Пред зору
Мркла се поноћ губи и тавна сјенка њена;
Сури се орô буди сред мрких, голих стијена
И жељно очекује зору и сунчев зрак.
Умукла мрска сова, све ређи глас јој бива;
Далеко, далеко бјежи, од свјетлости се скрива,
Од лика свете зоре што копљем ломи мрак.
Ведрије небо бива. И гле, исток већ руди,
У цвијетном мирном гају сјетни се славуј буди,
Истоку поздрав шаље, са пјесмом љуља крај
И зове зору драгу да роди данак бијели,
Да из сна буди, диже они дивни и врели,
Окријепљен божијом силом, слободни сунчев сјај.
Ој, свани, свани, зоро! Разагнај тмину клету!
Ох, дај нам, дај нам данак, свјетлости искру свету,
Та дуго нас је трала та кивна, тешка ноћ.
Болне су наше груди... Дај нам свјетлости нове!
Оствари оне слатке паћене душе снове!
Ој, свани, свани, зоро, пробуди силу и моћ!
У Мостару, 15. априла 1889