Предговор изгубљеном дјелу

Предговор изгубљеном дјелу Писац: Марко Миљанов

Како умијем, тако и ево пред тобом излазим.

Читаоче, драги брате, намјеравам у главном описат, не опширно, него укратко, неке главне црте из живота онија јунака који су ми познати лично или по казивању. Немој мислит да те ове црте бит вјешто описане. О, то не! Јер да би ктио, не умијем, почем нијесам био сретан добити потребно знање, знање оно којим би могâ бит од користи мојој браћи. Али, што и како умијем, од тога ми се не треба стиђет, јер никада учитеља имâ нијесам, но сам у педесетој години почео писат. Да пишем ове црте не нагони ме славољубје, јер ми оно никад није распињало груди, до једино ме нагони то: што видим да млоги јунаци не само да умријеше тијелом, но и рад њихов умрије, који не смије бит заборавјен. Зубја истине свијетли млогоме на гроб, иште спомена, а ту зубју нико не види, Па ми се за исто чини да ја дугујем онијем јунацима које познајем личио или о којијема сам изблизу чуо говорит. Могу ли ја овијем краткијем и невјештијем описом њи обесмртит? То знам да не могу; али овијем, ка неук чоек, желим спотаћи наше младе силе да завире у јата радна бесмртија љуђи, који залуду радише да оставе бесмртни спомен, кад цио њиов витешки рад оће да покрије мрак заборавности. Велим: овијем мислим спотаћ наше младе људе да се потруде доћ у ово непобједно стијење, које је од бога за причање створено, те да за атар истине изнесу на видик свијету оне љуђе чи рад њима бесмртност пружа. Овијем се надам да ће се који од младе браће наћ, који неће жалит труда да извади из мрака оне који нијесу за мрак радили, но весело живот давали, теке да извидају ране браће мученика!

Драги брате Србнне, да си имâ прилике и ја гледâ, не би ти дало да си гледâ јунаке које сам срце мира доклен се не би озвâ јунацима који весело мру за своје и свија нас право. Мене се ова заслуга сјајна чини, више но великија госпоство, с којим оте свијету да угоде, па баш и од калуђера у Свету Гору, који у самоћу носи гвоздени ланац на голо тијело и угађа богу. Ја не желим зло калуђеру, ни да бог, но ми се чини да је милији богу који на муке мре за његову правду, но да носи ланац. Укратко, за мене је најстрашнији светац, који мре за општу и за божу правду, а то ми се чини греота и штета да се заборави.
          
Али, расуди, брате, је ли право да се заборави свети рад прави јунака, а цвијеће и роса, поточић, љепота женска, пјесма славуја у луг, маовииа, магла и ваздух — ништа се не заборави. И у пакао је допрло перо, и памет вјешта ствара романе и чеса није, пише се о главарима и заповједницима. Но Вуле Нешков и Раде Мучин с достином, није био главар, ни цвијеће, ни славуј! Пјевај, о брате, о томе слободно! О, брате, да знаш Вула и Рада с дружином, што су чињели, описа и би прије другога. Но, колико више да им не натруниш поштење, као што је млогима натруњено; а то је од добре жеље млогијема учињено, а то кад му придаш, те од мале славе учиниш велику. Ако си Србин, знади да је штета у придавање, а не корист. Ако би други чоек ови рад примио, којему није народ на муку, и он нека се чува од придјевака, да не увриједи поштење. Не знам друго, но шго ми се чини оно пишем, а како умијем, тако кликујем.1)

1) Овај предгозор намијењен је био првом војводином дјелу, пјесмама, у којима су били опјевани савремени догађаји, а које су на жалост изгубљене.