Прозерпина/ЧИЊЕНЈЕ ДРУГО

Прозерпина
Писац: Иван Гундулић
ЧИЊЕНЈЕ ДРУГО


ЧИЊЕНЈЕ ДРУГО

СКАЗАЊЕ ПРВО

* * *


ЉУБМИР, РАДМИО, ЛОВОРКО, ДУБРАВКО И СКУП ПАСТИРА



ЉУБМИР:

   Стависте ли се , о пастијери,
(још ме свега страх обходи)
на овому мјесту оди
ке се чудо сад замјери? 460
   Ну ставио тко да н'је се?
Звир, сред јама кâ прибива,
запањена и страшива
још се с јамам истијем тресе.
   Ах, видјен'је свијем немило! 465
(Бог уклони од злијех штета!)
Помрчала свјетлос свијета
и све бјеше поцрнило.
   Прво трешња силна приђе,
тер свом земљом јако крену , 470
у облаку потамњену
вјечни се огањ пака виђе.
   Ну што каже, што ли вели
свијес мâ саде припадена,
худијех сила, страшнијех сјена 475
скуп уједно видјесте ли?

ЛОВОРКО:

             Тмину, ку сповиједаш,
          видјесмо, друже наш;
   ну остало, што каза овди нам ти сада,
не чусмо, нит гласа итко нам сповиједа. 480
   Тим слиједи наприједа, ако ти мучно нî,
ти пр'је што угледа страшивој у тмини?
 
 
     
ЉУБМИР:

   Све сте у том могли чути;
ну за дружби погодити,
опета сам справан рити, 485
што ме страх је споменути.
   Прем с источне бјеше стране
сунце одкрило зрак злаћени,
још се цкљаше врх зелени
роса, јутром која пане. 490
   Тад изагнô ја бјех стада
недалече мјесту овому,
при кладенцу гдје бистрому
вазда зене трава млада.
   Под свирôку тер без мисли 495
стојах пјесни туј појећи,
одникуд се не бојећи
вук да ће изит худи и зли.
   Кад ето ти изненади
пода мном се земља устресе, 500
поплашене тер овце се
растјераше по ливади.
   Хрло скочих, али опета
ето ти очи ме видише,
гди се из земље ван подиже 505
дим, у ком се огањ смета.
   За којијем тај час пака
како из њеке црне јаме
огањ велик врже пламе
стиснут тмаста сред облака, 510
   из којег сјени грубе
чух гдје бука мукла излази,
како вихри када пласи
проћ не могу густе дубе.
   Чух, ну једва још у труду, 515
њешто кô глас људцки цвилит;
веће хтје ме страх усилит
напријед гледат да не буду.
   Тијем утекох пун пораза
к селу погнав стада уреда, 520
ере бо ми срце не да
туј чекати кратка часа.
   Ах, нут гледа' ствар велику,
гди опет дођох, - нути среће,
на исто мјесто гдје бјех веће 525
одлучио не доћ вику.
   К Богу сада, дружбо мила,
да се простру гласи наши,
ако у тому земљи наши
 ствар се слути кâ немила. 530

ЛОВОРКО:

             Уклони вишња влас
          тај слута зла од нас.
   Пастијери, дај да сви једино ми сада
молимо с љубави тога, кî све влада,
   да ако би срџбе теј његове зламен'је 535
буде имат на пук свој кегоди смиљен'је.
  
СКУП:

             О вишње крипости,
          кажите врху нас
          могућу вашу влас,
не расрџбом, нег милости. 540
Достојте се другдје однијети
све зло, ке се нами пријети.

РАДМИО:

   Ако ми смо народ они,
кî свеђ поје ваше славе,
од нашијех се страна уклони 545
пријеки немир с худе справе.

СКУП:

             У вишње крипости,
          кажите врху нас
          могућу вашу влас,
не расрџбом, нег милости. 550
Достојте се другдје однијети
све зло, ке се нами пријети.
  
ДУБРАВКО:

   Моћ се ваша казат пођи
у градових охолиме,
а приклону чељад ођи , 555
кâ пастијерско носи име.

ЉУБМИР:

   Све зле мисли јадовите,
ке смо у срцијех ми зачели,
таште у нас објавите
милостивијем вашијем дјели. 560
  
СКУП:

             О вишње крипости,
          кажите врху нас
          могућу вашу влас,
не расрџбом, нег милости.
Достојте се другдје однијети 565
све зло, ке се нами пријети.

ЛОВОРКО:

   Просвијетли нам згар с небеси
свјетље сунце из облака.
    
ЉУБМИР:

   На ведрије битје изљези
 тмаста слута сумња свака. 570

ЛОВОРКО:

   Молбе услиши, Боже с неби,
утјечемо чијем се к теби.

ДУБРАВКО:

   Врх отара ако твога
сребро и злато н'је нам слати,
наше убоштво мјеште тога 575
срце ти ће приказати.

РАДМИО:

   Не остави пука блага,
кî све уфан'је у те слага.

СКУП:

             О вишње крипости,
          кажите врху нас 580
          могућу вашу влас,
не расрџбом, нег милости.
Достојте се другдје однијети
све зло, ке се нами пријети.


СКАЗАЊЕ ДРУГО

ЧЕРЕРЕ, ЛОВОРКО И СКУП ПАСТИРА

* * *


ЧЕРЕРЕ:

   Јаох, гдје тужна нијесам била: 585
обтукла сам поља и горе,
ни ми умје ријет ниткоре,
гди је моја кћерца мила.

ЛОВОРКО:

   Тко ово свâ лица сузами пољева?
Черере 'е божица, у поглед тужна сва. 590
   Јаох, да ли још туга и вишњијем труд дијели?
Скровени из луга слушајмо што вели.


СКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ

ЧЕРЕРЕ (сама)

* * *


   Јур изгубих, јаох, овако
драг разговор мој једини,
моју радос, мој истини 595
покој и ме добро свако.
   Гдје си, кћерце мила мени?
Гдје си, слатка мâ љубави?
Твôј несрећној мајци објави,
ер те инако наћ не сцијени. 600
   Ах, коли се ја блажена
цијећ ме лијепе звах њекада,
толико сам тужна сада
врх жалоснијех свијех жена!
   Не завиђах ја на срећи 605
н'једној мајци неба и свита,
него звах се причестита
моју кћерцу свеђ видећи.
   Паче мени завидјеше
на једихној мôј разблуди 610
многе мајке, срећне свуди
у породијех ке се ријеше.
   О покоју, о похвало,
о мајчина дико мила,
поносита с ке сам била 615
досле, вајмех, свуд немало;
   сад невољо, сад жалости,
кћерце, туго мајке твоје,
покли за те данке своје,
јаох, проводим у горкости. 620
   Да ли, вајмех, ја сред двора
саму оставих тву липоту,
нека у злу сам вик животу
без свакога разговора?
   Што не мислих тужна прије, 625
кћерце; душо срца мога,
ере једна липос многа
вик слободна сама није?
   Јаох, од мора, од земље ли
би тî гусар пријек толико, 630
кî, једихна моја дико,
тебе са мном сад раздијели?
   Гдје те искати могу веће?
Пут ке стране управићу?
По ком трагу тужна гди ћу? 635
Јаох, тко пут ми сповидјеће?
   Кад не видим, тко ће ријети,
гдје се моја кћерца таји,
поћ ћу тужна, гдје ступаји
и срећа ме буде однијети. 640
   Ах, да би се тукла овако
ти, Венере блудна и худа,
за Љубавим твојом свуда:
ти ми узрочи ме зло свако.


СКАЗАЊЕ ЧЕТВРТО

ЉУБМИР, ЛОВОРКО, ЧЕРЕРЕ, СКУП ПАСТИРА И ЈЕКА ИЗ ГОРЕ

* * *


ЉУБМИР:
 
   Веће она одходи, а ми се скровени 645
тајимо још оди сред ове зелени?
   Изид'мо надвор сви пастијери опета,
нека нам објави, што битје ње смета.
   О, која земљи овој милосна толи би,
божице, да плод свој дâ се сад по теби, 650
          ке реси чисти влас
          пшенични златни клас;
   Черере узмножна, поља ова тежана
којој су подложна и наша сва храна,
   молимо смерно те, вернијем твојијем каж', 655
које су туге тве и смеће, ке имаш?

ЧЕРЕРЕ:
 
             Јаох, једихна мâ разблуда
          отишла је не знам куда:
          страх ме, да је тко немио
          н'је свôј мајци уграбио. 660
   Пастијери, једа ви ум'јете глас ми дат
гдје она борави, да 'е будем поћ искат.
 
 
ЛОВОРКО:
 
   Нијесмо је видјели могли нигдје чут;
божице, не цвили, неће ти погинут.
   Ну кâ 'е моћ била та, која ју извади 665
из двора богата, кî јој ти сагради?
   Достој се тој нам ријети, слободан тко би тој,
из твоје куће узет да смје драг пород твој?
   О славна Черере, каж' нам тој најприја.
 
ЧЕРЕРЕ:
 
Би хитрос Венере, не сила ничија. 670
   Она би, која ми разблудном ријечи свом
дијете, јаох, примами изити надвор ш њом.
   Она узрок би данас ме смеће све на свит,
јаох, тко ће дат ми глас, гдје ће мâ кћерца бит?
             Питах људî, питах звијери, 675
          птице и рибе, ну залуду,
          једа ткогод му разблуду
          гдје за милос, вај, замјери:
          јаох, све глухо указа се
          на тужбене моје гласе. 680
             О пастијери, помозите,
          још да питам ове горе,
          једа оне одговоре
          на ме тужбе јадовите;
          једа нађем мом цвиљен'ју 685
          дај ку милос у камен'ју.
             О планине драге моје,
          на ове тужбе, ке слишате,
          дај ми одговор ви пода'те,
          гди је добро ме свакоје? 690

ЈЕКА:
 
                                            Ко је?

ЧЕРЕРЕ:

   Ја сам, горо, послушај ме!
Ну вапити, јаох, наприједа
сузе бране, плач ми не да:
одговор'те ви јој за ме! 695
    
СКУП:

   Черере је славна оди,
кâ вас поред с нами пита,
можете ли знат, честита
гди се кћерца ње находи.
 
 
 
ЈЕКА:

                                             Ходи. 700

ЧЕРЕРЕ:
 
   Ходи по овој страни, гди ли?
Питајте опет, моји мили.
 
 
СКУП:
 
   Ходи куда скровна толи,
да ју саме ви видите,
о планине, објавите, 705
једа у вашој кôј продоли?
 
 
ЈЕКА:

                                            Доли.
 
 
ЧЕРЕРЕ:
 
   Доли? Куда то? Јаох, мени!
Једа у страни у пакљени,
гди су вјечни непокоји? 710
За кî туј стат гријех достоји?
    
ЈЕКА:
 
                                            Стоји.
  
СКУП:
 
   Стоји доли, велиш тако?
Кâ су мјеста доли? Реци!
Ах, вијеку се тој не стеци 715
што сад рече ти опако.

ЈЕКА:
 
                                            Пакô.
 
ЧЕРЕРЕ:
 
  Да ли, вајмех, нî на свиту,
јаох, једихна моја дика,
сред народа негли прика 720
у злу мјесту огњевиту?
  
ЈЕКА:
 
                                            Ту.
  
СКУП:
 
   Како у пакô могу отаћи
сунчја зрака свијетла лица?
Заисто ли се туј божица 725
Прозерпина може изнаћи?
    
ЈЕКА:
 
                                            Наћи.
 
ЧЕРЕРЕ:
 
   Кô наћ ће се, ако прити
не може се мјесту тому?
Ко сит к јазу пакљеному 730
слободан ће толи бити?
                                                     
ЈЕКА:
 
                                            Ти.
 
СКУП:

   Да божице свијетле с неби
слазе тмасте у поноре,
каж' нам, тко тî бити море 735
још великој при потрјеби?
 
ЈЕКА:
 
                                       Тријеби.
 
ЧЕРЕРЕ:
 
   Да ли гди су црне сјене
страшивога посред плама
тријеби 'е да сит будем сама, 740
и н'је други лијек за мене?
    
ЈЕКА:

                                            Не.
  
СКУП:

   Пуста и худа свîм планино,
већ не дала глас никада;
ах, како нам овди сада 745
ти све велиш неистино.

ЈЕКА:
 
                                            Истино.

ЧЕРЕРЕ:

   Све сан чула, јаох, не веће,
коли тужној пристоји се.
Да ли стани кћерце ти се, 750
гди су вјечне тмасти и смеће?
  
ЛОВОРКО:
 
   Божице, планини у свему так глухој
вјероват разлог нî , уздат се нî у тој,
   не бише ријечи те планинске, негли сам
горе глас, наше исте бесједе кî шље нам. 755
  
ЧЕРЕРЕ:
 
  Ах нехарна земљо вику,
да ли дах ти добра свака,
да ти будеш прождријет пака,
јаох, једихну моју дику?
   Ходи опета, не плодила, 760
ке сјеме у те буде пасти,
на злој трави да порасти,
земљо худа и немила!
   Не напасô пастијер стада
на равнинах на твојијех, 765
тежак труда рад својијех
не имô плате све никада!
   Звијер срдита бјесновала
по равнинах твојијех сама,
муња силом свога плама 770
дуб твој сваки похарала!
   Тве црнило да без сјени
љетње сунце круто пече,
тер те путник надалече
страшну инијем каже и мени! 775

ЉУБМИР:

   Већ клетвам сврху дај, већ нам зла не зови,
јаох, милос ку имај на тужни пук ови.
             Божице, смили се
          земљи, у кôј роди се.
   Ну што очи ме виде, што ли ће бит ново: 780
која вил изиде из ријеке сад ово?


СКАЗАЊЕ ПЕТО

АРЕТУЗА РИЈЕКА, ЧЕРЕРЕ, ЛОВОРКО И СКУП ПАСТИРА

* * *


АРЕТУЗА:
 
   О родице славна и света
житна класја разликога,
без узрока и разлога
земља од тебе ова 'е клета. 785
   Ако иска и не нађе
још у н'једној свијета страни
они поглед драг сунчани
кога ништор нејма слађе:
   ако пород твој једини 790
не знаш гди је, кћерца твоја,
немој судит земљу, која
није за то у кривини.

ЧЕРЕРЕ:

   Како то, о вило, ријека ли јеси ти,
н'је ли она немило згријешила на свити? 795
   Знај, од ње да пораз изходи вас мени:
она ми скри данас мој пород љувени.
  
АРЕТУЗА:
 
  О божице, зла усилос,
с ком се рват јака не би,
чини скрит јој кћерцу теби: 800
тијем имај јој коју милос!
   Врат' несрећној у невољи,
да, ко спрва, плодна буде:
на украду тве разблуде
отвори се супроћ вољи. 805

ЧЕРЕРЕ:

   Тко би јак толико, чуђу се ријечи твôм,
ње битје велико провали да силом?
   Она би, вај, која усили ње силу,
тијем право 'е ставих ја под клетву немилу.

АРЕТУЗА:

   Велико је земље битје, 810
да ну влас ћеш ријети многу
већу од онијех који могу
на њих послух усилит је.
   Тијем педепши њих крипости,
који хтјеше да оборе 815
ње камене тешке горе,
а невољној њојзи прости.
   Ја не молим за њу те оди
усиљена од љубави,
ку свак има по нарави 820
супроћ мјесту, гди се роди;
   ере сам се ја родила
у пољијех од Гречије,
Аретуза име ми је,
сада ријека, њекад вила: 825
   ну ти од правде и од истине
придобита споменујем
да нî право, како чујем,
да за туђ гријех прави изгине:
   ер кад будеш ти узети 830
земљи овој своје дике,
за друзијех злобе прике
плату ће она злу поднијети.
   Ах, погледај врх зелени,
тере буди још јој блага, 835
не цић родна мјеста драга,
ни за које добро мени,
   негли, како ријех одзгора,
ере ми се тврдо хаје,
да праведнијем педепса је 840
цијећ инијех худа твора.

ЧЕРЕРЕ:

   Како то ти рече, да од мјеста нијеси оди,
ако све обтјече твојојзи у води?
    
АРЕТУЗА:
 
   Туђинка сам, опет правим ,
и туђинком свак ме зови, 845
засве да оток љубим ови
поред с мојијем роднијем крајим.
   Веселија кад би била
и хтјела ме чути сада,
рекла бих ти, како и када 850
у ријеку сам се обратила,
   тере којијем дођох пути
у стране ове, пуне славе:
ну је доста, земље праве
да сад разлог будеш чути. 855
   Тијем прид тобом, кâ си с неби,
ако нађох милос исту,
ти ћеш твому родном мисту
дат весел'је, а ја теби.

СКУП:

   О божице многе власти, 860
на тву земљу још погледа',
да погине тере не да'
народ, кî те слави и части.

ЧЕРЕРЕ:
 
   Весел'је, ко'е тому увик се ријет може,
кô у битју тужному сврху имат не може? 865
   Ну што хоћ', кажи ти, слишам те стрпљено,
једа 'е гди на свити ме добро љубљено.
             Ере то би само било
          чијем би се разведрило
          свијем жалосно моје стан'је, 870
          ах, скончано свако уфан'је.
    
ЛОВОРКО:

   Губит се, вајмех, још толико ти немој,
уфати добро мож' , наћи драг пород твој.

АРЕТУЗА:

   Знај, да бистре ове воде,
о Черере вазда славна, 875
издно мора ке одавна
посред поља сијех изходе,
   не почињу ни извиру
у држави овој плодној,
негли у мојој страни родној 880
пизанскому близу миру.
   Туј прождире земља мене,
туј ме крије и проводи,
људцки ступај куд не ходи
проз дубине проз пакљене. 885
   Туда, чиме вале моје
са мном носим скровнијем путом,
видим вазда с муком љутом
свијех, у паклу који стоје.
   Виђу све оно, што се чини 890
и приправља и одлучује
доли, гди се тужни чује
плач од онијех, кî су у тмини.
   Туј сам кћерцу тву видила,
ну госпођом вјечне тмасти, 895
ке заповијед чудне власти
врх пакљенијех свијех је сила.
   Краљица је туј познана
у коруни позлатјени,
божица је она од сјени, 900
Плутонова љуби избрана.
   Зато веће не срди се
супроћ земљи, кâ је права:
разблуда је твâ гиздава,
гди ноћ вјечна находи се. 905
   Паче свијем се ти честита
сад сповиједај , ер си мати
кћерце, кâ ће краљевати
трећијем дијелом свега свита.
   Тијем остани у покоју 910
тер тве битје већ не смета':
а ти, водо моја, опета
Аретузу прими твоју.


СКАЗАЊЕ ШЕСТО

ЧЕРЕРЕ, РАДМИО И СКУП ПАСТИРА

* * *


ЧЕРЕРЕ:
 
   Што да веће иштем слијепа?
Ке ме уфан'је јадну уставља? 915
Да ли 'е у власти моја лијепа
пакљенога страшна краља?
Да ли моја, јаох, сва хвала
у паклу је сад остала?
   Тужна кћерце, камо сама 920
без несрећне мајке пође
сред онијех тмастијех јама,
у ке свјетлос вик не дође?
Ах, која те 'е, браче, сила
твојој мајци уграбила? 925
   О, ви сви, јаох, кî видите
с худе среће жалос моју,
на ме сузе проплачите,
имајте ми милос коју:
вај, једихну кћерцу изгубих, 930
над животом коју љубих.

РАДМИО:

   Је ли кî дух на сем свити
сад толико без милости,
јаох, да мислећ сеј жалости
не узбуде просузити? 935
Глухе горе, пусти лузи,
проплачите к нашој тузи!
 
СКУП:

   Ко је срцем тврди ками,
да не цвили,
да не плаче оди с нами 940
узрок немили,
с кога тужи сад без мјере
божица Черере?

ЧЕРЕРЕ:

   Да ли, кћерце, лијепи Аполо
твој драг урес заман двори, 945
ки свјетлостим свôм около
свему свијету дан отвори,
а у пјесних хвалу има
над боговим свим инима?
   Да ли Марте још храбрени, 950
кî војује вриједно у слави,
добит покој свој жуђени
није могô с тве љубави:
засве да 'е он бог охоли,
понижен те већкрат моли? 955
   Нека љепос твоју буде
уживати, јаох, по сили
злобни силник сјени худе
у страшивој својој спили,
јаох, и мајка твâ жалосна 960
отет му те н'је крепосна!

РАДМИО:

   Свијетло сунце плачућ ходи
од небеса по ведрини,
паче скри зрак, да се у тмини
све за жалос сад находи; 965
потамни и ти, о мјесече,
за њим звијезда, кâ истече .

СКУП:

   Ко је срцем тврди ками,
да не цвили,
да не плаче оди с нами 970
узрок немили,
с кога тужи сад без мјере
божица Черере?

ЧЕРЕРЕ:
 
   Да ли за зло моје свако,
нека тужим све ме вриме, 975
разгори се још и пакô
милим пламом љувениме?
Љубави ако плам је који,
гди омраза вјечна стоји!
   Да све дике буду остати 980
тужне ове несрећнице,
свијетле очи, прами злати,
слатки поглед, рајско лице,
без свакога разговора
пакљенога сред понора? 985
   Јаох, мâ кћерце, твôј липости
коју милос можеш стећи
прид расрдном немилости,
господује кâ у смећи,
негли ову само, браче, 990
да се у твојој крви оплаче?

РАДМИО:

   Ромономе муклијем, воде,
тец'те од плача замућене;
у пјесни нам пој тужбене,
горски славиц, сеј незгоде; 995
блази вјетри, кî летите,
влажнијем ћухом просузите.

СКУП:
 
   Ко је срцем тврди ками,
да не цвили,
да не плаче оди с нами 1000
узрок немили,
с кога тужи сад без мјере
божица Черере?

ЧЕРЕРЕ:

   Ах, сад познам, кô ли истино
одговори мени оди, 1005
кад те питах, о планино,
гди се пород мој находи,
гдје је радос мâ једина,
гдје је моја Прозерпина.
   Находи се, ти ми рече, 1010
доли, вајмех, твоја мила,
гдје дан бијели не истјече,
нег су мјеста потамнила;
ну ја мишљах, кô то моћи
ме ће сунце стат у ноћи? 1015
   Али прем ту, гдје ти каза,
находи се, пуста горо,
цијећ мајчина зла пораза,
да ју и она слиједи ускоро,
јаох, да и ја сам усиљена 1020
сред црнијех је искат сјена.

РАДМИО:

   Планина се без зелени,
а без листја каж' дубрава,
у пољијех сахни трава,
на ливадах цвијетје вени, 1025
јаох, на жалос прималитје
своје у зимно промијен' битје.
    
СКУП:

   Ко је срцем тврди ками,
да не цвили,
да не плаче оди с нами 1030
узрок немили,
с кога тужи сад без мјере
божица Черере?

ЧЕРЕРЕ:

   Свеђ се чини тужној мени
чут му драгу, гди ми прави: 1035
"Мајко, у овој плачној сјени
и ти ли ме, јаох, остави?"
Душо, кћерце, нијесам ни ћу.
Јаох, ну куда, камо ли ћу?
   Житни вијенче, у дни миле 1040
који власе моје реси,
чим на тужне идем цвиле,
ти остани под небеси.
Клас твој живот зламенује,
ја гди поћ ћу, смрт краљује. 1045
   Збогом, поља, збогом, лузи,
с Богом, небо свијетло моје:
пођох тужна к вјечној тузи,
осуђени у кôј стоје,
ако наћ се већа која 1050
може туга, нег је моја.


СКАЗАЊЕ СЕДМО

РАДМИО, ЉУБМИР, ЛОВОРКО И СКУП ПАСТИРА

* * *


РАДМИО:

   О ви, горе камените,
кијем по врсијех вјетри пласи
леденима чине мрази
зле студени вјековите, 1055
на жалости оволике
љева'те нам сузâ рике.
    
СКУП:

   Ко је срцем тврди ками,
да не цвили,
да не плаче оди с нами 1060
узрок немили,
с кога тужи сад без мјере
божица Черере?

ЉУБМИР:
 
   К паклу се упути тужна ова, виђу ја:
божице, не слути да је ту кћи твоја; 1065
   ер ако туј стани она се, имаш знат,
моћ ју ћеш замани на свјетлос довик зват.
   У пакô 'е ласно сит; из њега опет ван
мучно се повратит на ови бијели дан.
  
ЛОВОРКО:
 
   Да ли ми сад оди сами ћемо остати, 1070
за чудо кегоди јоште, јаох, гледати?
   Тер страха н'је у нас остало, засве да
страшне ствари од данас сваки чу и гледа?
   Ах, дружбо, цијећ Бога, к селима нашијеми
с мјеста се овога дијелимо веће ми. 1075
   Погибно 'е савише оди нам стат веће,
гди се, јаох, згодише толике несреће.
   Човјека, велим вам, жалити н'је мило,
кî по свôј вољи сам наступа на све зло.



Референце


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Гундулић, умро 1638, пре 386 година.