Писма од Вукашина I краља Уроша
Гоји мајка три сина нејака,
У Ловрећу ниже Опанаках,
Једном име Уљеша биаше;
А други се Гојко зовиаше.
Третји бише дите Вукашино,
Баш бабајко Краљевића Марка.
Биху дитца рода господскога,
Господскога али убогога.
Бабо им се Мерњавац зовише,
Он старином Херцеговац бише,
Од Ловрећа града биелога,
Ондолем је племе Краљевића.
Мајка синке трудно одгоила,
Одгоила тугом и чемером.
Када ли су дитца понарасла,
Добра им је сритја приступила.
Намира их намирила бише,
На Уроша краља Словинскога.
Урош бише сердца милостива,
Милостива и богабојећа.
Прими дитцу у дворе биеле,
Тер им кроји скерлетне хаљине,
Да с' господом могу вино пити,
По дивану заједно шетати.
Још му ни то доста не биаше,
Већ им даје своје бановине,
Вукашину пол Сербие равне,
А Уљеши липу Романиу.
То је баном верло мучно било,
Тер се скачу на ноге јуначке,
Пак отимљу села и вароше,
И градове од Сербие равне.
Оста Урош брез краљества свога,
Брез краљества, и брез бановине,
Нека кука кано кукавица!
Сузе рони кано удовица.
Старац Урош често уздисаше,
Вукашину тихо говораше,
Ја сам тебе синко узвисио,
На пристоље моје поставио.
Прими мене у дворе биеле,
И носи ми урмет и поштење
Спомени се драго дите моје
Добра мога, и убожства твога.
Вукашин се на њег' издираше,
Тер сердито старцу бесидјаше:
Извадит' ћу черне очи твоје
И дат, ћу ти гусле јаворове!
Тер отиди од града до града,
Да не умреш од жеђе и глада,
Ја ти недам самном благовати,
Ни у двору мому прибивати.
Кад је старац ричи разумио,
Вукашину тихо говорио:
Није змија змију преварила,
Што Вукашин Уроша Стипана.
На се меће орјанске хаљине,
И узимље гусле јаворове,
Оде просећ од града до града,
Од немила, побре, до недрага.
К' Вукашину често долазаше,
Милосерђе од њега просаше,
Ал Вукашин за Бога не знаде,
Већ га бије тежким буздоханон.
Како га је једном ударио,
С' церном га је земљом саставио,
Мало вриме постојало бише,
Од истока Турци ударише.
Ударише на Сербиу равну,
На державу Краља Вукашина.
Сву његову војску изсикоше,
И Сербиу земљу освоише.
Сам утече краљу Вукашине!
Уђе гором, весела му мајка!
Залуду је и он утекао,
Јер бижећи горицом зеленом,
Погуби га слуга Николица,
Однесе му круну и колајну,
Која бише од сухога злата,
Накитјена придрагим камењем.
Божја правда тако хотиаше,
Да му слуга одсиече главу;
Јер он бише погубио краља,
Урошића свога господара.
Ево побре племе Краљевића
Од Мерњавца старога племића,
И сада се то племе налази,
У Ловрећу из под Студенацах.
По имену Мерњавац Илиа,
Кои но је на гласу делиа.
Вијали се свиони барјаци,
Нек' су здрави Мерњавчеци јањци.
