РАСПАДАЊЕ
Сад немам више оне старе плиме
За бол и љубав; нити данас расте
Цвеће слободе и осећај зиме,
Као ни жеља за јесен и ласте.
Сад немам више оне старе плиме.
Сад немам више очију за дýге,
За ведре боје облака и снова;
Сад немам више сутона и туге,
Ни сенку среће, ни шапат брестова.
Сад немам више очију за дýге.
Сад немам више високих обмана,
Невиних мисли и кринова бели';
Радости рада, ни великих дана,
Као ни вере што утеху дели.
Сад немам више високих обмана.
Путем стварања не креће се снага,
Дух неће више да види и сања:
Остала са мном само чула нага
И задах труо спорог распадања.
Путем стварања не креће се снага.
Мој свет ме гледа погледом трупина,
Као остатак од страшног пожара:
Ја га се клоним к'о црних купина,
Као и трња, што гребе и пара.
Мој свет ме гледа погледом трупина.
Ја данас не знам за ноћи уморне,
К'о ни за дане покривене сплином;
Ја данас не знам за мисли суморне,
К'о ни потребу за трајном тишином.
Ја данас не знам за ноћи уморне.
Ја данас имам једно труло време,
Маскиран порок, разврат и незнање:
С висине блуда допиру ми теме
За суверено једно распадање.
Ја данас имам једно труло време.
С престола тајни и снова и звука
Ја сам се наш'о посред ниских страсти;
Под небом црним од ропца и мука
Ја сам се наш'о у земљи пропасти
С престола тајни и снова и звука,
Ја сам дошао без бола и жуди
Ту, где за небо нико нема вида,
Ту, где и мртве убијају људи,
Ту, где је жена појава без стида,
Ја сам дошао без бола и жуди.
Кроз свет, покрете, кроз шум преко грања.
Кроз докон ветар што узалуд цвили,
Ја чујем корак моћног распадања;
И распадање, распадање мили
Кроз свет, покрете, кроз шум преко грања.
