◄   II III IV   ►

III

ПРЕЂАШЊИ. ЈОВАНЧЕ

ЈОВАНЧЕ:
(Неколико тактова музике који означавају вегов улазак. Његов глас с поља).
Овде ли?
ПОРТИР:
(Пресрећући га, оджах зазвони за собарицу, те се Јулишка појављује на вратима собе бр. 2).
ЈОВАНЧЕ:
(Задржава глобус и протокол, портир прихвати остале ствари).
Нумера 83.
ЈУЛИШКА:
Извол’те овамо. (Прихвати од портира ствари, па се портир удаљује. Она уноси ствари, а Јованча улази за њом. Пошто остави прве ствари, хоће да му прихвати глобус, па га позна). Јованче, мој либер Јованче!
ЈОВАНЧЕ:
Де, чекај! (Остви ствари које је имао у рукама). Која беше ти, море?
ЈУЛИШКА:
Не памтиш, не памтиш, истина, Јованче?
ЈОВАНЧЕ:
Ја, јок, па да ме сада прекољеш ди сам најтањи.
ЈУЛИШКА:
Зар не знаш прошле године кад сам била у Јагодину певачица у „Шарену механу”? (Дигне мало ногу као да игра).
ЈОВАНЧЕ:
Ти ли си, бре, Јулишка?
ЈУЛИШКА:
Ја сам.
ЈОВАНЧЕ:
А, бре, Јулишка,’ добро те видо’, као рођено моје да видо’. Читав дан нисам никог свог вид’о.{Загледа је). Променила си се, подгојила. Беше женче са кратку 'аљину, са шљокице, па кад играше овако, (Показује) а мен ме беше мило и заболе ме врат од сагибање. Много ли ти мени тада учини на жао.
ЈУЛИШКА:
Зар ја?
ЈОВАНЧЕ:
Па ти, дабоме. Ја потроши на тебе 27 гроша то вече, а ти ое ухвати с онога књиговођу из штедионицу. Много се онда гледасте, ти и онај књиговођа. А знаш ли да он више није у Јагодину, отишао у Београд.
ЈУЛИШКА:
(Тргне се. За се).
Он не зна да је побегао. (Гласно). Е, Бога ти? Премештен, ваљда?
ЈОВАНЧЕ:
Није, него оде за благајника у једну банку. За тебе би било понајбоље да беше благајник док је још био у Јагодину?
ЈУЛИШКА:
А куд ти путујеш, газда Јованче?
ЈОВАНЧЕ:
(Мане руком).
Далеко, много далеко, у Америку.
ЈУЛИШКА:
(Изненађено).
И ти? (Тргне се). То јест — трговачким послом ваљда?
ЈОВАНЧЕ:
Море да ми беше памет за трговачки посао, остао би’ у Јагодину. Него идем онако, да се прођем.
ЈУЛИШКА:
Шпацир до Америке?
ЈОВАНЧЕ:
Није. И подаље још. Кад је шпацир, нек је шпацир, ето ти...
ЈУЛИШКА:
Благо теби, газда Јованче! (Облагује се око њега). А мора да имаш много пара, кад си на тако велики пут пошао?
ЈОВАНЧЕ:
Јок, море, са срећку путујем.
ЈУЛИШКА:
Како то?
ЈОВАНЧЕ:
Знам ја како? Тако, путујем за туђ грош.
БЛАГАЈНИК:
(Звони).
ЈУЛИШКА:
(Извлачи му се).
Ено ме зову!
ЈОВАНЧЕ:
(Задржава је).
Иди, ама, па да ми дођеш, зашто да ми се не осуше уста од ћутање.
ЈУЛИШКА:
Добро. (Пође, па се сети и врати). Ах, дај ми твој пасош.
ЈОВАНЧЕ:
Што ће ти?
ЈУЛИШКА:
Па мора сваки путник да се пријави.
ЈОВАНЧЕ:
Али ја нећу да ноћим овде. За мало па ћу да путујем.
ЈУЛИШКА:
Ипак је ред пријавити се.
ЈОВАНЧЕ:
Е кад је ред, нека је ред. (Даје пасош).
ЈУЛИШКА:
(Разгледа пасош).
Па ти си овде уписао и своју жену.
ЈОВАНЧЕ:
Море и жену и шурњаву и једну моју комшику. Све сам ги уписао као фамилију; зашто вадио сам годишњи пасош, па рачунам кад их све метнем јефтиније ме кошта.
БЛАГАЈНИК:
(Опет нервозно звони).
ЈУЛИШКА:
(За се).
Ево пасоша као што нам треба.(Гласно). Сад ћу ти донети пасош, само да те пријавим.
ЈОВАНЧЕ:
’Ајде.
ЈУЛИШКА:
(Оде у собу бдагајника).
ГЛУМАЦ:
(За све време понављао је у себи певање, па му не иде од руке, баци ноте, шчепа новине, легне на кревет и чита новине).
ЈУЛИШКА:
Драги мој, драги мој, добро је!
БЛАГАЈНИК:
Већ сам двапут звонио.
ЈУЛИШКА:
Али, немој бити нервозан. Ево погледај! (Покаже пасош).
БЛАГАЈНИК:
(Шчепа грчевито).
Ух, па српски пасош! Ја не смем путовати са српским пасошом, јер ће можда српске путнике пазити и гонити.
ЈУЛИШКА:
(Као поливена).
То јесте! А тако је згодан пасош, фамилијаран, могли би обоје да путујемо.
БЛАГАЈНИК:
На, врати ово! (Пружи, па завири у опис). Па онда овај опис: дежмекаст, ћелав, пупаст, проседих пуних бркова... Бар да личи на мене (Преврће предње листове). Јованче Мицић из...
ЈУЛИШКА:
Знаш, онај Јованче што је био љубоморан на тебе, кад смо били у Јагодини.
БЛАГАЈНИК:
Откуд он сад?
ЈУЛИШКА:
Путује за Америку.
БЛАГАЈНИК:
Па то је све горе и горе. Ух, ух, ух! Кад он путује?
ЈУЛИШКА:
Још данас, првим возом.
БЛАГАЈНИК:
Ето!
ЈУЛИШКА:
(Одлучно).
Онда је најбоље да путујемо с њим.
БЛАГАЈНИК:
То је немогуће.
ЈУЛИШКА:
(Победоносно).
То је могуће! Ми ћемо путовати заједно с Јованчетом на његов пасош.
БЛАГАЈНИК:
Али ја?
ЈУЛИШКА:
Ти ћеш путовати као његова жена.
БЛАГАЈНИК:
Шта кажеш?
ЈУЛИШКА:
То што ти кажем. Сетила сам се нечега. Дај мени сто круна, а ти иди, па обриј бркове.
БЛАГАЈНИК:
Ама шта говориш?
ЈУЛИШКА:
Овде је један глумац који нема да плати хотел. За сто круна он ће ми набавити женско одело и то турско женско одело.
БЛАГАЈНИК:
Турско?
ЈУЛИШКА:
Па дабогме, то је најзгодније за бегунца. Прво, не мораш говорити, јер не знаш други језик сем турског; а друго, лице ти је покривено. Дај ми само одмах сто круна, а ти иди, бријај бркове.
БЛАГАЈНИК:
(Даје јој новац, али врти главом).
ЈУЛИШКА:
Слушај ти само мене! Ниси ти први кога сам ја испратила у Америку. ’Ајде, брже, брже!
БЛАГАЈНИК:
(Даје јој новац, шчепа шешир и одјури).
ЈОВАНЧЕ:
(Пошто је јео, спакује понова све. Оде код лавора и опере руке. Обрише се својом марамом, па онда отвори онај протокол и пише).
ЈУЛИШКА:
(Пошто је примила новац, улази у глумчеву собу).
ГАУМАЦ:
(Седи, кад Јулишка уђе, он устане. Певајући). Поздрављам те, Јулија, о, здраво идоле!
ЈУЛИШКА:
Ми имамо један озбиљан разговор.
ГЛУМАЦ:
Дијалог у четири ока! Да закључам врата?
ЈУЛИШКА:
(Седне на постељу).
Не. Слушајте, газда је наредио да вас портир још данас избаци напоље.
ГЛУМАЦ:
Шајлок!
ЈУЛИШКА:
Ја вам, међутим, могу помоћи.
ГЛУМАЦ:
Ви, Керистано!
ЈУЛИШКА:
Да, ја ћу вам дати новац да исплатите рачун, али ви ми морате помоћи да добијем један костим.
ГЛУМАЦ:
Ништа лакше! Позоришни гардеробер је мој ујак, за мене би згодније било да ми је ујак директор позоришта...
ЈУЛИШКА:
Оставите ви позоришног гардеробера, па отидите код првог телалина и ако вам није род.
ГЛУМАЦ:
Ви ћете вечерас на костим бал? Један домино шпањолски? Гејшу?
ЈУЛИШКА:
Не, Туркињу!
ГЛУМАЦ:
Ах, какав укус! Божанствена Селмо, тајанствена Зулејко! (Пева турски и удара руком у даире „растанак"). Тра, ра, ра, ра!
ЈУЛИШКА:
Али морате купити себи један фес.
ГЛУМАЦ:
Фес?
ЈУЛИШКА:
Да... и умете ли да представљате брата?
ГЛУМАЦ:
Какво питање? Играо сам оца и деду, сина и зета, стрица и ујака, па зашто онда не бих могао брата?
ЈУЛИШКА:
Лепо. Уговорили смо. Ево вам један део новца да набавите костим и фес, остало ћете добити кад одиграте ролу. (Даје му новац. Споља звони).
ЈУЛИШКА:
А сад, брзо на посао! (Излази. Погаеда у нумеру и изиђе лево).
ГЛУМАЦ:
(Оде доле).
ЈОВАНЧЕ:
(Написао је, па сад чита гласно).
„Пешта чудна варош, чудан народ; нити ми ко рече добар дан, нити се поздрави с мен’. Мора бити да ме нико не познаје. У кафани нема басамци, него се седне у једну шиљбокану, па те извуку горе. Како се излази, не знам, зато не излазим из собе. Колико се види кроз прозор, Пешта велика варош; мора да је велика кметска плата. Све куће под линију у фронт. Види се да у ову државу влада реакција, зашто на сваки ћошак стоји по један жандарм и што је варош чиста.” (Скине капу, остави је, па почне да савија цигару).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.