи мрежу из реке, осете да је врло тешка, почну викати и скакати од радости, ублажавајући дан и срећу своју. А кад једва извуку мрежу, нађу у њој наместо рибе великачак пањ и мрежу сву искидату. Онда почну псовати и проклињати таку срећу. „Немојте, браћо, — рече један од њих — ви добро знаше да су радост и скорб две сестре које једна за другом долазе, ви сте се малопре одвећ радовали, време је да мало и поскорбите.”

Наравоученије

Прекрасна наука даје нам се овде да себе у свачем умеравамо, у благоденствију да се не гордимо, нити пак у злополучију да се очајавамо. Ко би рад да је всегда весео, подобан је детету које, како се наједе, ни за што друго не мари него да му се играти, јер детињска памет није кадра за последак мислити. Трудити се и мучити да што научи, то је њему неугодно и противно, нити оно мари да зна да кад дође старост пита: гди ти је младост? На исти начин и човек који ништа друго не би рад него само да је сит, у сласти и весељу, он мора мислити да је само за ови живот создат као и остала животиња; а иначе би се здраво замислио кад би му пало на ум да ћеду га онамо питати шта је овде чинио.

Но баш кад би били само за ови живот створени, опет непрестано весеље нити нам је могуће нити што ваља. Всегдашње почивање без никаква посла и труда не само што нејма у себи никакве пријатности, него је и савише смрдљив живот. Ко себи икада не да огладнити, не само што не чувствује какова је сладост хлеба, но јоште к тому сва јела што силом трпа у се њему су отров. Ко никада није чувствовао горест скорби, он није кадар ни праву сладост радости чувствовати. Ко хоће да је његова радост словесна и разумна, а не само чувствена и скотска, он се мора за многе ствари скорбити, старати и трудити.

Давнашњи Јелини, и не имајући такова чиста поњатија о вечном животу какова ми имамо, само за оставити поштено и славно име за собом, послушајмо Еврипида како су мислили и говорили: „Είη δέ μοι μήτε χρυσός εν δόμοις, μήτ΄ Ορϕέως κάλλιον υμνήσαι μέλος, ει μη ΄πίοημος η ϕήμη γένιτό μοι: Нека ми нејма ни злата у дворови, и од Орфеја лепшу нек не појем песму, само знаменито име нек ми буде!” Питају младога Темистоклеа његови врсници зашто је постао тако замишљен и од свих забава и весеља престао, који је узрок толике промене. „Ах, браћо”, — одговори разумни младић — „Милцијадове победе ни спавати ми не даду!”

Навластито у садашње просвештено време, кад се сами цесар толико труди и зноји, нити довољно сна себи даје за дати царем приклад како се царствује, може ли ко тако худо мислити да је само за трбух на ови свет дошао, и да је на какво достојинство возведен само да може већма тело своје упокојити и насладити? Пролазе и пропадају она времена мрака и варварства кад се је сва слава и величество у коњи и у интови држала и находила. Сад се ови обичај уводи, и оваки закон узакоњава: колико ко већу чест од општества жели и изискује, толико више ваља да се труди и да се стара даје заслужи.

Радост и скорб две су сестре, вели наша басна. Сад да видимо која је од њих паметнија. У радости и благоденствију човек заборавља себе и бога. А друга сестра што чини? „Помјанух бога во скорби мојеј и' возвеселих сја”, вели пророк. Није ли ова паметнија? Премного! Творац премудри таково је расположеније у јестеству учинио да најчувствитељњејше сладости чувства најкраће су. За колико осећамо сладост јела и пића? Само док нам кроз грло прођу, пак ту ти им конац. Свака радост у којеј срце, разум и душа участија нејма, бесловесна је, и како брже дође, тако је и нестане. Напротив, чиста совјест и блажено спокојство срца тако су тихе вешти да се једва чувствују, али могу пребивати с нами док смо год живи, и на самој смртној постељи не остављају своје љубитеље. Сладост пак и радост која се у благотворенију и добродјетељи находи, она је сасвим чрезјестествена. Нека добро ово приметимо: добри човек, баш и кад страда и злопати за своју добродјетељ, и тада се радује и весели (ако је само његова добродјетељ нелесна и права). Ова дакле радост мора бити вечна, како је и сам бог вечан, у коме она свој извор и почетак има.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.