Рат с Арбанасима

РАТ С АРБАНАСИМА Писац: Димитрије Туцовић

Чланак Димитрија Туцовића о рату с Албанцима 1912-1913.

Ми смо били противу ратничког наступања на Арбанасе из два разлога: прво, то је завојевачки ратни поход противу којега се мора бунити свака здрава свест; друго, напад на Арнауте ствара нам једну несрећу, копа јаз између два народа, који су чак у извесиим крајевима и измешани врло јако, изазива непријатељство које ће нас врло скупо коштати. А свега тога није ни требало ни морало бити, да је било иоле памети и да представништво наше буржоазије, влада, није у својим поступцима била заслепљена освајачком жеђу и агресивним апетитом наше буржоазије, која, лишена сваких националних обзира, тражи само што више територија, што више пијаца, што веће произвођачке и потрошачке масе које ће експлоатисати.

У освајачком походу није се, у први мах, наишло на организовани отпор Арбанаса. Осим нешто отпора што су га на уласку на Косово дали они који су добро запамтили поступање српских управљача још 1878. год. — јер су то, махом, исељеници из оних крајева које је тада Србија заузела, — Арбанаси су се свуда испред српске војоке повлачили. Отворених битки није било, али су зато после настале оне борбе које су у тим кршевима одомаћене и које су до недавно и код Црногораца биле у употреби. А те ће нас борбе далеко одвести и створити непремостив амбис измећу два народа који су могли братски живети, наслањати се један на другога и заједнички се бранити од заједничке опасности.

У томе је дошло и питање о аутономији Арбаније. Ствар је готова, Арбанаси се спасавају заузимањем Аустро-Угарске, која је истакла захтев и извојевала га: да Арбанија буде аутономна. Та околност ће још већма потпирити мржњу Арбанаса према нама; рећи ће: Србија нас је хтела покорити и уништити, а Аустрија нас је спасла! Стога ће они утолико више бити још и оруђе Аустрије против Србије.

Додуше, српски званични кругови покушавају доказивати како Арбанаси неће аутономну Арбанију, него желе да их поделе балканоки „савезници". Из Драча је 15. ов. м. стигао и један телеграм који то наглашава, а који дословно гласи:

„Народ из два највећа среза у округу драчком послао је данас Конференцији амбасадора у Лондон телеграм у коме протестује противу аутономије Арбаније. У истом смислу послао је данас и народ из села која се налазе у околини Кроје, старе арбанашке престонице. Исте такве телеграме послали су још раније Конференцији амбасадара у Лондон становници муслиманске, католичке и православне вере из вароши Драча, Тиране, Кроје, Каваје, Елбасана и њихових околина.“

Кад би чак ове представке и одговарале стварном расположењу Арбанаса, оне долазе доцкан, понеари: ствар о образовању засебне државе њихове је свршена, сад се само ради око утврђивања граница њезиних. Ми смо, међутим, у праву сумњати да су те представке израз стварног расположења арбанашкога. Напротив, Арбанаси су одавна показивали жељу за аутономијом и због тога су толике буне дизали.

Они су ту тежњу своју желели и хтели извести у споразуму са Србима и уз њихову помоћ. Стога је 1804. год. у нашем устанку за ослобођење било Арбанаса а на освојењу Београда 1806. год. чули су се и њихови борбени поклици, као и усклици на свима језицима Балканског полуострва. Шездесетих и седамдесетих година прошлога века њихови племенски представници показивали су пуно усрдности за заједнички рад и кооперацију са Србима. Чак и после 1878. год., кад се српска управа према њима показала крајње дивљачки, чак и после једне антисрпске агитације коју је Аустрија међу Арбанасима систематски водила, Арбанаси су у два маха, својом сопственом иницијативом, показали да са Србијом желе заједнице. Ево за то и доказа.

II

Пре 10 година су, управо 1903, Аустрија и Италија закључиле међу собом уговор о подели „сфера утицаја" у Арбанији и истакле аутономију Арбаније, под њиховим протекторатом, као најзгодније решење Арбанашког питања за колонијалне интересе Аустрије и Италије, а пре 9 година су Арбанаси, из сопствених побуда и без икаквога мига из Београда, послали у Београд једну своју делегацију и тражили ту заједницу, чак заједницу која Србију не би много ангажовала. Арбанаси су на своју сопствену снагу рачунали за своје ослобођење; од Србије су тражили само наклоности, готовости за заједнички рад пошто се ослободе и моралне памоћи око њихових напора за конституисање националне државе.

Колико су озбиљно и искрено они били расположени за заједницу са Србијом, утврђује тај факт: да су делегати тражили да им се намени један српски принц за државног поглавицу. Они ду му били донели два пара скупоценог и живописног одела арбанашког и оружје арбанашко. Са тим оделом и оружјем и под белим арбанашким кечетом одређени се принц фотографисао, и делегација је са тим фотографијама отишла носећи уверење: да је са Србијом заједница постигнута.

Ми нимало симпатија немамо за монархију ни за принчеве уопште, па нимало симпатија немамо ни према томе што би један српски принц био државни поглавица арбанашки. Али се са фактом има рачунати: у томе моменту Арбанаси нису могли замислити какав други облик осим монархистички, и онда су тражили поглавицу својој будућој монархији. За нас је овде најглавнија друга једна околност, наиме: да су Арбанаси тражили заједницу са Србијом, да су је тражили из сопствених побуда, искрено и без икаквих прљавих шпекулација и, најзад, да им је та заједница обећана, да су поклони од њих примљени и да се један принц као Арбанас сликао, па су те слике делегацији дате као доказ да је споразум постигнут.

Што даљи рад с Арбанасима није настављен? Што се везе с њима нису одржавале? Што су од стране српске владе симпатично поздрављени младотурски војни походи који су одашиљани да се арбанашки устанци у крви угушују?

Најзад, кад су у лето прошле године Арбанаси отпочели дизати устанке за своју аутономију, опет су се обратили Србији за заједнички рад. Ено живих првака њихових, који чак нису хтели избегнути онда кад је у њихове крајеве српска војска као завојевачка улазила, који ће потврдити: да је измећу њих и г. Пашића утврђен уговор да Србија помогне Арбанији да дође до своје самосталности, а Арбанија за тим да помаже Србију за њену одбрану од напада северног суседа. Ради тога је Арбанасима раздато у Прокупљу и Куршумлији 60.000 пушака с потребном муницијом.

Али кад је Турској објављен рат, онда су Арбанаси третирани као непријатељи.

Нека нам се не прича: како је то дошло због тога што су Арбанаси дали отпора на Мердарима! Још пре те битке су комите пуштене да изврше напад на Арбанасе и да им даду знак: како се према њима наступа као према непријатељима, а не као савезницима. А кад се такав знак да, онда није никакво чудо што су се они ставили у одбрамбени положај.

Пошто је, на тај начин, пресечен сваки споразумни рад с Арбанасима и пошто је према њима предузет један безобзиран завојевачки поход, онда се низало оно што је природна последица завојевања: Арбанаси су се спорадично светили за палу крв, а њима се на то одговарало уништењем села и убијањем у маси!

Тако су управљачи Србије силом отерали Арбанасе у наручја Аустрије и Италије, мада су они желели да се аустроугарско-италијаноког загрљаја спасу и да са Србијом вежу чвршћи и трајнији савез.

Али сад, кад виде да је Арбанија као засебна држава свршен факт, требало би да наши управљачи не само увиде овоју неопростиву погрешку него и да покушају покајати је на тај начин што би створили погодбе да се Србија и Арбанија приближе, да отпочну заједнички рад, да створе интимнији савез, економски и политички.

Дабогме, сад је, после свега овога шта су они с Арбанасима починили, тај рад отежан. Али, ипак, он није немогућ. Арбанасима, који толико времена раде за своју самосталност и који су ради тога крваве устанке дизали, није врана мозак попила: искрено желећи својој земљи и своме народу самосталности, они ће прихватити икрену комбинацију балканске заједнице, која их не би потчинила коме балканском завојевачу а која би им пружала јемства да не постану плен калиталистичких разбојникиа, Аустрије и Италије.

Србија, а с њом и остале балканске државе, треба да поставе искрене, поштене, часне и чврсте основе балканске заједнице, а да би, тада, и Арбанија таквој заједници пришла, ван сваке је сумње. У таквој заједници, је за све балканске народе јемство самосталности њихове, па и за Арбанасе. Без те заједнице ћемо сви пропасти, неки пре а неки после, па ће пропасти и Арбанаси. Одвојени, поцепани, суревњиви и непријатељски једни према другима расположени, ми ћемо на Балкану узајамно једни другима копати гроб — за туђ рачун.

Извор: „Радничке новине", бр. 26, 27, 28. фебруар и 1. март 1913.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.