Пучина/33
IХ
ВЛАДИМИР, ЈОВАНКА
ЈОВАНКА (улази из левих врата, па кад спази Владимира, хоће да се врати).
ВЛАДИМИР (спази је): Јованка!
ЈОВАНКА (застане).
ВЛАДИМИР: Имам с тобом да говорим.
ЈОВАНКА (ћути и гледа у земљу).
ВЛАДИМИР (строго): Ти знаш да је после онога странога часа моја, па м твоја, прва одлука била да не живимо под једним
кровом. Тако би и било да нисмо имали дете, чију смо будућност морали да сачувамо. Али наш живот у кући, који ми не
можемо и нећемо изменити, а о коме се напољу увелико зна, даје повода да се ипак говори оно што ја управо хоћу да
избегнем. Напољу се зна да ја и ти не живимо као муж и жена и узрок се томе налази у твојој погрешци. Значи да ће се ипак
мајка мога детета назвати неваљалом.
ЈОВАНКА (дубоко уздише).
ВЛАДИМИР: Мајка мога детета, међутим, мора бити чиста пред светом, ја то хоћу, тако мора бити у интересу детиње
будућности. Али свет тражи да му се објасни зашто ми рђаво живимо, и ми му то морамо објаснити. Морамо то управо зато што
не могу да допустим свету да сам себи то објашњава, и, тако објашњавајући, да се држи истине. Ја хоћу свет да слажем, да
га заварам; ја хоћу сву кривицу да примим на себе.
ЈОВАНКА: Ти?
ВЛАДИМИР: Да, ја! Ја то не чиним за љубав твоју, већ за љубав свога детета, за чију ћеш љубав морати и ти све чинити.
ЈОВАНКА: Чинићу све!
ВЛАДИМИР: То сам и очекивао. Моја је намера, дакле, да себе оптужим пред светом, да станем пред свет као неваљалац,
као непоштен, као неверан муж, лека би се мислило да је то разлог што ми рђаво живимо.
ЈОВАНКА: Ти, ти неваљалац?! О, боже!
ВЛАДИМИР: То девојчиној будућности неће голико сметати као што би сметало ако би ти у очима света остала неваљала. Зато
мораш ми помоћи. Ја не могу сам себе оптужити, мораш ме ти оптужити.
ЈОВАНКА: Ја?
ВЛАДИМИР: То мораш, и то је лако; ја сам све припремио. Ево, овде је једно писмо које сам својом руком написао, а
ставио сам датум иа два‐три дана пре онога несрећнога дана, који нам је све ово донео. (Вади оно писмо из портфеља) Ја
ту својом руком пишем једној женској чије сам име измислио. Писмо је одвратне садржине, оно даје исувише разлога жени да
рђаво живи са својим мужем; оно даје исувише материјала свету да тога мужа и оца презре. Можеш га и прочитати.
ЈОВАНКА (чита писмо): То је ужаоно!...
ВЛАДИМИР: То ћеш писмо задржати као да си га ухватила, и кад се укаже згодна прилика, кад те ко буде питао, ти ћеш ме тим
писмом оптужити. Свет ће то радо дочекати и ја ћу бити осуђен, а ти оправдана.
ЈОВАНКА: Владимире, као бога те молим, немој то чинити. Ја тебе не могу оптужити овако лажном и гнусном оптужбом...
Остави ме да ја сама носим свој крст...
ВЛАДИМИР: Не заборави ни једнога часа да ја ово све предлажем мајци мога детета. Другаче не може бити.
ЈОВАНКА: Ти тражиш исувише. Зар хоћеш да новим, гнусним грехом, лажном оптужбом, испаштам свој грех?
ВЛАДИМИР: Уосталом, то неће бити тако тешка ствар. Једна обична театрална сцена, у којој свако од нас има своју улогу,
коју мора да одигра и свршена ствар.
ЈОВАНКА: Спаси ме тога положаја!
ВЛАДИМИР: Положај је тежак, за мене као и за тебе. Али ми морамо подносити жртве и морамо их заједно подносити. Не
можеш их ти избећи, кад их ја тако радо сносим. Ја пристајем да се свету претставим као неваљалац; мислиш ли да је то мала
жртва?!
ЈОВАНКА: Одиста не, али нађи други излаз, ја не смвм, ја не могу да те оптужим... тебе, који си толико узвишен!
ВЛАДИМИР: Буди дакле и ти племенита и узвишена и одговори својој материнској дужности. То мора бити и то ће бити; други пут
се не би више ни могао изабрати, јер сам ја гласове о овоме писму и о моме неверству већ пустио у варош. Сматрајмо,
дакле, то као свршену ствар и пређимо на друго. Овде у вароши образовао се известан одбор госпођа за скупљање
добровољних прилога. Господин Станковић, који је секретар одбора, кандидовао је и тебе; госпође су те са незадовољством
примиле, али су те ипак примиле. Оне ће сад доћи да те позову у одбор и, ако је Станковић стигао да им однесе ову вест о
мени, оне ће бити извесно веома љубазне. Ја желим да се ти примиш чланства у томе одбору, јер желим да у друштву повратиш
реноме часне жене и мајке.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|