Протекција (комедија у пет чинова)/60
XV
МИНИСТАР, СВЕТИСЛАВ, ДРАГИЊА
МИНИСТАР: Ти си вероватно прислушкивала наш разговор, па ипак хоћу да ти овде, у присуству господиновом, кажем, шта смо постигли.
ДРАГИЊА (Постиђено гдеда у земљу).
МИНИСТАР: Учинио сам све, што сам био дужан и што сам могао као родитељ, као што сам ти био обећао, али... (Слегне раменима).
ДРАГИЊА (Светиславу): Ви нисте пристали?
СВЕТИСЛАВ: Ни на шта што би ме пред мојом савешћу и у вашим очима унизило.
ДРАГИЊА (Погледајући прекорно оца): А зар је мој отац тако што могао и захтевати?
МИНИСТАР: (Узимајући је за руку): Твој је отац, сине, захтевао да вас обоје може подједнако волети.
СВЕТИСЛАВ (Упада): А да би то могло бити, услов је да ја будем неваљао и нечастан човек.
ДРАГИЊА: Боже!
МИНИСТАР: Па ви сте, чујте, почели да ме оптужујеге пред мојом ћерком.
СВЕТИСЛАВ: Не то, али ви морате дозволити да се пред госпођицом оправдам.
ДРАГИЊА: Оче, то значи ви нисте били попустљиви?
МИНИСТАР: Ја... ја не знам шта је то у чему бих ја имао да попустим.
СВЕТИСЛАВ: Само то, верујте, да се измирите са могућношћу да и политички противници могу бити лични пријатељи и међусобно се поштовати.
ДРАГИЊА (Мазно): Оче!
МИНИСТАР (Светиславу): А ви... дабоме... ви да останете упорно при своме?
СВЕТИСЛАВ: Ја не видим шта је то, шта бих ја могао учинити.
МИНИСТАР: Па, ето... кад би бар пристали да не потписујете лист као уредник... бар то!... Остани и даље тамо, пиши, грди ме, али бар немој ти да будеш уредник, ето толико бар!
ДРАГИЊА: Светиславе!
СВЕТИСЛАВ: На то бих могао само зато пристати, што сам ја и иначе привремено примио редакцију кад је ухапшен досадашњи уредник. Али
и то тек онда кад будемо нашли уредника...
ДРАГИЊА (Оцу): Но, ето?
МИНИСТАР (Смејући се): А да ме дотле грдиш под потписом?
СВЕТИСЛАВ (Као горе): Сад у толико јаче, да не би моји пријатељи рекли да сам преврнуо кабаницу.
МИНИСТАР: Врло лепи изгледи за мене. Ето, ето, ето на шта све родитељ мора да пристане за љубав детета.
ДРАГИЊА: Хвала, оче! (Љуби му руку, а и Светислав).
МИНИСТАР: Учинио сам и сувише за твоју срећу. Одсад моја полиција кад буде тражила да ухапси овога опозиционара, ја ћу јој рећи: „Идите министровој кући, тамо је!”
СВЕТИСЛАВ: Не само то, оче, ако допустите да вас тако назовем, већ ћу овде, у вашој кући, и чланке писати!
МИНИСТАР: А, то нећеш! Хвала лепо! Иди у редакцију па их пиши.
СВЕТИСЛАВ: И тако ја имам две родитељске куће, али ни у једној не смем да пишем. Овде ми забрањују а у оној другој ме хапсе....
МИНИСТАР И ДРАГИЊА: Хапсе?
СВЕТИСЛАВ: Да, ја сад право из хапсе идем. Мој отац, који је долазио к вама и молио вас за премештај у Београд, сазнао је да сам почео један чланак против вас и закључао ме да не би чланак свршио, бар док он не добије премештај...
МИНИСТАР: Долазио к мени... тражио премештај?.... То ће ваљда бити онај Кукић председник суда?
СВЕТИСЛАВ: Да... и можете мислити какав је сада паничан страх у кући, јер сам ја побегао из затвора.
МИНИСТАР: Но, могу мислити!
СВЕТИСЛАВ: У кући је сад читав вашар Они сањају о пропасти коју ћу им ја донети својим доласком к вама, они су тамо сад очајни и убивени. И кад бих смео да вас замолим... било би то врло занимљиво изненађење
МИНИСТАР: Шта?
СВЕТИСЛАВ: Кад би ми учинили да пођемо заједно одавде, да им објаснимо моју прошевину.
МИНИСТАР (Нећка се): Није ми баш најзгодније...
ДРАГИЊА И СВЕТИСЛАВ (Сколе га): Да идемо, оче, да идемо!
МИНИСТАР: Ето, ето, сам сам себи направио да останем у мањини у својој рођеној кући. (Светиславу) Признаћеш ми ваљда који пут у заслугу што се већини покоравам.
СВЕТИСЛАВ: Ја вам већ признајем то!
МИНИСТАР: Е, онда хајдемо!
СВЕТИСЛАВ И ДРАГИЊА (Љубе га у руку).
ЗАВЕСА
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|