Преглед историје хришћанске цркве 4
| ←< III период | ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ Писац: Протојереј Григорије Микић |
1. Тацит о гоњењу хришћана за време цара Нерона. Ни људска помоћ, ни владарски дарови, ни покајне жртве нису могле ућуткати сумњу да је пожар Рима настао на његову заповест. Да би учинио крај тим гласовима, Нерон је оптужио хришћане и одредио им нарочито биране казне; њих је народ тако звао и мрзео их због њихова срамна живота. Христос, од кога то име потиче, био је погубљен за владе Тиберијеве од прокуратора Понтијског Пилата. Тиме је то опако сујеверје било за кратко време сузбијено, но опет је избило, не само у Јудеји која је постојбина тога зла, него и у престоници, где се и иначе са свих страна стиче и налази присталица сваких опачина и гнусоба. Прво су похватани они који уз то (хришћанство) пристају, па онда врло многи које су они проказали. Но није се за њих утврдило да су подметнули ватру, него да уопште мрзе људе. Са тим несрећницима је још терана и окрутна игра: умотавани су у животињске коже, да их пси растржу; многи су обешени на крстове да се спале, да би горући осветљавали ноћ, кад се спусти тама. Нерон је дао за ту забаву своје шеталиште и приредио је у цирку игру, где се... помешао међу народ... Због тога (окрутности) почео је народ да жали те кривце... јер је изгледало да су жртвовани крволочности једнога човека, а не општем добру (Анали XV, 44).
2. Писмо Плинија Млађег цару Трајану о хришћанима у Витинији. Навикао сам, господару, да о свим сумњивим стварима тебе извештавам... Никада нисам био код истрага вођених против хришћана. Зато ми није јасно шта управо потпада под казну или истрагу. Нејасно ми је да ли треба правити разлику по старости... да ли треба опростити ако се ко покаје, или се не треба обазирати на то ако неко ко је некада био хришћанин хоће да се одрече. Најзад, да ли треба кажњавати због самога имена, ма и не било са њиме злочина, или треба кажњавати злочине који иду уз име.
До сада сам овако поступао са онима који су ми тужени да су хришћани: питао сам их да ли су хришћани; ако су признали, ја сам их, претећи им да ћу их погубити, питао и по други и по трећи пут; када би остали постојани, давао сам их погубити... Послао ми је неко тужбу без потписа са списком многих имена. Но они су порекли да су хришћани, или да су то икада били. Говорећи са мном, призвали су богове и одали су част тамјаном и вином твоме лику за који сам наредио да се донесе заједно са ликовима богова. Још су говорили погрде на Христа. Будући да се прави хришћани, како се чује, не могу никако на то натерати, мислио сам да их ваља пустити. Други опет, који су били на списку, рекоше да јесу хришћани, но одмах и порекоше говорећи да су то некада били, а сада да нису, неко већ три године, неко више, а неки већ више од двадесет година. Сви су одали пошту твоме лику и ликовима богова. Они су ружили Христа.
Они су тврдили да је сва њихова кривица или заблуда била то што су били уобичајили да се скупљају извесног дана пре сунчева рађања и да заједнички наизменце певају похвалне песме Христу као Богу. Да су се, даље, заклетвом обавезивали не на какав злочин, већ да неће красти, отимати, чинити прељубу, да неће кршити задату реч и да неће затајити добро које им људи повере. Затим, беше обичај да се разиђу да би се касније опет састали на обеду, на којем су јели обична, нешкодљива јела. Но веле да су се и тога оканули, када сам издао наредбу којом сам по твојој заповеди забранио тајна друштва. Због свега тога сматрао сам за потребно да бацим на муке две девојке које се зову слушкиње (ђаконисе), да од њих дознам шта је заправо истина у тој ствари. Но нашао сам једино претерану и глупу празноверицу. Зато сам прекинуо истрагу, док не добијем од тебе савета.
Мени изгледа да се о тој ствари заиста треба посаветовати, особито стога што многи могу страдати. Јер над многима, младима и старима из свих сталежа и оба рода, већ лебди опасност или није од њих далеко. Јер се зараза тога празноверја није раширила само по градовима, него и по мањим местима и селима. Но рекао бих да јој се још може стати на пут и злу помоћи. Свакако је јасно да је свет почео да похађа већ опустеле храмове, да се опет приносе давно изобичајене жртве и да се продаје за храну месо од жртава, које је до сада мало ко куповао. Из тога је лако видети колико се људи може опет извести на бољи пут, ако им се даде прилика да се покају.
3. Трајанов одговор Плинију Млађем. - Ти си, мој Секунде, водећи истрагу о хришћанима поступио као што треба. Јер за ту ствар се уопште не може установити ништа што би требало да важи као стално правило. Не треба их тражити, но кад су тужени и признају, треба их казнити. Но тако да се због кајања опрости ономе који порече своје хришћанство и то потврди делом, тј. призивањем наших богова, па ако је по прошлости и сумњив. Тужбе без потписа не смеју се дозволити ни код каквог злочина. Јер то би био врло зао пример и не би било достојно нашег времена.
4. Спис из гоњења Децијева. - Одбору за жртве у селу Александрово Острво (Египат). - Од Аурелија Диогена, сина Сатабова из села Александрово Острво, старог отприлике 72 године, са ожиљком на десној обрви. „Вазда сам приносио жртве боговима, па и сада сам пред да то овде потврдите. — Живите вазда сретно! Ово сам поднео ја, Аурелије Диоген." - Потврђујемо да смо видели како Аурелије приноси жртву. (Нечитки потписи) 2. Епифа (26. јунија) прве године неограниченог Гаја Месија Квинта Трајана Деција, побожног Аугуста.
5. Из акта о мучеништву Јустина Филозофа и другова његових. - Префект (римски) Рустикус рече Јустину: „Пре свега укажи част боговима и слушај цареве." Јустин одговори: „Не треба никоме замерати, нити кога корети што следи за науком нашега Г. И. Христа." Префект: „Уз коју науку (филозофску) пристајеш ти?" Јустин: „Потрудио сам се да упознам све науке, али сам се одлучио за праву науку хришћанску, иако се она не свиђа онима који су у заблуди." Префект: „Дакле, та се наука теби свиђа, јадниче!" Јустин: „Да, јер јој следим са правом вером." Префект: „Каква је то вера?" Јустин: „Ми поштујемо Бога хришћанскога о коме верујемо да је једини творац и зачетник свега створенога, што се види и не види и поштујемо једнога Г. И. Христа Сина Божјег, о коме су и пророци унапред јавили да ће доћи људском роду као весник спасења и учитељ праве науке." ... Префект: „Где се скупљате?" Јустин: „Где нам је згодно и могуће. Или ти можда мислиш да ми сви долазимо на једно место? Не, јер хришћански Бог није ограничен једним местом ... верни га свуда штују и свугде му се моле." Префект: „Говори, где се сабирате, или на коме месту скупљаш своје ученике?" Јустин: „Ја живим у собици под таваном код неког Мартина близу Тимотијева купатила. Ко је хтео да до мене дође, ја сам га поучио истинитој науци." Префект: „Укратко, дакле, зар ниси хришћанин?" Јустин: „Да, ја сам хришћанин!"
[Даље се говори о преслушавању остале шесторице хришћана]. Префект наставља:
„Сад чуј, Јустине! Тебе зову учењаком и ти мислиш да познајеш праву науку. Када сада будеш шибан и када ти одсеку главу, јеси ли уверен да ћеш отићи на небо?" „Ја се надам, одговори Јустин, да ћу примити од Христа дар када то издржим."... Префект: „Ти, дакле, заиста мислиш да ћеш се попети на небо и да ћеш тамо добити мазду?" Јустин: „Не мислим, него знам и тврдо сам у то уверен." Тада рече префект: „Да бисмо ствар скратили, станите један уз другога и сложно жртвујте боговима." Јустин: „Нико паметан неће отпасти од побожности и пасти у безбожност." Префект: „Ако не послушате бићете без милости кажњени". Јустин: „Ми живимо у нади да ће нас избавити наш Г. И. Христос када будемо кажњени"... Исто тако рекоше и остали: „Чини шта хоћеш, ми смо хришћани и не жртвујемо идолима." - Тада изрече Рустикус пресуду: „Зато што нису хтели да жртвују боговима и да послушају царску заповест, нека буду шибани и погубљени по пропису закона."
6. Из акта о мучеништву епископа Кипријана ... А другога дана сакупи се много народа око куће Секстуса (код кога се био настанио проконзул). Проконзул седе и рече да доведу Кипријана. Тада му рече: „Јеси ли ти Тасције Кипријан?" - Кипријан одговори: „Јесам." Проконзул га запита: „Је ли истина да ти јавно иступаш као отац тога безбоштва?" Кипријан одговори: „Јесте." Галерије рече: „Свети цареви траже од тебе да жртвујеш". - „Нећу то да чиним." - „Промисли шта говориш и учини што ти се заповеда." „У праведној ствари нема размишљања." - После кратког саветовања са скупом објави Галерије у узрујању пресуду овим речима: „Нека се Тасције Кипријан погуби мачем." Кипријан рече: „Хвала Богу!"
Када је изречена та пресуда поче викати гомила браће: „Ми хоћемо да и нама одсеку главе са њиме!" Тада је настао међу браћом метеж и велика гомила га праћаше. Одведен је на Секстусову њиву. Тамо је скинуо са себе горњу одећу, спустио се на једно колено и пао у молитви пред Господом. Пошто је скинуо и доње одело и предао га ђаконима, стајао је усправно и очекивао је џелата. Када је џелат дошао, заповедио је (Кипријан) својима да му даду двадесет и пет златника. Онда је покрио очи руком. И тако је блажени Кипријан дочекао ударац који га је погубио. Тело је остављено ту у близини да се задовољи радозналост незнабожачка. Одатле је ноћу однесен са молитвама и великом свечаношћу на поље прокуратора Макробија Кандидијана, украј друма, близу рибњака. - За неколико дана умро је проконзул Галерије Максимус.
7. Из прве Апологије Јустина Мученика. Ко поверује и пређе нама, тога после крштења водимо к браћи (тако се зовемо), где су на окупу. Ту се од срца молило Богу и за себе и за крштенога и за све друге на свету, да бисмо... и по својим делима били добри грађани и људи и чувари закона... Када се молитва сврши целивамо један другог у име поздрава. Затим доносе старешини хлебац и суд са водом и вином. Он то узме и говори хвалу и славу Оцу свега света у име Сина и Светога Духа... Када се та молитва сврши, рекне сав присутни народ: „Амин". А „амин" значи на јеврејском: нека буде тако. Затим дају ђакони - како их ми зовемо - освећеног хлеба и вина помешаног с водом свима који су ту, а онима који нису ту носе кућама.
Та се храна зове код нас евхаристија и њу не може с нама делити нико, осим онога ко је поверовао да је наша наука истинита и опрао се у купељи за опроштај греха и препорођење, те живи како је Христос наредио. Јер ми то не узимамо као обичан хлебац и обично пиће... него знамо да је та храна, која је освећена његовим речима... тело и крв оног Исуса који је узео тело...
У дан који се назива сунчевим даном (dies solis - недеља) скупљамо се сви, из града и из села, на једно место, па ту читамо апостолске успомене (еванђеља) или пророчке књиге колико год времена имамо. Када читач заврши, онда старешина држи говор у коме нас живо опомиње да те лепе поуке не заборавимо. Затим сви устанемо и молимо се Богу и после молитве се, како рекох, доноси хлеб и вино са водом... Имућнији, и они који то хоће, дају по својој вољи ко шта хоће. Што се скупи то остаје код старешине и он тиме помаже сирочад и удовице и оне који су у нужди због болести или због другог чега; (помаже) и сужње који су у тамници и странце који су се нашли код нас на кратко време. А у тај дан се састајемо зато... што је Исус Христос, наш Спаситељ, тога дана васкрсао из мртвих...
Ако вам се чини да је разумно што чинимо и да у томе има истине, а ви то поштујте. Ако вам се пак чини да су то тричарије, ви их презирите... али их не осуђујте на смрт као злочинце, када не чине никакве кривице. Јер унапред вам кажемо да будућем суду Божјем нећете умаћи, ако устрајете у неправди.
8. Галеријев указ о верској трпељивости. Међу осталим уредбама које дневно дајемо на корист и добро државе, одлучисмо пређе и то да све прилике Римљана средимо у складу са старим обичајима и државним устројством и да нарочито припазимо на хришћане који остављају веру својих отаца, да бисмо их привели опет бољој увиђавности. Јер њих је, ко би знао откуд, обузела тако велика смелост и таква лудост да су престали живети по уредбама старих, које су (уредбе) можда баш њихови преци установили, те су по своме знању и вољи начинили себи законе по којима живе и који (закони) по разним провинцијама уједињују разне народе у једну општину. И када смо најзад издали такву једну наредбу да се врате уредбама предака, многе је надвладала опасност, но многи су, борећи се свакојако, изгинули на разне начине. Како ипак видимо да их већина остаје у тој лудости... то смо одлучили, по својој љубави према људима и по својој сталној навици да свакоме чинимо милост, да ту милост и на њих проширимо. Могу опет бити хришћани и оправити куће у којима су држали своје састанке, али да не чине ништа против реда у држави. Посебним рескриптом ћемо упутити судије како да поступају. Због ове милости што им је чинимо нека се од сада најтоплије моле свом Богу за добро наше, за добро државе и за своје добро, да би нам држава остала у свему неповређена и да би и они могли на миру живети у својим домовима.
9. Из Миланског указа. Будући да слободу вере не треба ускраћивати, него свачијем разуму и вољи дати право да поштује божанско биће по своме избору, то смо већ раније заповедили да буде и хришћанима дозвољено држати се свога богослужења и своје вере. Но како су у оној повељи, којом им се даје то право, додати разни услови, то су се, можда, неки од њих бојали да живе по својој вери. Када смо ми цареви, Константин и Лициније, стигли у Медиолан (Милано) и када смо се посаветовали о свему што би било добро и корисно за државу, одлучисмо уз много друго... да на првом месту уредимо оно у чему се показује страх и поштовање према Божанству, тј. дадосмо и хришћанима, као и свима другима, право и слободу да славе Бога на онај начин којем су највише склони, да би Божанство било милостиво нама и свима који живе у нашој држави. Осим тога, што се тиче хришћана одређујемо још да им се одмах врате, без наплате и одштете, места на којима су се раније састајали, била она откупљена од наше државе или од кога му драго. И ако се нађе ко да је та места добио на поклон нека их што пре врати хришћанима. А ако купци или они који су их добили на поклон желе шта од наше доброте, нека се обрате намеснику коме припада да решава о местима која они држе. А ако су ти хришћани имали и других места, осим оних на којима су се скупљали, а то није била својина појединаца, него је припадало удружењу, то нареди да се све то по горњем закону врати хришћанима, тј. њиховом удружењу и општини... Што се свега тога тиче, твоја је дужност да хришћанском удружењу вољно идеш на руку, да би се наша наредба брзо испунила... Јер тако ће нам бити вазда на помоћ Божја доброта, коју смо већ више пута искусили. Да би сви дознали за садржину овога закона који у милости издајемо, има се овај наш акт свуда јавно истаћи, да не би ова наша милостива одредба остала скривена ни пред киме.
10. Јулијан апостата о хришћанима. Зашто не разматрамо помније разлоге са којих се безбожна вера хришћана шири, тј. њихову доброту према странцима, њихову бригу о сахрањивању мртвих, узвишену светост њихова живота? Одвраћај свакога жреца од похађања позоришта, од банчења у крчмама, од нечасних вештина и непоштеног заната! Дижи у свима градовима многа свратишта, не само за наше присталице, него и за туђе ако су потребни! Заиста је срамота кад видимо да нико од Јевреја не проси и да се безбожни Галилејци старају не само за своје, него и за наше људе.
11. Из указа цара Теодосија о жртвама (392. г.). Нико, био ма кога пола, ма каквог угледа међу људима и степена у достојанству, био он државни чиновник или имао коју почасну службу, био он по рођењу угледан или низак по пореклу, положају и стању, не сме клати невину жртву неразумним боговским идолима ни на коме месту и ни у коме граду, или потајно указивати ватром част својем лару (домаћи бог) за своје грехе, или своме генију (заштитник појединца) вином, или својим пенатима (породична божанства) димом жртвеним, нити им палити свеће, кадити их и китити их венцима. - Ако ли се ко усуди да поспе животињу жртвеним брашном да би је жртвовао, или ако би гатао из још вруће утробе животињске, нека се оптужи као они који су учинили увреду царском величанству. - Ако ли пак неко кадом тамјана указује част идолима које је направила људска рука и које време нагриза - нека се као кривац који вређа веру казни одузимањем куће или поседа где им је (идолима) служио паганским сујеверјем. Јер налазимо за добро да сва места, за која је доказано да се на њима димио тамјан, припадну државној благајни.
12. Из књиге Василија Великог „Младићима"... Пре свега, не треба да пазите баш на све у списима песника, јер у њима има свачега. Кад вам говоре о речима и делима племенитих људи, ваља да те људе љубите и да напрегнете снагу да им постанете слични. Кад почну да причају о неваљалима, окрените главу и запушите уши, као што веле да је учинио Одисеј кад је чуо песму сирена. Јер читање злих књига утире пут злим делима. Зато нам ваља бити на опрезу, да не бисмо уз леп језик и речи и нехотице примили и нешто што не ваља, попут оних који са медом гутају отров. Исто то вреди и за приповедаче... Не угледајте се ни на говорничку вештину у лагању, али запамтите добро она места где хвале врлину и куде порок. Треба се угледати на пчелу: људи уживају само у боји и мирису цвећа, а она уме да у њему нађе и меда. Тако могу да окористе своју душу и они, који у тим списима траже само што је лепо и угодно. И као што се чувамо да нас не убоде трн када беремо цвеће, тако треба да се чувамо шкодљивога, када из тих списа скупљамо оно што је корисно. Зато вам препоручујем да пре читања књиге испитате колико је она у складу са вашим сврхама, другим речима, да по дорској пословици удешавате камен према врпци (пример из каменорезачког заната). Нама ваља врлина стога што њоме хоћемо да дођемо до оног (вечног) живота. Врлину су, међутим, песници много опевали и о њој су много писали приповедачи, а још и више филозофи. На такве списе треба да се обраћамо пре свега. Јер није мала добит кад се већ у младим годинама упознамо са врлинама и заволимо их. У тим годинама поуке тих људи пријањају неизгладиво за душу јер је она нежна, па се у њу дубоко урезују... Говорио ми је један човек, који је способан да уђе у дух песника, да су све песме Хомерове похвала врлини, и све што у њима није споредно, служи тој сврси (похвали врлине).
13. Из „Исповести" Блаженог Августина... Тада сам доспео у школу где је ваљало да учим многе науке, а ја, јадни дечко, нисам разумео да су ми оне на корист... Господе, Боже мој, грешио сам што сам преступао наредбе својих родитеља и учитеља, јер бих науке, које је требало да учим, могао касније добро употребити. Но не бејах непослушан зато што сам хтео нешто боље, него што сам уживао у игри. Уживао сам у поносној победи на утакмици и у лажљивим причама. Па је ли ми ваљало што сам памтио лутања измишљеног Енеје, а заборављао на своја лутања; што сам плакао над Дидоном која се убила због љубави, а нисам сузе пустио над својом смрти кад сам се од тебе оделио? Јер ко је несрећнији од јадника који не осећа своју беду, па може да плаче над Дидоном која је умрла зато што је волела Енеју, а не плаче због своје смрти? Нисам се свиђао ни онима на које сам се угледао, јер сам их небројено пута преварио, ни својим васпитачима, учитељима и родитељима. Лагао сам често и у игри. Претерано жељан да будем први, побеђивао сам и преваром. Али зато нисам могао да поднесем и беснео сам у дивљем гневу, кад бих ухватио друге да варају. Кад би мене ухватили у превари, понашао сам се као бесомучан, само да не попустим. „Је ли то дечја невиност?" Не, Господе, заиста није! Све то прелази из дечачког доба у мушки узраст. Али тада се не отима више од васпитачеве и учитељске руке, него од царева и управитеља; тада већ нису у питању ораси, камичци и врапци, него злато, имања и робови, а уместо шиба, падаће онда друкчије казне...
14. Из „Живота Светог Константина". Растислав, моравски кнез, Богом учен, учини савет са својим кнезовима Морављанима и посла (посланика) цару Михаилу с речима: „Људи су се наши одрекли паганства и хришћанскога се закона држе, али немамо таква учитеља који би нам казивао истиниту веру хришћанску на нашем језику, да би се, видећи то и друге земље, на нас угледале. Пошаљи нам, господару, епископа и учитеља таква, јер од вас на све стране добар закон излази." Сабра цар сабор, и призва Константина, и учини да се саслуша реч ова, и рече: „Знам, философе да си заморен, али је потреба тамо ићи, јер ову реч нико други не може извршити као ти." А философ одговори: „И уморан и болан телом, с радошћу идем тамо, ако имају слова за свој језик." Рече му цар: „Дед мој, и отац, и многи други тражили су то, и нису нашли. Па како ја могу то наћи?" А философ рече: „Ко може на води беседе писати? И јеретичко име себи стећи!" Опет му одговори цар с Вардом, ујаком својим: „Ако ти хоћеш, може теби ово дати Бог, који и даје свима, који просе без сумњања, и отвара ум онима који тумаче."
Отиде философ и, по првом обичају, молитви се предаде с другим сатрудницима. Ускоро му се јави Бог, који слуша молитве својих људи. И одмах сложи писмена, и поче писати беседу јеванђељску: „Испрва беше слово, и слово беше у Бога. И Бог беше слово", и остало. Развесели се цар, и прослави Бога са својим саветницима, и посла га с даровима многим, написав Растиславу овакво писмо: „Бог, који заповеда свакоме да дође у истинити разум и на бољи се чин спреми, видев веру твоју и труд, учини и сада у наше дане, давши слово на вашем језику, чега не беше раније, него само у прва времена, да се и ви убрајате у велике народе који славе Бога својим језиком. И на пут посласмо њега, коме их је Бог јавио, човека часна, и побожна, и веома књижевна, философа. И прими овај дар бољи и часнији од свакога злата, и сребра, и камења драгога, и богатства неизмерног...
Кад је дошао у Мораву, с великом чашћу прима га Растислав, и ученике сабрав, даде их учити. Ускоро, примив сав црквени чин, научи јутрењи, и часовима, и вечерњи, и повечерњи, и тајној служби. И отворише се по пророчкој речи уши глувих, и чуше књижне речи, и би јасан језик муцавих. Бог се тим развесели, а ђаво се постиде. И божја реч растијаше, али зли, од искони завидљиви, триклети ђаво не трпљаше тога добра, него ушав у своје сасуде, поче многе подизати, говорећи им: „Не слави се Бог тако. Јер кад би то њему било угодно, зар не би он могао учинити да би и ови, од почетка својим писменима пишући беседе своје, славили Бога? Али је само три језика изабрао: јеврејски, грчки и латински, којима треба славу Богу одавати." Тако говораху латинске присталице: архијереји, јереји и ученици. И боривши се с њима као Давид с иноплеменицима, књижевним речима их победи, назвав их тријезичницима, јер је Пилат тако написао на натпису Господњем.
Четрдесет месеци проведе у Морави, па пође да свети (рукополаже), ученике своје. Прими га тако као путника Коцељ, кнез панонски, и заволев веома словенске књиге да их научи, даде до педесет ученика да им се уче. И велику част учинив му, испрати га. И не узе ни од Растислава, ни од Коцеља ни злата, ни сребра, ни друге ствари, положив јеванђељску реч и без хране. Само од обојице испроси девет стотина робова и отпусти их...
15. Из ,Живота Светог Методија"... У западним, и панонским и моравским, странама као сунце засијаше, мрак греховни одагнавши, просветише писменима, и ученике научише црквеном чину потпуно. И тако задатак свршише, и кренуше се на пут у Рим ...носећи собом духовни плод на освећење. То чув апостолик Андријан изиђе им на сусрет далеко од града Рима, и тако их прими као и анђеле Божје, и заволев њихово учење, постави блаженога Методија презвитером и ученике њихове.
Приближи се време смрти светоме оцу нашем и учитељу Константину философу. Видев откривење од Бога о смрти својој, обуче се у црне ризе (монашење), и дан означи претстављења свога. И проживе до њега педесет и пет дана, веселећи се и славећи Бога. И тако премину године 6377[1] (869), и придружи се оцима својим, и пророцима, и апостолима, и мученицима, и свима светим. И положише га у цркви светога Климента, где почеше бивати многа исцељења од часне раке његове: слепи одмах да прогледају, недужни да се исцељују, беси да излазе. Видевши то Римљани, још више прионуше светињи његовој.
Осветивши пречаснога и богоноснога Методија на архиепископство... послаше га у земље словенске да учи народ њихов...
А кад дође Методије у земље моравске, сав народ изиђе му на сусрет. И тако га приме као анђела Божјег. И отворише се очи слепих, и уши глухих чуше, и језици који врачаху проговорише славу Богу оним устима којима најпре беху приносили жртве нечастивим и на свима местима Бога хулили... Засија као сунце, маглу незнања изагна и светлошћу богоразумности просвети срца свих кротошћу и сладошћу, и све љубављу себи приведе. Задатак свој изврши, и веру сачува, и цркве украси песмама и појањима духовним. И тако почину у Господу године 7324[2] и придружи се оцима и патриарсима (14. и 15. из књиге: Миливоје М. Башић, Из старе српске књижевности).
16. Смрт Јана Хуса. Стратиште је било на једној ливади међу вртовима на путу од Констанца у тврђаву Готлибен. Када је Хус тамо доведен клекао је, дигао очи к небу и говорио је псалме. Неколико људи који стајаху близу рекоше: „Не знамо шта је овај човек пре говорио или радио, али сада видимо и чујемо да говори побожне речи." Тада му свукоше одело и везаше га за један дебео стубац. Он се смешио говорећи: „Мога Господа Исуса су везали много чвршћим и јачим везама, како бих се ја, јадник, опирао да ове везе за њега носим?" Онда му метнуше два наручја дрва под ноге, а обавили су му и тело, сасвим до браде, сламом и дрвима. Било је двоје кола дрва. Када је везан, био је обувен и на једној нози му је био још оков.
Пре него што ће се ватра упалити приступио му је државни маршал и опоменуо га да ће му живот бити опроштен, ако се одрече своје науке и повуче је. Он (Хус) је на то погледао у небо и гласно рекао: „Бог ми је сведок да никада нисам проповедао чиме су ме лажљиви сведоци обедили. Што год сам говорио и радио чинио сам да људе одвратим од греха. Са том јеванђељском истином, о којој сам писао, учио и говорио, а у складу са речима црквених отаца, идем данас радо у смрт." После тих речи пљеснуше рукама маршал и фалачки гроф и отидоше натраг.
Одмах су џелати упалили ватру, а магистар (Хус) појаше јаким гласом: „Христе, Сине Божји, помилуј нас!" И мало затим: „Христе, Сине Божји, помилуј ме!" Кад је и у трећи мах почео: „Од Дјеве Марије рођени..." унесе му ветар пламен у лице и тако предаде он дух Господу мичући уснама и крећући главом. Џелати покупише на кола његов пепео и гар од ломаче и бацише у реку Рајну која туда тече. (Из савременог извештаја о осуди и смрти Јана Хуса.)