Пропаст
Пропаст
| Пропаст Писац: Светолик Ранковић |
Данас је Пера устао веома рано. Некаква неодређена зебња беше га обузела још јуче у подне, кад је опазио да су му најглавније партије из средњег века остале нејасне, збркане, па готово и — непознате. Ужас га обузе, кад му случајно падоше у очи наслови: Видукинд... Канут... Хастингс... и још многи други, о чему он, ваистину, ни појма не имађаше.
»Шта ли то може бити?« — питаше се он, »да се баш тих имена не сећам?« — Истина, целе му године историја »не иђаше од руке«, и ако су најслабији му другови из ње имали тројке и четворке, али ипак је он, у колико се сећа, редовно пратио и учио све лекције.
Узе да преврће даље, али резултат овога прегледа беше тако неповољан, да је очајно јаукнуо, бацио књигу на сто и ухватио се обема рукама за главу. Дође му као да ће полудети. Сутра испит, а он ни пола предмета није прегледао, а јадно ти научио.
Поче да мисли. Досада је вредео као одличан математичар и у опште врло добар ђак. Испити су му свагда ишли »као по лоју«. Досада није знао шта је то пасти на испиту. Истина, имао је и »среће«: некако се свакад дешавало да буде питан оно, што је понајбоље или бар врло добро знао. Разгледа цео предмет, научи теже ствари, па ако и остане што сумњиво, он је већ знао да то неће бити питан. Догађало се, богме, да је понекад и са зебњом ишао на испит. Пре две године није могао да савлада читава два одељка из историје Срба, па опет — провуче се. Еј, кад би Бог дао да и сад буде тако. И зрачак каде обасја му душу. Опет дохвати књигу и поче да чита, али, чим одвоји листове који су му непознати, збуни га и уплаши количина њихова. Не зна шта ће пре да прочита од онога што му је мање познато. Најзад се реши да чита по реду, па докле дође. Завери се у себи да не преврће листове у напред из љубопитства, јер му то највише смета и плаши га.
Тако је седео над књигом и читао цело пола дана. После вечере опет је дохватио књигу и почеше да му лете кроз главу Лонгобарди, Гибелини, Хохенштауфовци, Капет и Сфорци, папе и крсташки ратови, и сва чуда из средњих векова... Тако је и заспао над књигом.
Пробудио се и отишао на испит... Стоји он пред столом за којим седе професори и чека да му се стави питање. Професор историје некако се ђаволасто смеши и погледа га испод обрва. »Кажите нам Ви, — вели он, — Ви, Јовановићу... дед' шта најгоре знате?« — »Чек' да га преварим«, вели Пера у себи, па додаје гласно. — »Тс... читао сам све,... нисам баш најбоље Византију прешао, али тек... могу...« — »Хм! можете, а?« вели професор и опет га онако ђаволасто погледа: »па дед баш да видимо у којој су Вас мери интересовали зелени и плави«, вели професор и смеши се задовољно. Пера чисто поскочи од радости, па поче да прославља Јустинијана, а професор се заценио од смеха, и што се више смеје и глава му постаје некако друкчија... Кад Пера стаде да описује побуну зелених, случајно погледа професора и спази да је то директор, али га ова промена не зачуди. Он продужи, а директор, по свом обичају, погнуо нос, па дрема... Описујући Теодорино јуначко држање, паде му поглед на Даницу, која сеђаше у првој клупи и гледаше га с чежњом. У његову разреду има и женских ђака. Таман он поче да декламује Теодорине речи, којима она укорава Јустинијана за малодушност, а Даница га узе за руку, и они се нађоше заједно на ливади, близу Врњачке Бање... И ту опет седе професори за столом, од некуд дође и његов отац, па стаде пред професоре. »Је л'те да не зна ништа?« — вели отац му. »Кажем му ја да он батали стихове, па да учи историју; ал' немам коме да говорим...« После настаде некаква тама, н он чује да иде неко у папучама по соби...
— Перо, — зовну га нежан и благ глас његове мајке. Он се трже и пробуди се.
— Што не легнеш, моје дете, него се тако мучиш. Већ је пола ноћи, болан брајко, а сутра треба да пораниш.
И он леже. Спавао је мало, те устаде зловољан и нерасположен. На доручку му отац опази да нешто није све у реду, због чега нађе за потребно да му добро припрети.
— Море, ти ми нешто онако... како да кажем... нешто сумњиво изгледаш...
— Није... седео сам синоћ дуго, — одговори Пера и обори главу.
— Хм... добро, добро... само пази: ако не положиш, пресешће ти ово лето. Место да се проводиш у бањи, окапаћеш ми над књигом.
И ако су се очеве претње понављале, из године у годину, скоро у очи сваког испита, ипак сад оне беху озбиљније и чињаху се Пери страшније. Он се диже и, с дебелом књигом у руци, оде у школу.
...»Како то да се деси?« већ стоти пут стављаше себи питање Пера. Ствари које је синоћ прешао, јутрос му опет изгледаху збркане, помешане. А има и тако лаких ствари, па им он ипак не може да ухвати ред. Ето, сеоба народа. То су прве лекције, које је он знао »као воду«, а сад су му направили читаву збрку у глави Келти, Финци, Хуни, Вандали, Готи, нарочито ови последњи са оним проклетим ост и вест. Па онда војсковође тога времена: Аларих и Стилихон, Гензерих и Атила, Ајеције и Одоакар... Хајде већ Атила и Гензерих — нису га тако бунили, али оној првој двојици није могао да одреди народност: час му је Аларих Римљанин а Стилихон — вођа готски, после му се са Стилихоном мешају некакви Свеви и Вандали... Насред улице стане, отвори књигу и — лупи се по глави. — Стилихон је Вандалин, али је римски војсковођа!...
И опет питање: »како то?« То су бар просте и лаке ствари, које не траже велико умно напрезање. — Обичне приче. А он је у стању решити такав математички задатак, да онај, вечито намрштени, професор математике само поцупкује уз таблу и смеши се од задовољства, гледајући га како пршти креда при његову брзом и правилном раду... И што је најчудније: док чита који одељак, он га тако лепо разуме и зна као и своју математику, али чим пређе неколико одељака, већ изгуби сваку свезу и ред у догађајима и лицима. Ето, синоћ је могао врло тачно изређати све Стилихонове заслуге, а јутрос му не зна ни народност...
А шта ће бити ако буде запитан из... на пример... ето, сад не зна чак ни то, шта му је најнепознатије; и ако се сећа да немачке државе у другој половини средњих векова није добро ни разгледао, ипак не зна од чега би се поименце могао највише плашити, На пример... шта би га могли запитати? Крсташке ратове... Како би му то испало? Хајде баш да проба!... — Поче да се сећа. Знао је шта треба рећи о Светој Земљи и поводу ових ратова. Сећа се да је Готфрид Буљонски душа првог рата, али се не сећа ни једнога од осталих учесника у рату... Ово га веома уплаши и побрка му и оно мало реда што га је имао у познатим му историјским догађајима.
Плашња му рашћаше све више, а глава, које због неспавања, које због напрезања, а нарочито због плашње, беше му тако тегобна, мисли тако збркане и неодређене, нервно стање тако узбуђено, да не могаше никаква реда наћи у томе хаосу од појмова и осећања.
»Сигурно ми не иде историја у главу« — мишљаше он у себи. Причање, само по себи, не задаје му никакве тегобе, али чим се какво лице уплете у историјски догађај, онда је — мат!... А пошто сви догађаји зависе од лицâ, као својег узрока, и пошто је цела историја већином састављена из догађаја, онда и ови догађаји морају стајати у »печалним« односима с његовом мишљу...
Сећа се прошлогодишњег испита. Учили су се стари векови. То су већ тако просте и занимљиве ствари, да и нема ништа лакше од њих за ђака. И при свем том да га не запиташе о Киру — ко зна шта би било. Па и ту није могао да се сети онога вавилонског цара, што га је Кир победио и погубио... Јест, тада је имао среће; добио је најлакше питање. Али да л' ће га и сад срећа послужити?.. Понови у памети све досадање значајније испите, и дође до закључка: да га досад није срећа остављала. Па ваљада неће ни сада! Кад је могао досад добивати најлакша питања, можда ће моћи и сад...
»А шта би сад могли да га запитају?« помисли у себи. — »О Јустинијану. То је веома лако и занимљиво...« — »Ах!...« узвикну гласно, јер се беше сетио ноћашњег сна. »То је сигурно предсказање!...«
Тога часа спаде му неки велики терет с груди и обузе га свега нека нагла и топла милина. Свану му пред очима. Постаде му сјајан цео свет. Он весело подиже главу и поче да се смеши на људе који пролажаху поред њега. Он је сад желео да сав свет буде срећан, као што је и он срећан. Потрчао би од радости, да час пре угледа своје другове, јер зна да ће се међу њима још више расејати и развеселити...
»Јустинијан!... зелени и плави!...« Како се то још јутрос није могао сетити, те се бар не би морао досад овако мучити. И то се још над књигом сањало! Па јутрос је, кад је изишао на вратнице, прво угледао Асу Циганина, а то је добар знак, као и свака претпоставка коју је двадесет факата узастопце потврдило. Дакле, нема сумње: биће питан о Јустинијану.
Весела и задовољна срца уђе он у школску зграду.
— Јеси ли све прешао? — запита га сусед у клупи, кад седе до њега.
— Преко половине, — одговори му Пера, — а ти?
Јутрос би се Пера зачудио овоме одговору, јер му словенске државе беху тако нејасне и збркане, да им није никаква реда знао, али сад му беше свеједно. Он се осврте и стаде немарно да разгледа другове.
Један иза њега отвори »преглед садржине«, па разгледа и шапуће у себи: »Ханзански савез... ха, знам... немачки градови Хамбург, Бремен... Даље... Хабзбурговци... знам... Рудолф... чешки Отокар... војводство Аустрија... Затим: Швајцарска... Албрехт... Геслер... Тел...«
Други се попео на клупу, па декламује Цицерона: »Докле ћеш, о Катилина... Зар ни стража, која по целу ноћ бди на Палатинском Брегу...« А један му с катедре одговара: »У твојим годинама он је (подразумева се професор историје) био на Лицеју, а ти понављаш шести разред...« Сви се ђаци смеју овој духовитој пародији; и Пера се смеје, а срце му све веселије и радосније.
Један, кудраве црне косе, зажмирио очима, па корача живо од једнога зида до другог и бележи стопама градове које је Џингис-Хан прегазио, описујући гласно јунаштва и дивљаштва његова.
— Перо, како се зваше оно место, где је Едуард III победио Филипа IV? — запита га један.
— Не знам ти ни Едуарда ни Филипа, а о њиховим ратовима немам ни појма, одговори он.
— Стогодишњи рат. Како да не знаш!
— Аха, јес' богме. Ту су Енглези употребили барут. Али ти даље ништа не знам.
— Лако је теби: ти ћеш сигурно добити Византију или тако нешто.
Перу штрецну нешто у срцу... »Откуд сада он да ми то прорекне? — Е сигурно ће то бити!« И он се беше том мишљу тако освојио, да друге претпоставке и не имађаху места у његовој глави. У том уђоше девојке. Пера скочи и пође на сусрет једној, која се упутила к њему. То је она.
— Шта си урадио? — запита га она смешећи се.
— Ништа. А ти?
— Једва мало пре доврших. Али сам сад сигурна! А ти, болан, зар баш ништа?
— Готово ништа.
— Ти се надаш у стару срећу. Сети се Солона!
Њега опет штрецну, али ово ново осећање беше нека изненадна зебња, која хтеде да га обузме свега и да га поврати у јутрошње стање. Али он не подлеже овој новој навали.
— Ноћас сам те сањала, рече му Даница.
— Та није могућно! — викну он И прену од чуда. Како си то снила, кажи ми, молим те?
— Говориш на испиту о некоме цару и царици, али нисам упамтила о коме.
— Да није о Јустинијану?
— Могућно, али ми је цео сан био нејасан, — рече му она, насмеши се и побеже међу другарице.
Он остаде још више зачуђен и уверен у своју стару срећу.
Седе у клупу, отвори књигу и поче да разгледа Византију. Око њега брује и узвикују гласови, пред очима му трепере црна слова, а мисао му отишла далеко — у VI век. Он и не чу како се другови договорише о знацима за саопштавање година. А имена беху исписана плајвазом на табли, на катедри, на зиду, па и на поду. Таблу наместише тако, да ће се исписана имена видети само оданде где ће стајати ђаци, а од стола и катедре табла изгледа чиста.
Све беше спремно. У школи настаде оно обично брујање пред долазак наставника. Тек понеки нервознији ђак устане, обрне се и разгледа око себе, па кад види да сви седе мирно и он се стиша и седне. Само један стоји замишљен код прозора и посматра пиљара пред школом како се погађа са симиџијом. Пиљар му даје шаку трешања за симит, а овај пружио капу и по свој прилици хоће да му се она напуни. Најзад се погодише за две шаке, па обојица седоше да једу трешње и симите. Онај код прозора поче да пљуцка, пипну се по џепу па, сигурно не нашавши тамо ништа, узе да хода по школи...
Један изађе на врата, да види »иду ли«.
— Има ли који двојку резултат? — запита један.
Сви ћуте.
— Добро је, — продужи он. — Чича заседава, а тај не даје двојке из историје.
Пера обрати пажњу на ове речи и прими их к срцу.
— Пст! Иду! Чича! — викну онај с врата и дотрча на своје место.
Женске побледеше. Обузе их трема, и ако је свака била сигурна са испитом. Мушкарци се само утајаше. Брава шкљоцну, врата се нагло отворише и на њима се појави, ако не Цицерон, а оно Чича, који се трудио да личи на Цицерона. Одлучним, младићским кораком, приђе он катедри и побожно скрсти руке. Ђак изговори молитву.
— Седите! — рече он, рашири испитни списак, па и сâм седе.
Професор историје седе за сто, протрља чело, па, немајући шта друго да ради, узе да глади косу на глави, и ако је била добро углађена. За то време Чича преко наочара разгледа ђаке, не би ли опазио кога да се уплашио, те да га прозове првог. Видећи да су девојке збуњене, прозва једну, па стаде да тражи једног мушкарца.
Пери закуца срце и стеже му се дисање. Али он погледа у црне наочаре слободно и отворено, знајући да ће га то спасти. Један, који је био добро спремљен за испит, а рад је да што пре скине »беду с врата«, наже се сасвим над клупу (као да хоће да се сакрије), и то му поможе. Угледаше га и прозваше. Поче испитивање.
Женска говори као »оченаш«. Прича о пропасти римске царевине. Чича се одушевио, па сваки час ставља своје напомене.
— Тако, ћерице!... Дед' на прилику, погоди нам још само годину, кад се Ромул отказао престола.
Девојка одговори, па оде на место.
Испитивање иде »као по лоју«. Ђаци расположени, па само пљуште одговори. И Пера се ослободио, и само чека да га старац погледа и мрдне главом. Узе да разгледа још једаред своју Византију, нарочито да понови године догађаја.
Разгледајући тако једну по једну страну, он се удуби у садржину, те и не беше у могућности да чује шта се говори тамо код стола. Цео му тај говор изгледаше као куцање часовника у мрачној соби. Он чита и као кроз сан чује нешто налик на оно: тик-так.... тик-так... Наједаред настаде тишина, и њему се учини да га неко зовну по имену. Он и не обрати пажњу на то. и поче даље да чита, али га друг, што седи до њега, јако повуче за рукав и рече:
— Излази, прозван си!
Он изађе без икаква осећања. Стаде и случајно му паде поглед на брилијантско дугме на кошуљи професоровој. Он се загледа у дугме и стаде да га посматра.
»Сигурно му је то дар од покојне жене«, помисли он и стаде да чека кад ће овај дићи руку са чела. Учини му се да ће рука још неко време остати на том месту, па погледа на прозор.
»Што се мисли толико, — рече он у себи, — кад знам шта ме мора питати... Почећу овако: После Аркадија«...
— Који је најзнатнији владалац из Луксембуршке династије? — проговори професор и управи очи на њега.
Пера се беше толико задубио у Византију, да му ово питање, и ако га је чуо, не оста у свести. Он усвоји последње речи, те на основу њих поче мислити даље.
»После Аркадија... нема Луксембуршке династије. Каква Луксембуршка династија? Ње нема у Византији; она је тамо негде... та, ко ће то знати, и шта ме се то тиче... Главно је: после Аркадија«...
— Дакле? — запита професор очекујући одговор.
Пера га погледа зачуђено, па после тога чуђење пређе у забуну и неку нејасну зебњу... Он стаде да мисли, и наједаред, као муња, засветли му цело питање у свести. Он се пренерази, пребледе и осети како почеше да му клецају колена. У исто време осети да му глава некако незгодно стоји: као да је сувише погнута. Он опроба да је исправи, али му тај положај беше незгодан, тежак... Не зна како да намести главу... Најзад је опет саже, па покуша да што год мисли...
Луксембург... Луксембуршка... то је тако нешто нејасно, тамно, непознато... У осталом, само то име није му непознато; он се сећа да га је негде чуо и можда чак и прочитао, али с којим народом и догађајем стоји у свези — то није у стању ни из далека да одреди. Све му је то магловито као заборављени сан... А Византија... Јустинијан... шта то би?... А сан?...
— Е, ђав'ла! Шта се мислиш, синко? поче старац да га опоравља. Знаш: Карло... но?... који?...
Пери се сад разиђе тама испред очију; он јасно разумеде да не зна ништа о томе, да нема појма о ономе што се пита. Само му једна мисао сијну кроз главу: »А, ово се пада!... Дакле и ја?«... Али му још беше неверица да се то одистине догађа.
Пошто његово лице и ћутање јасно казиваше да он не може дати никаква одговора на ово питање, Чича замоли професора да га пита што друго.
Професор метну руку на чело, а Пери поче да свањује, појави се нада, он се сав претвори у пажњу.
»Сад ће сигурно о Византији«, — поче да мисли; — »тако и бива кад се сни... то мора да буде напослетку«...
— Е, па онда нам кажи, који се оно Плантагенет борио с духовништвом? — запита га професор.
»Сад сам пао!... свршено!«... — помисли он и осети како му се пење нешто уз грло, па застаде баш под вратом и поче да га дражи. Он познаје ту појаву. Сећа је се из свога детињства, али није мислио да се може у овим његовим годинама јавити..
»Како ли би било да паднем као проштац пред њих?« — помисли он. — »Ето овако, ниже... ниже.. па — буп!... Умео бих се добро претварати, а то би ми сигурно помогло... Дај да пробам«...
— Хенрик, синко, Хенрик II... но? — поче старац.
— Испричај нам зашто је он водио борбу с Томом Бекетом — рече професор и намршти се.
»Да паднем... сад је време... Али — срамота! Зар да ме гледају другови како се ваљам по прашини. Нећу!... Дакле: пао!... ја пао!«...
Професор погледа Чичу.
— Доста! — рече старац и прозва другога. Пери се замрачи пред очима. Обрте се несвесно и погледа другове, али кад виде њихове зачуђене погледе, обори главу и седе у клупу. Стеже вилице, очи му се помутише и он погледа професора тако душмански, као да би га тим погледом смождио, уништио...
»Ах, наплатићемо се!« — рече у себи гледајући га, а у исто време знађаше и осећаше да се он неће и не може с њим наплатити. Бескрајна мржња према томе педантном и чисто, лепо одевеном човеку, коме није могао ни мрвицу друге замерке наћи, кога је и сâм до овога тренутка волео, разли се у сваки делић његова тела, у сваки живац. Мисао поче да му ради електричном брзином, те је за неколико тренутака нашао бар двадесет начина, како би се могао томе »злотвору« осветити. Али је те начине напуштао истом брзином којом су му се они у мисли јављали. У овако тешким тренуцима требало му је да ма чим занима свој дух, управо да заварава себе сама, да не мисли о својој несрећи, и он је почео да мучи себе и да злоставља своје добро и племенито срце. Мислећи тако, он узе да преврће листове у књизи и, нашавши обадва питања, увери се да их није ни прочитао, и то му још више удвоји мржњу према професору.
»И куд баш то да нађе!... Као да је нарочито бирао најтеже ствари, а зна да ми само историја не иде најбоље. То се види да је хтео нарочито да ме обори... Ах!...« И он стеже песницу, али је одмах за тим и отвори. Мржња беше достигла врхунац и почела да се блажи и стишава.
Он стаде да мисли о себи, о самој несрећи својој. Чисто не може да верује да је он пао. Као војник у боју, који непрестано пролази поред рањеника и смрти, и на све то гледа нарочитим погледом: то је све далеко од његова ја. Али куршум удари њега, — он се пренерази од чуда, од тог за њега новог, изненадног случаја. И он се пита у чуду: како да то баш њега снађе!... И Пера беше сломљен, убијен...
Сети се оца. Шта ће му он рећи и како ће му на очи изаћи! Пројури му кроз главу стотина слика мучења, које ће имати летос да издржи, и то му удвостручи тежину и бол, који му беше на души легао.
Кад изађе из школе, грејаше благо и топло јунско сунце које и најмученијој души даје полета и живота, али њему на души беше тамно и облачно, њему све изгледаше црно и несрећно. И људи што пролазе улицом, и ђаци што трчкарају пред школом, и небо над њим које се плави и трепери у топлом и нежном зраку, — све је то црно, јадно, ништавно. Нема сунца, нема живота, — пропаст!....
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|