18.
Пјеснику
О, да л' ћеш икад пропутоват’ веће
Просторе своје љубави и бола?!
Кроз страсне борбе, куд те срце креће,
Хоћеш ли икад без и једног слова
Уморан пасти? КÔ што борци често
Уморни клону?
Погледај свуда, лијево и десно
У овом мору, што се живот зове,
Свак плови, једри, куд судбина бијесно
Вјетрове хита и олује нове;
И нико не зна куда ће и камо
Нит знаде правац, нити мету гди је,
Обмана све је и сан један само,
У смрти, гробу истина се крије...
Да! У том мору ти ћеш заман звати
Потпору свету без захтјева ситних!
Уморан пливач и животом плати
Ослона тражећ’ у таласа хитних...
... Но, ал' ја знадем да ти никад нећеш
Осјетит бол свој, јер тебе не боли
Нит сузу пушташ ради себе сама;
За своје боле ти си камен голи!
Ти када плачеш цио свијет плаче,
У болу твоме суза Бога стрепи;
Мисли су твоје кô швигари неба,
Или кô јата анђела лијепи!
... Твоје је срце као срце мајке,
Што мријућ' дрхти на плач чеда свога;
– Живот је за те живот тренутака,
Живот пун сјенкâ, демона и Бога! –
И када умреш, као вихор нагли,
Твоје ће риме народе да буде,
Да чедну свјетлост зажижу у магли,
И вјечном правдом да тирану суде!...
Leysin, у фебруару 1904.
